Светло окончава доба таме

СВЕТ Исуса Христа и његових апостола био је много другачији од света у доба Хебрејских списа. Читаоци Библије који нису свесни овога могу себи представити друштвени и религиозни континуитет од пророка Малахије до Матеја, писца јеванђеља, само магловито разумевајући оно што се дешавало током тих 400 година између њих.

Малахија, последња књига Хебрејских списа у многим данашњим Библијама, завршава са остатком Израела који се поново населио у своју домовину након што је био ослобођен из ропства у Вавилону (Јеремија 23:3). Одани Јевреји били су охрабрени да чекају на Божји дан суда да ослободи свет зла и уведе месијанско доба (Малахија 4:1, 2). У међувремену је владала Персија. Персијске трупе које су се настаниле у Јуди оружаним снагама су чувале мир и подржавале краљевске указе. (Упореди с Јездром 4:23.)

Међутим, библијске земље нису остале стабилне кроз наредна четири века. Почеле су да се намећу духовна тама и збуњеност. Блиски исток су потресали насиље, тероризам, угњетавање, радикална религиозна размишљања, спекулативна филозофија и културна дезорјентација.

Матеј, прва књига Хришћанских грчких списа, била је написана у једно другачије доба. Римске легије су примењивале Pax Romanu, или римски мир. Побожни људи су жељно чекали долазак Месије да укине патњу, тиранију и сиромаштво и да проспе светлост на живот, благостање и мир. (Упореди с Луком 1:67-79; 24:21; 2. Тимотеју 1:10.) Погледајмо изблиза динамичне силе које су преобликовале јеврејско друштво у вековима који су претходили рођењу Исуса Христа.

Јеврејски живот у персијско доба

Након Кировог прогласа да ослобађа Јевреје из вавилонског ропства 537. пре н. е., група Јевреја и нејевреји који су им се придружили отишли су из Вавилоније. Овај духовно пријемљив остатак вратио се на подручје уништених градова и пусте земље. Едомци, Феничани, Самарјани, арапска племена и други прождрли су подручје Израела које је једном било пространо. Оно што је преостало од Јуде и Венијамина постало је провинција Јуде која је у персијском намесништву названа Абар Нахара (Иза реке) (Јездра 1:1-4; 2:64, 65).

Под персијском управом, Јуда је почела да доживљава „период ширења и пораст становништва“, каже The Cambridge History of Judaism. Она надаље каже у  погледу Јерусалима: „Сељаци и ходочасници су доносили поклоне, храм и град су постали богати а њихово богатство је привлачило стране трговце и занатлије.“ Иако су Персијанци били веома толерантни према локалној влади и религији, порез је био жесток и могао се платити само у племенитим металима. (Упореди с Немијом 5:1-5, 15; 9:36, 37; 13:15, 16, 20.)

Последње године персијске империје биле су веома бурна времена, означена побунама намесника. Многи Јевреји су се умешали у устанке дуж обале Медитерана и били су протерани далеко на север, до Хирканије на Каспијском мору. Међутим, изгледа да на већину Јуде није утицао персијски казнени одговор.

Грчки период

Александар Велики је скочио на Средњи исток попут леопарда године 332. пре н. е., али већ му је претходила сласт према увозним добрима из Грчке (Данило 7:6). Схвативши да грчка култура има политичке вредности, намерно је почео да хеленизује своју империју која се ширила. Грчки је постао међународни језик. Александрова краткотрајна владавина гајила је љубав према софистици, ентузијазам за спортове и цењење према естетици. Постепено је чак и јеврејско наслеђе подлегло хеленизму.

Након Александрове смрти године 323. пре н. е., његови наследници у Сирији и Египту били су први да испуњавају улоге које пророк Данило назива ’краљ северни‘ и ’краљ јужни‘ (Данило 11:1-19). Током владавине египатског ’краља јужног‘, Птолемеја II Филаделфа (285-246. пре н. е.), почело се с превођењем Хебрејских списа на коине, општи грчки. Ова верзија је названа Септуагинта. Многи стихови из овог дела били су цитирани у Хришћанским грчким списима. Показало се да је грчки језик изврстан за преношење просветљавајућих нијанси значења за духовно сметен свет који је био у тами.

