Уједињени у Божјој служби у добру и у злу

ИСПРИЧАЛИ МИШЕЛ И БАБЕТ МИЛЕР

„ИМАМ лоше вести за вас“, рекао је доктор. „Можете заборавити на ваш мисионарски живот у Африци.“ Гледајући у моју супругу, Бабет, рекао је: „Имате рак дојке.“

Остали смо без речи. Кроз мисли су нам севнуле многе ствари. Мислили смо да ће ова посета доктору бити само завршни преглед. Наше повратне карте за Бенин, у западној Африци, већ су биле купљене. Надали смо се да ћемо се тамо вратити за недељу дана. Током 23 године нашег брака искусили смо и добро и зло. Збуњени и уплашени сада смо се припремали за борбу против рака.

Почнимо од почетка. Мишел је рођен септембра 1947, а Бабет августа 1945. Одрасли смо у Француској и венчали смо се 1967. Живели смо у Паризу. Једног јутра почетком 1968. Бабет је каснила на посао. Једна госпођа је дошла на врата и понудила јој једну религиозну брошуру; прихватила ју је. Госпођа је затим рекла: „Могу ли са својим супругом поново доћи да бисмо разговарали с вама и вашим супругом?“

Бабет је размишљала о свом послу. Желела је да та жена оде, па је зато рекла: „У реду, у реду.“

Мишел прича: „Религија ме није занимала, али брошура је привукла моју пажњу и прочитао сам је. Неколико дана касније, та госпођа, Жослин Лемоан, поново је дошла са својим супругом, Клодом. Он је био веома вешт у коришћењу Библије. Одговорио је на сва моја питања. Био сам импресиониран.

„Бабет је била добра католикиња али није имала Библију, што није необично за католике. Била је веома узбуђена када је видела и читала Реч Божју. Кроз проучавање смо сазнали да су многе религиозне идеје којима смо били поучени лажне. Почели смо да причамо нашим рођацима и пријатељима о стварима које смо сазнали. У јануару 1969. постали смо крштени Сведоци за Јехову. Деветоро наших рођака и пријатеља крстили су се убрзо након тога.“

 Служење где су били потребни проповедници

Убрзо након нашег крштења размишљали смо: ’Немамо деце. Зашто се онда не бисмо латили пуновремене службе?‘ Тако смо 1970. напустили наша запослења, пријавили се за опште пионире и преселили се у градић Мањи-Лорм, у близини Невера, у средишту Француске.

Била је то тешка додела. Било је тешко пронаћи људе који желе да проучавају Библију. Нисмо могли пронаћи световно запослење тако да смо имали мало новца. Понекад смо имали само кромпир за јело. Током зиме температура се спуштала доста испод нуле. Време које смо тамо провели звали смо време седам мршавих крава (Постање 41:3).

Али Јехова нас је подупирао. Једног дана када смо скоро остали без хране поштар нам је испоручио једну велику кутију сира коју је послала Бабетина сестра. Другог дана дошли смо кући након проповедања и затекли неке пријатеље који су возили 500 километара да би нас видели. Кад су чули како је тешко стање, та браћа су напаковала своја два аутомобила храном за нас.

Након годину и по дана, Заједница нас је наименовала као специјалне пионире. Више од четири наредне године служили смо у Неверу, затим у Троау и коначно у Монтињи-ле-Мецу. Године 1976. Мишел је био наименован да служи као покрајински надгледник на југозападу Француске.

Две године касније, током школе за покрајинске надгледнике, добили смо писмо од Watch Tower Societyja којим нас позивају да идемо у иностранство као мисионари; писмо је рекло да можемо бирати између Чада и Буркине Фасо (тада Горња Волта). Изабрали смо Чад. Ускоро смо добили друго писмо којим смо додељени да радимо под подружницом на Тахитију. Замолили смо за Африку, огроман континент, али смо се ускоро нашли на једном малом острву!

Служење на јужном Пацифику

Тахити је једно лепо тропско острво на јужном Пацифику. Кад смо стигли тамо око стотину браће нас је дочекало на аеродрому. Дочекали су нас венцима од цвећа и иако смо били уморни од дугог путовања из Француске, били смо веома срећни.

Четири месеца након што смо стигли на Тахити укрцали смо се на један мали једрењак натоварен сувим кокосовим орасима. Пет дана касније стигли смо на нашу нову доделу — острво Нуку Хива на Маркиским острвима. На острву је живело око 1 500 људи али није било браће. Само ми.

У то време услови су били примитивни. Живели смо у једној кућици направљеној од бетона и бамбуса. Није било струје. Имали смо славину за воду која је понекад радила, али је вода била блатњава. Углавном смо користили кишницу коју смо сакупљали у једној цистерни. Није било асфалтираних путева, само прашњаве стазе.

