Моја доживотна нада — да никада не умрем

ИСПРИЧАО ХЕКТОР Р. ПРИСТ

„Рак је неизлечив“, рекао је доктор. „Више ништа не можемо учинити за вас.“ Ова дијагноза постављена је пре више од десет година. Ипак, још увек гајим на Библији утемељену наду да заувек живим на земљи а да никада не умрем (Јован 11:26).

МОЈИ родитељи су били искрени методисти који су редовно посећивали цркву у једном малом граду, недалеко од наше породичне фарме. Рођен сам у дивној ратарској долини Вејрарапа, око 130 километара североисточно од Велингтона, на Новом Зеланду. Тамо смо уживали у погледу на планине покривене снегом, бистре планинске реке, таласаста брда и плодне равнице.

У методистичкој цркви смо поучавани да сви добри људи иду на небо али да лоши иду у пакао, место ватрених мука. Нисам могао схватити зашто Бог није најпре сместио људе на небо ако је већ желео да они тамо живе. Одувек сам се плашио смрти и често сам се питао зашто морамо умрети. Године 1927, када сам имао 16 година, наша породица је претрпела једну трагедију. То ме је одвело у потрагу за одговорима на моја питања.

Зашто је Реџ умро?

Када је мој брат Реџ имао 11 година озбиљно се разболео. Доктор није могао утврдити шта није било у реду и није могао да му помогне. Мама је звала методистичког свештеника. Он се молио над Реџом, али то није утешило маму. У ствари, она је рекла свештенику да су његове молитве биле без учинка.

Када је Реџ умро, мама је разговарала са свим и сваким како би покушала да утоли своју жеђ за истинитим одговорима што се тиче тога зашто је њен млади син морао умрети. Док је разговарала с једним бизнисменом у граду, питала је да ли ишта зна о стању мртвих. Није имао појма, али је рекао: „Неко је овде оставио једну књигу коју слободно можете узети.“

Мама је понела књигу кући и почела да је чита. Није је могла оставити. Постепено се њено целокупно расположење променило. Рекла је породици: „То је то; то је истина.“ Та књига је била Божански план векова, први том Студија писма. У почетку сам био скептичан и покушао сам да говорим против изношења Створитељеве намере у тој књизи. Коначно су моји аргументи пресушили.

Пригрљавање библијске истине

Размишљао сам: ’Замисли да живиш заувек, никада не мораш да умреш!‘ Таква нада је нешто што би човек очекивао  од Бога пуног љубави. Рајска земља! Да, то је било за мене.

Након што је сазнала те дивне истине, мама и три хришћанске сестре из Велингтона — сестре Томсон, Бартон и Џоунс — понекад би данима биле одсутне, ширећи семе Краљевства надалеко и нашироко у сеоским местима. Иако отац није имао мамин мисионарски дух подупирао ју је у њеним активностима.

Био сам уверен у истину, али с временом сам чинио мало у вези с мојим веровањима. Године 1935. оженио сам се Роуином Корлет, и с временом смо били благословљени кћерком Инид и сином Баријем. Радио сам као набављач стоке, купујући хиљаде грла стоке од околних  фармера. Када би ти фармери дискутовали о политици, био бих срећан када бих им рекао: „Ниједан од људских напора неће бити успешан. Божје Краљевство је једина влада која ће успети.“

Нажалост, одао сам се дувану; стално сам имао цигару у устима. С временом је моје здравље попустило и био сам смештен у болницу због болних стомачних проблема. Речено ми је да имам акутни гастроентеритис, проузрокован мојим пушењем. Иако сам прекинуо с том навиком, није било неуобичајено да сањам како пушим вечну цигару или цигарету. Како зависност од дувана може бити ужасна!

Након што сам престао с пушењем, учинио сам и друга важна прилагођавања. Године 1939. када сам имао 28 година, крстио сам се у реци Мангатај близу наше куће на селу. Роберт Лејзенби, који је касније надгледао дело проповедања на Новом Зеланду, путовао је чак из Велингтона да би одржао говор у нашој кући и да би ме крстио. Од тада па надаље постао сам одважан сведок за Јехову.

Организовање дела проповедања

Након крштења био сам наименовани надгледник скупштине Екетахуна. Моја супруга, Роуин, још увек није пригрлила библијску истину. Међутим, ставио сам јој до знања да ћу позвати Алфа Брајанта да дође из Пахијатуа да ми покаже како да исправно сведочим од куће до куће. Желео сам да организујем дело проповедања и да систематски обухватим наше подручје.