Након што је Антиох IV Епифан постао краљ Сирије и владар Палестине (175-164. пре н. е.), јудаизам је био скоро збрисан прогонством коме је кумовала влада. Јевреји су под претњом смрти били присиљавани да се одрекну Јехове Бога и да приносе жртве само грчким божанствима. Децембра 168. пре н. е. изграђен је један пагански олтар изнад великог Јеховиног олтара у јерусалимском храму, и на њему су приношене жртве олимпијском Зевсу. Шокирани али храбри мушкарци са села удружили су се под вођством Јуде Макабејца и водили жестоке ратове док нису заузели Јерусалим. Храм је поново био посвећен Богу, и тачно три године након његовог скрнављења, обновљено је свакодневно приношење жртава.

У току преосталог грчког периода, они из јудејског друштва агресивно су настојали да прошире своје подручје до његових древних граница. Њихова новостечена војна смелост и вештина били су коришћени на безбожан начин да се мачем присиле њихови пагански суседи на преобраћење. Упркос томе, грчка политичка теорија и даље је управљала варошима и градовима.

Током тог периода, борци за високо свештенство често су били корумпирани. Шеме, атентати и политичке интриге прљали су њихову службу. Што је био безбожнији дух међу Јеврејима то су грчки спортови постајали популарнији. Како је било запрепашћујуће видети младе свештенике који занемарују своје дужности да би учествовали у играма! Јеврејски спортисти су се чак подвргавали болним операцијама да би постали „необрезани“ како би избегли неприлику кад се наги такмиче с паганима. (Упореди с 1. Коринћанима 7:18.)

Религиозне промене

У првим годинама након изгнанства, верни Јевреји су се одупирали мешању паганских концепата и филозофија  с правом религијом која је откривена у Хебрејским списима. Књига о Јестири, написана након више од 60 година блиског дружења с Персијом, не садржи ни један траг зороастризма. Осим тога, у библијским књигама Јездре, Немије или Малахије не налази се никакав утицај ових персијских религија, а све су писане током првог дела персијског доба (537-443. пре н. е.).

Међутим, научници верују да су током последњег дела персијског доба многи Јевреји почели да усвајају нека гледишта обожавалаца Ахура Мазде, главног персијског божанства. Ово се разоткрива у популарним празноверјима и веровањима есена. Обичне хебрејске речи за шакале, друга пустињска створења и ноћне птице, у мислима Јевреја постале су повезане са злим духовима и ноћним чудовиштима вавилонског и персијског фолклора.

Јевреји су почели да у другачијем светлу посматрају паганске идеје. Концепти неба, пакла, душе, Речи (Логос) и мудрости, сви су попримили нова значења. И ако је, као што се тада мислило, Бог био толико удаљен да више није могао да комуницира с људима, били су му потребни посредници. Грци су ове посредничке и заштитничке духове звали демонима. Пошто су усвојили идеју да демони могу бити добри или зли, Јевреји су постали лак плен за демонску контролу.

Једна конструктивна промена укључивала је локално обожавање. Ницале су синагоге као места где су се суседне скупштине Јевреја састајале ради религиозног образовања и служби. Када, где и како су тачно настале јеврејске синагоге није познато. Пошто су оне испуњавале потребе Јевреја у удаљеним земљама за обожавањем када нису могли да иду у храм, уопште се верује да су синагоге успостављене у доба изгнанства или након њега. Значајно је да се испоставило да су оне биле изврсни форуми за Исуса и његове ученике да ’објаве крепост онога који позва народ из таме к чудесној светлости својој‘ (1. Петрова 2:9).

Јудаизам је пригрлио различите школе

У другом веку пре н. е. почеле су да се појављују различите школе. Оне нису биле одвојене религиозне организације. Уместо тога, оне су биле мала удружења јеврејског свештенства, филозофа и политичких активиста који су настојали да утичу на народ и да контролишу нацију, а све то под окриљем јудаизма.