Да бисмо стигли до удаљених делова острва морали смо изнајмљивати коње. Седла су била од дрвета — веома неудобна, нарочито за Бабет која никада пре није јахала коња. Носили смо мачете да бисмо секли бамбусе који су попадали преко стазе. Била је то велика промена у односу на живот у Француској.

Недељом смо одржавали састанке, иако смо присуствовали само нас двоје. У почетку нисмо имали друге састанке пошто нас је било само двоје. Уместо тога, заједно смо читали материјал за састанак.

Након неколико месеци увидели смо да није добро да тако наставимо. Мишел прича: „Рекао сам Бабет: ’Морамо се прикладно обући. Ти седи тамо а ја ћу овде. Започећу с молитвом и затим ћемо имати Теократску школу проповедања и Састанак службе. Ја ћу постављати питања  а ти ћеш одговарати чак и ако си ти једина друга особа у соби.‘ Било је добро што смо то урадили јер је лако постати духовно лабав кад нема скупштине.“

Требало је времена да људи дођу на наше хришћанске састанке. Првих осам месеци били смо сами. Касније су нам се придружили један, двоје или понекад троје других. Једне године смо само нас двоје започели годишњу прославу Господове вечере. Након десет минута дошли су неки људи тако да сам стао и поново почео говор.

Данас на Маркиским острвима има 42 објавитеља и 3 скупштине. Иако су највећи део посла обавили наши наследници, неки људи с којима смо давно контактирали сада су крштени.

Наша браћа су драгоцена

Научили смо се стрпљењу на Нуку Хиви. Морали смо чекати за све осим за најосновније животне потребе. На пример, ако си желео књигу морао си је наручити а затим чекати два или три месеца да стигне.

Друга лекција коју смо научили била је да су наша браћа драгоцена. Када смо посетили Тахити, присуствовали састанку и чули како браћа певају били смо дирнути до суза. Можда је истина да је с неком браћом тешко изаћи на крај, али када си сам онда схваташ колико је добро бити с братством. Године 1980. Заједница је одлучила да треба да се вратимо на Тахити и служимо у покрајинском делу. Тамо смо били у великој мери охрабрени срдачном гостољубивошћу браће и њиховом љубављу према делу проповедања. Провели смо три године у покрајинском делу на Тахитију.

Од острва до острва

Затим смо били додељени у мисионарски дом на Рајатеау, једном другом пацифичком острву, и тамо смо остали око  две године. Након Рајатеаа, било нам је додељено покрајинско дело на групи острва Туамоту. Бродом смо посећивали 25 од 80 острва. За Бабет је то било тешко. Сваки пут када је путовала бродом имала је морску болест.

Бабет каже: „Било је ужасно! Све време које смо проводили на броду била сам болесна. Ако смо били пет дана на мору, била сам болесна пет дана. Никакви лекови нису деловали на мене. Ипак, упркос мојој болести мислим да је океан био диван. Био је то величанствен призор. Делфини би се тркали с бродом. Они би често искочили из воде ако бисте пљеснули рукама!“

Након пет година у покрајинском делу поново смо били додељени на Тахити на две године и поново смо лепо прошли у делу проповедања. Наша скупштина се удвостручила са 35 на 70 објавитеља за годину и по дана. Дванаесторо од оних с којима смо проучавали Библију крстили су се баш пре него што смо отишли. Неки од њих су сада старешине у скупштини.

Укупно смо провели 12 година на јужном Пацифику. Онда смо добили писмо од Заједнице у коме се каже да на острву више нису потребни мисионари пошто је скупштина сада јака. Када смо стигли на Тахити тамо је било око 450 објавитеља а када смо отишли било их је више од 1 000.

Напокон Африка!

Вратили смо се у Француску и након месец и по дана Заједница нам је дала нову доделу — Бенин, западна Африка. Желели смо да одемо у Африку 13 година пре тога, тако да смо били веома срећни.

Стигли смо у Бенин 3. новембра 1990. и били смо међу првим мисионарима који су стигли након што је скинута 14-годишња забрана активности проповедања о Краљевству. Било је веома узбудљиво. Није нам био проблем да се сместимо јер је живот сличан животу на пацифичким острвима. Људи су веома пријатељски настројени и гостољубиви. Можете стати и разговарати с било ким на улици.

Само неколико недеља након што смо стигли у Бенин, Бабет је приметила грудвицу у њеној дојци. Стога смо отишли на једну малу клинику у близини новоуспостављене канцеларије подружнице. Доктор ју је прегледао и рекао да јој је што пре потребна операција. Следећег дана отишли смо на једну другу клинику где смо посетили једног европског доктора, гинеколога из Француске. И он је рекао да брзо морамо у Француску како би се Бабет оперисала. Два дана касније били смо у авиону за Француску.

