Питања читалаца

Што се тиче Исусове илустрације о богаташу и Лазару, да ли се он ослањао на рабинска веровања с обзиром на мртве?

Професори и студенти компаративне религије у неким случајевима сугеришу да се Исус Христ, кад је испричао ову илустрацију, ослањао на древни рабински концепт и учење с обзиром на подземни свет. Јосиф Флавије пружа следећу информацију с обзиром на тадашње гледиште фарисеја у том погледу: „Они верују да душе имају моћ да преживе смрт и да испод земље постоје награде и казне за оне који су водили крепостан или порочан живот: вечно утамничење је судбина злих душа, док добре душе лако прелазе у један нови живот“ (Jewish Antiquities, XVIII, 14 [i, 3]). Међутим, Исус је одлучно одбацио лажна учења, укључујући и учења фарисеја (Матеј 23). Дакле, било би недоследно да он своју илустрацију о богаташу и Лазару обликује према оквирима кривог рабинског концепта о подземном свету. Из тога се мора закључити да је Исус имао на уму испуњење илустрације и да је њене детаље и развој обликовао у складу с чињеницама о испуњењу уместо према било каквом небиблијском учењу.

Контекст и формулација те приче јасно показују да је то парабола а не неки стваран историјски извештај. Не уздиже се сиромаштво, нити се осуђује богатство. Уместо тога, очигледно се указује на понашање, коначне награде и преокрет у духовном статусу, или положају оних који су представљени Лазарем и богаташем. Чињеница да су браћа богаташа одбацила Мојсија и пророке такође показује да је илустрација имала дубље значење и сврху него да се упореди сиромаштво и поседовање богатства.

Зашто Арон није био кажњен што је направио златно теле?

Упркос свом привилегованом положају, Арон је имао својих недостатака. Кад је Мојсије први пут био 40 дана на гори Синај, „скупи се [народ] пред Арона и рече му: Хајде, начини нам бога који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију, том човеку који нас изведе из земље египатске, не знамо шта би“ (Излазак 32:1). Арон је пристао и сарађивао с тим бунтовницима у прављењу једне статуе златног телета (Излазак 32:2-6). Кад се касније суочио с Мојсијем, дао је слаб изговор (Излазак 32:22-24). Међутим, Јехова га није издвојио као главног преступника већ је рекао Мојсију: „Остави ме сад; гнев ће се мој распалити на њих; истребићу их“ (Излазак 32:10, курзив наш). Мојсије је ту ствар довео до коначног обрачуна узвикнувши: „Ка мени који су за Господа!“ (Излазак 32:26). Одазвали су се сви Левијеви синови, а то је несумњиво укључивало Арона. Они су побили три хиљаде идолопоклоника, вероватно главне покретаче побуне (Излазак 32:28). Међутим, Мојсије је касније подсетио остатак народа да су и они били криви (Излазак 32:30). Према томе, није само Арон примио Божје милосрђе. Његови каснији поступци указали су да се он у срцу није слагао с тим идолопоклоничким покретом већ је једноставно попустио притиску бунтовника̂ (Излазак 32:35). Јехова је показао да је опростио Арону тако што је одржао правоваљаним Ароново наименовање за првосвештеника (Излазак 40:12, 13).

Након што је лојално подупирао свог млађег брата кроз многа тешка искуства и након што га је Мојсије као Божји представник недавно био поставио за првосвештеника, Арон се лудо придружио својој сестри Марији у критиковању Мојсија због његовог брака с једном Етиопљанком и у оспоравању Мојсијевог јединственог односа с Јеховом Богом и положаја пред њим, рекавши: „Зар само преко Мојсија говори Господ? Не говори ли он и преко нас?“ (Бројеви 12:1, 2). Јехова је брзо предузео акцију, довео њих троје пред себе испред шатора од састанка и снажно казнио Арона и Марију због непоштовања  Божјег наименовања. Чињеница да је само Марија била погођена губом може је означити као подстрекача те акције и може указати да је Арон поново показао слабост тиме што је био наговорен да јој се придружи. Међутим, да је Арон на сличан начин био погођен губом, то би, према Божјем закону, његово наименовање за првосвештеника учинило неважећим (Левитска 21:21-23). Његов исправан став срца се показао тиме што је сместа признао лудост њиховог поступка и извинио се због тога и тиме што је очајнички молио Мојсија да се заузме за губаву Марију (Бројеви 12:10-13).

Арон је опет делио одговорност за грешку кад је, заједно с Мојсијем, пропустио да посвети Бога и искаже му част пред скупштином у догађају који је укључивао снабдевање водом код Мериве у Кадису. Због тог поступка Бог је одредио да се ниједан од њих неће радовати предности да ту нацију доведе у Земљу обећања (Бројеви 20:9-13).

Првог дана месеца Абиба, у 40. години након Изласка, нација Израел је била улогорена на граници Едома пред гором Ор. За неколико месеци они ће прећи Јордан; али не и 123-годишњи Арон. Према Јеховином упутству и уз посматрање целог логора, Арон, његов син Елеазар и Мојсије попели су се на врх горе Ор. Ту је Арон пустио свог брата да му скине свештеничку одећу и стави је на његовог сина и наследника првосвештеничке службе, Елеазара. Затим је Арон умро. Вероватно су га ту сахранили његов брат и син, и Израел га је оплакивао 30 дана (Бројеви 20:24-29).

Вредно је запазити да се у сва три своја одступања Арон не појављује као главни покретач погрешног поступка већ да, уместо тога, изгледа да је допустио да га притисак околности или утицај других одврати од пута честитости. Посебно у свом првом преступу, он је могао да примени начело које лежи иза заповести: „Не иди за мноштвом да би зло учинио“ (Излазак 23:2). Међутим, његово име се након тога у Писму користи на частан начин, а Божји Син је, током свог земаљског живота, признао законитост аронског свештенства (Псалам 115:10, 12; 118:3; 133:1, 2; 135:19; Матеј 5:17-19; 8:4).