Политизирани садукеји углавном су били богате аристократе, познате по својој вештој дипломатији још од хасмонејских устанака средином другог века пре н. е. Већина од њих су били свештеници иако су неки били бизнисмени и земљопоседници. До времена када је рођен Исус, већина садукеја је показивала наклоност према римској управи над Палестином јер су мислили да је била стабилнија и да ће вероватно одржати статус кво. (Упореди с Јованом 11:47, 48.) Једна мањина (Иродовци) веровала је да би управа Иродове породице боље задовољила национална осећања. У сваком случају, садукеји нису желели да нација буде у рукама јеврејских фанатика или да ико други осим свештеника контролише храм. Садукејска веровања су била конзервативна, углавном темељена на њиховом тумачењу Мојсијевих списа, и одражавала су њихово  противљење моћној секти фарисеја (Дела апостолска 23:6-8). Садукеји су одбацивали пророчанства Хебрејских списа као спекулације. Научавали су да библијске историјске, поетске и пословичке књиге нису надахнуте и да су небитне.

Фарисеји су настали током грчког периода као снажна реакција на антијеврејски хеленизам. Међутим, до Исусових дана они су били крути, усмерени ка традицији, закониташки, поносни, самоправични прозелитисти и учитељи који су настојали да контролишу нацију кроз поучавање у синагоги. Они су углавном потицали из средњег сталежа и презирали су обичан народ. Исус је на већину фарисеја гледао као на користољубиве, немилосрдне љубитеље новца који су одисали лицемерјем (Матеј, 23. поглавље). Они су прихватали целокупне Хебрејске списе у светлу својих властитих објашњења али су придавали исто такав или већи значај својим усменим традицијама. Говорили су да су њихове традиције „ограда око Закона“. Међутим, уместо да буде ограда, њихове традиције су Божју Реч учиниле неважећом и збуњивале су јавност (Матеј 23:2-4; Марко 7:1, 9-13).

Есени су били мистичари који су очигледно живели у неколико изолованих заједница. Они су себе сматрали правим остатком Израела, чекајући у чистоти да добију обећаног Месију. Есени су водили мисаон живот побожних аскета, а многа њихова веровања одражавала су персијске и грчке концепте.

Неколико врста религиозно мотивисаних, фанатично родољубивих зелота убилачки су сматрали за непријатеље све који су стали на пут независном статусу јеврејске државе. Упоређивани су са хасмонејцима и првобитно су привлачили идеалистичке, авантуристичке младиће. Запажени као бандити-атентатори или као борци отпора, користили су герилске тактике што је сеоске путеве и јавне тргове учинило опасним и допринело напетости тог времена.

У Египту је грчка филозофија цветала међу александријским Јеврејима. Одатле се проширила до Палестине и до надалеко расејаних Јевреја дијаспоре. Јеврејски теоретичари који су писали апокрифе и псеудепиграфе тумачили су Мојсијева списа као нејасне, досадне алегорије.

До времена када је наступило римско доба, хеленизација је трајно трансформисала Палестину у друштвеном, политичком и филозофском смислу. Библијска религија Јевреја била је замењена јудаизмом, мешавином вавилонских, персијских и грчких концепата који су били испреплетани извесном мером библијске истине. Међутим, све у свему, садукеји, фарисеји и есени сачињавали су мање од седам процената нације. Ухваћене у вртлог ових сукобљених снага налазиле су се масе јеврејског народа, ’клонуле и сметене, као овце које немају пастира‘ (Матеј 9:36).

У тај мрачни свет закорачио је Исус Христ. Његов уверавајући позив био је утешан: „Дођите к мени ви сви који се трудите и који сте оптерећени, и ја ћу вам одмор дати“ (Матеј 11:28). Како је било узбуђујуће чути га како каже: „Ја сам светлост света!“ (Јован 8:12). И заиста је било дивно његово обећање које развесељава срце: „Ко за мном иде, неће ходити по тами, него ће имати светлост живота“ (Јован 8:12).

[Слика на 26. страни]

Исус је показао да су јеврејске религиозне вође биле у духовној тами

[Слика на 28. страни]

Ковани новац који носи лик Антиоха IV (Епифана)

[Извор]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.