Роуин је рекла: „Хекторе, ако одеш да сведочиш од куће до куће, ја више нећу бити овде када се вратиш. Напуштам те. Твоја одговорност је овде — код куће с твојом породицом.“

Нисам знао шта да радим. Оклевајући, почео сам да се облачим. ’Морам то урадити‘, и даље сам размишљао у себи. ’Мој живот зависи од тога, а и живот моје породице.‘ Тако сам уверавао Роуин да не желим да је ни на који начин повредим. Рекао сам јој да је веома волим, али да због Јеховиног имена и суверенитета, као и због тога што су и наши животи укључени, једноставно морам проповедати на овај начин.

Алф и ја смо отишли на прва врата и он је преузео вођство у говорењу. Али онда сам ухватио себе како сам преузео разговор, говорећи станару да је оно што се десило у Нојевим данима паралела ономе што се дешава у нашим данима и да морамо учинити нешто да бисмо осигурали наше спасење (Матеј 24:37-39). Ту сам оставио и неке брошурице.

На одласку Алф је рекао: „Где си све то научио? Ја ти нисам потребан. Настави сам и обухватићемо дупло веће подручје.“ Тако смо и урадили.

Док смо се враћали кући нисам знао шта нас чека. На моје изненађење и радост, Роуин је имала по већ спремну шољу чаја за нас. Две недеље касније супруга ми се придружила у јавној служби и постала изврстан пример хришћанске ревности.

Међу првим особама које су постале Јеховини сведоци у нашој ратарској долини били су Мод Мансер, њен син Вилијам и њена кћерка Руби. Модин супруг је био заједљив човек грубе спољашњости. Једног дана Роуин и ја смо стигли на њихову фарму да бисмо повели Мод у службу. Млади Вилијам се побринуо да користимо његов ауто, али његов отац је имао друге идеје.

Ситуација је била напета. Замолио сам Роуин да придржи нашу бебу Инид. Ушао сам у Вилијамов ауто и излетео из гараже док је г. Мансер журио да покуша да затвори врата гараже пре него што бисмо могли да изађемо. Али није успео. Након што сам мало возио зауставио сам се и изашао из аута да сретнем разбеснелог г. Мансера. Рекао сам му: „Ми  идемо у службу на терену и гђа Мансер иде с нама.“ Замолио сам га и његов бес је некако спласнуо. Кад се сетим тога, вероватно је требало да другачије поступим, али касније је он постао наклоњенији према Јеховиним сведоцима иако никада није постао Сведок.

Тих година било је само мало Јеховиног народа и ми смо се заиста радовали и извлачили корист из посета пуновремених слугу који су остајали с нама на нашој фарми. Међу посетиоцима су били Адријан Томсон и његова сестра Моли, и обоје су присуствовали првим разредима Библијске школе Гилеад Watchtowera за мисионаре и служили су на страним доделама у Јапану и Пакистану.

Искуства из ратног доба

Септембра 1939. почео је Други светски рат, а октобра 1940. влада Новог Зеланда је забранила активност Јеховиних сведока. Многа наша хришћанска браћа су била доведена пред државне судове. Неки су отерани у радне логоре и изоловани од своје супруге и деце. Док је рат беснео, иако смо имали фарму млечних производа, питао сам се да ли ће ме позвати у војску. Затим је стигло обавештење да фармери више не морају да напуштају фарме због војне службе.

Роуин и ја смо наставили нашу хришћанску службу, и свако од нас је у делу проповедања посвећивао више од 60 сати месечно. Током тог времена имао сам предност да помажем младим Сведоцима који су чували своју хришћанску неутралност. Појављивао сам се у њихову корист пред судовима Велингтона, Палмерстон Норта, Пахијатуа и Мастертона. У регрутној комисији је обично био неки члан свештенства, и уживао сам у откривању њихове нехришћанске подршке ратним напорима (1. Јованова 3:10-12).

Једне ноћи док смо Роуин и ја проучавали Кулу стражару, детективи су направили рацију. Претраживањем су открили библијску литературу у нашој кући. „Због овога можете отићи у затвор“, обавестили су нас. Када су детективи ушли у свој ауто да би кренули, открили су да су кочнице блокирале и да ауто није могао да крене. Вилијам Мансер је помогао око поправке аутомобила и више никада ништа нисмо чули о њима.