Били смо жалосни што напуштамо Бенин. С обновљеном религиозном слободом у земљи браћа су била одушевљена што имају нове мисионаре, а и ми смо били одушевљени што смо били тамо. Стога смо били узнемирени што морамо отићи из земље само неколико недеља након што смо стигли.

Кад смо стигли у Француску, један хирург је прегледао Бабет и потврдио да јој је потребна операција. Доктори су брзо реаговали, извршена је једна мала операција и Бабет је отпуштена из болнице следећег дана. Мислили смо да је с тим готово.

Осам дана касније срели смо се с хирургом. Тада нам је саопштио да Бабет има рак дојке.

Присећајући се како се тада осећала, Бабет каже: „У почетку сам била мање узнемирена него Мишел. Али дан након лоше вести нисам имала осећај. Нисам могла да плачем. Нисам могла да се смејем. Мислила сам да ћу умрети. За мене је рак раван смрти. Мој став је био: што се мора, мора се.“

Борба с раком

У петак смо чули лошу вест и друга операција за Бабет била је заказана за  уторак. Одсели смо код Бабетине сестре, али и она је била болесна тако да више нисмо могли остати у њеном малом стану.

Питали смо се где бисмо могли да одемо. Онда смо се сетили Ива и Брижит Мерда, једног пара код којих смо раније одсели. Овај пар је био веома гостољубив према нама. Тако смо телефонирали Иву и рекли му да је Бабети потребна операција и да не знамо где да одседнемо. Такође смо рекли да је Мишелу потребан посао.

Ив се побринуо да Мишел ради око његове куће. Браћа су нас подржавала и охрабривала многим љубазним поступцима. Помагали су нам и финансијски. Заједница је платила рачуне за Бабетино медицинско лечење.

Операција је била озбиљна. Доктори су морали уклонити лимфне чвориће и дојку. Одмах су започели са хемиотерапијом. Након недељу дана Бабет је могла напустити болницу али је морала долазити сваке три недеље ради даљње терапије.

Током времена кад се Бабет лечила, браћа у скупштини су била од велике помоћи. Једна сестра која је такође имала рак дојке била је велико охрабрење. Рекла је Бабети шта да очекује и пружила је много утехе.

Ипак, бринули смо о нашој будућности. Приметивши то, Мишел и Жанет Селерје извели су нас у ресторан на вечеру.

Рекли смо им да морамо прекинути мисионарску службу и да се никада нећемо моћи вратити у Африку. Међутим, брат Селерје је рекао: „Шта? Ко каже да морате прекинути? Водеће тело? Браћа у Француској? Ко то каже?“

„Нико то није рекао“, одговорио сам, „ја кажем.“

„Не, не!“ рекао је брат Селерје. „Ви ћете се вратити!“

Након хемиотерапије следило је зрачење које је завршено до краја августа 1991. Доктори су рекли да не виде проблем да се вратимо у Африку с тим да се Бабет враћа у Француску на редовне прегледе.

Повратак у Бенин

Тако смо писали централи у Бруклину тражећи дозволу да се вратимо мисионарској служби. Једва смо чекали да чујемо њихов одговор. Дани су се отезали. Коначно, Мишел више није могао чекати па је телефонирао у Бруклин и питао да ли су добили наше писмо. Рекли су да су га размотрили — моћи ћемо да се вратимо у Бенин! Како смо били захвални Јехови!

Породица Мерда је организовала изврстан скуп да бисмо прославили ту вест. Новембра 1991. вратили смо се у Бенин и браћа су нас дочекала уз славље!

Изгледа да је Бабет сада добро. С времена на време враћамо се у Француску ради комплетног медицинског прегледа и доктори су установили да нема трагова рака. Одушевљени смо што смо поново на нашој мисионарској додели. Осећамо се потребнима у Бенину и Јехова благосиља наше дело. Од кад смо се вратили помогли смо да се 14 особа крсти. Петоро од њих су сада општи пионири а један је наименован за слугу помоћника. Такође смо видели како наша мала скупштина расте и затим се дели на две скупштине.

Свих ових година служили смо Јехови као муж и жена и радовали се многим благословима и упознали многе дивне људе. Али Јехова нас је обучавао и јачао да успешно истрајемо у потешкоћама. Попут Јова нисмо увек разумели зашто се ствари одвијају тако како се одвијају, али смо знали да је Јехова увек ту да нам помогне. Као што Божја Реч каже: „Није кратка, не, рука Господња да спасење пружи, нит је тврдо ухо његово да чује“ (Исаија 59:1).

[Слика на 23. страни]

Мишел и Бабет Милер обучени у традиционалну ношњу у Бенину

[Слике на 25. страни]

Мисионарско дело међу Полинежанима на тропском Тахитију