Током забране сакривали бисмо библијску литературу у зградама на удаљеним деловима наше фарме. Усред ноћи посећивао бих новозеландску канцеларију подружнице и натоварио ауто литературом. Затим бих је довозио кући и складиштио у нашим изолованим местима. Једне ноћи када сам стигао у подружницу да покупим тајну пошиљку, цело место је изненада осветљено! Полиција је узвикнула: „Ухватили смо те!“ Изненађујуће, ипак су ме без много галаме пустили да идем.

Године 1949. Роуин и ја смо продали фарму и одлучили да пиониримо све док имамо новаца. Преселили смо се у једну кућу у Мастертону и пионирили са скупштином Мастертон. За мање од две године успостављена је скупштина Фетерстон са 24 активна објавитеља, а ја сам служио као председавајући надгледник. Затим сам се 1953. радовао предности да путујем у Сједињене Државе да бих присуствовао осмодневном међународном конгресу Јеховиних сведока на Јенки стадиону у Њујорку. Роуин није могла да ми се придружи јер је требало да се брине за нашу кћерку Инид, која је боловала од церебралне парализе.

Кад сам се вратио на Нови Зеланд, морао сам да се латим световног посла. Преселили смо се назад у скупштину Мастертон где сам наименован за председавајућег надгледника. Отприлике у то време Вилијам Мансер је купио Мало позориште у Мастертону и то је постала прва Дворана Краљевства у Вејрарапу.  Током 1950-их наша скупштина је уживала у изврсном духовном и бројчаном напретку. Дакле, када нас је посећивао покрајински надгледник често би охрабривао зреле појединце да се преселе у друге делове земље како би тамо помогли у делу проповедања, и многи су то учинили.

Наша породица је остала у Мастертону и током наредних деценија не само да сам имао многе предности у скупштини већ сам се радовао доделама и на домаћим и на међународним конгресима. Роуин је ревно учествовала у служби на терену стално помажући другима да то исто раде.

Подношење испита вере

Као што је примећено у уводу, године 1985. дијагнозирано је да имам неизлечив рак. Колико смо моја верна супруга Роуин и ја, заједно с нашом децом желели да будемо међу милионима који сада живе и никада неће умрети! Али доктори су ме послали кући да умрем. Ипак, прво су ме питали како ја гледам на дијагнозу.

„Задржаћу мирно срце и бићу оптимистичан“, одговорио сам. Заиста, библијска пословица је постала мој стабилизатор: „Мирно срце живот јесте телу“ (Пословице 14:30).

Специјалисти за рак су похвалили тај библијски савет. „Тај ментални став представља 90 процената лека код пацијената који имају рак“, рекли су. Такође су препоручили седам недеља лечења зрачењем. На срећу, коначно сам био успешан у борби с раком.

Током овог веома тешког периода задобио сам страшан ударац. Моја дивна, лојална супруга претрпела је излив крви на мозак и умрла. Пронашао сам утеху у примерима верних особа о којима се извештава у Библији и у томе како је Јехова решио њихове проблеме док су чували свој интегритет. Тако је моја нада у нови свет остала светла (Римљанима 15:4).

Ипак сам постао депресиван и желео сам да престанем да служим као старешина. Локална браћа су ме охрабривала све док поново нисам имао снаге да наставим даље. Као резултат тога, могао сам да непрекидно служим као хришћански старешина и надгледник протеклих 57 година.

Суочавање с будућношћу с поуздањем

Служити Јехови све ове године била је непроцењива предност. Колико сам благослова имао! Чини се да није било давно када сам, као 16-годишњак, чуо мамин узвик: „То је то; то је истина!“ Моја мама је остала верни, ревни Сведок све до своје смрти 1979, када је имала преко 100 година. Њена кћерка и шест синова такође су постали лојални Сведоци.

Моја горућа жеља је да живим и видим како је Јеховино име очишћено од свих прекора. Да ли ћу остварити своју доживотну наду да никада не умрем? То, наравно, остаје да се види. Међутим, ја сам убеђен да ће многи, да, милиони коначно доживети тај благослов. Тако ћу све док живим високо ценити изглед да будем убројан међу оне који никада неће умрети (Јован 11:26).

[Слика на 28. страни]

Моја мама

[Слика на 28. страни]

С мојом супругом и децом