„Старајте се не за храну која пропада“

ИСПРИЧАО ДЕЈВИД ЛАНСТРУМ

Мој брат Елвуд и ја били смо на преко 9 метара висине, фарбајући нови натпис на згради фабрике Watchtowera. Више од 40 година касније он још увек стоји тамо и подстиче: „ЧИТАЈ БОЖЈУ РЕЧ БИБЛИЈУ СВАКОДНЕВНО“. Сваке недеље хиљаде људи види овај натпис док прелазе преко чувеног бруклинског моста.

МОЈЕ најраније сећање укључује дан за породично прање рубља. До 5.00 сати мајка би већ устала и прала одећу за нашу велику породицу а тата би се спремао за посао. Водили би још једну од њихових жестоких дискусија, тата образлажући да се човек некако развио током милиона година а мама цитирајући из Библије како би доказала да су људи били директна Божја створења.

Чак и кад сам имао само седам година, схватио сам да је мајка поседовала истину. Ма колико да сам волео тату, могао сам схватити да његово веровање не нуди никакву наду за будућност. Како би мама била срећна да је знала да су много година касније њена два сина фарбала натпис који охрабрује људе да читају Библију, књигу коју је она толико волела!

Али, отишао сам предалеко. Како сам дошао до тако предносног посла? Треба да се вратим у годину 1906, три године пре него што сам се родио.

Мајчин верни пример

У то време мама и тата су били млади брачни пар и живели су у једном шатору у Аризони. Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, дошли су и понудили мами комплет књига које је написао Чарлс Тејз Расел, под насловом Студије Писма. Пробдела је целу ноћ читајући их и ускоро је схватила да је то истина коју је тражила. Једва је чекала да се тата врати из трагања за послом.

И тата је био незадовољан оним што су цркве научавале, тако да је једно време прихватао те библијске истине. Међутим, касније је у религиозном смислу кренуо својим властитим путем и чак је мајци правио тешкоће. Ипак, она никада није престала да се брине за телесне као и духовне потребе своје деце.

Никада нећу заборавити како је мама сваке вечери, након што је цео дан напорно радила, силазила у приземље да би нам читала неки део Библије или да би с нама поделила неки духовни драгуљ. И тата је напорно радио, и када сам порастао научио ме је молерском занату. Да, тата ме је научио да радим, али мама ме је научила за шта да радим, као што је Исус поучавао, ’за храну која не пропада‘ (Јован 6:27).

Наша породица се коначно настанила у малом граду Елензбургу у држави Вашингтон, око 180 километара источно од Сиатла. Када смо ми деца почели да с мајком посећујемо састанке Истраживача Библије, састајали смо се у приватним кућама. Када је била наглашена потреба да се учествује у служби од куће до куће, сви мушкарци су напустили нашу групу за проучавање. Али мајка се никада није поколебала. То је на мене оставило трајан  утисак да се увек уздам у упутство Јеховине организације.

На крају су отац и мајка имали деветоро деце. Ја, њихово треће дете, рођен сам 1. октобра 1909. Укупно је нас шесторо опонашало мамин изванредан пример и постали смо ревни Сведоци за Јехову.

Предање и крштење

Када сам био у касним тинејџерским годинама, предао сам се Јехови и симболизовао то крштењем у води 1927. Крштење је обављено у Сиатлу у једној старој згради која је раније била баптистичка црква. Драго ми је што су уклонили стари црквени торањ. Отпратили су нас до базена у подруму, где су нам дали да обучемо дугачке црне одоре. Изгледало је као да смо кренули на сахрану.

Неколико месеци касније поново сам био у Сиатлу и овог пута сам први пут пробао сведочење од врата до врата. Особа која је преузела вођство упутила ме је: „Ти иди овим путем око блока а ја ћу оним.“ Упркос мојој нервози, оставио сам два комплета брошурица једној веома финој жени. Продужио сам са службом од врата до врата када сам се вратио у Елензбург, и сада, скоро 70 година касније, таква служба ми још увек причињава велику радост.

Служба у светској централи

Недуго након тога једна особа која је служила у бруклинском Бетелу, светској централи Watch Tower Societyja, охрабрила ме је да се пријавим да тамо добровољно служим. Убрзо након нашег разговора, у часопису Кула стражара појавило се једно обавештење у коме је објављено да је у Бетелу потребна помоћ. Тако сам се пријавио. Никада нећу заборавити радост када сам 10. марта 1930. примио поруку да се јавим за бетелску службу у Бруклину, у Њујорку. Тако је почела моја пуновремена каријера старања ’за храну која не пропада‘.

Неко може мислити да бих с мојим молерским искуством добио задатак да нешто молеришем. Уместо тога, мој први посао био је рад у фабрици на машини за шивење. Иако је то био веома монотон посао, уживао сам у том послу више од шест година. Велика ротациона машина коју  смо из милоште звали стара оклопњача, производила је брошурице које су преносном траком спуштане спрат ниже. Забављали смо се покушавајући да прошијемо брошурице толико брзо колико смо их добијали од оклопњаче.

Након тога сам радио у многим одељењима, укључујући и одељење где смо правили фонографе. Користили смо те машине да бисмо пред вратима домаћина пуштали плоче с библијским порукама. Вертикални фонограф дизајнирали су и производили добровољци у нашем одељењу. На овим фонографима нису се пуштале само унапред снимљене поруке већ су они имали и посебне преграде за ношење брошурица и можда неког сендвича. Имао сам предност да демонстрирам употребу ове нове опреме на једном конгресу у Детроиту, у Мичигену, године 1940.

Међутим, ми смо напредовали више од генијалних машина. Чинили смо и важне духовне промене. На пример, Јеховини сведоци су обично носили значку с крстом и круном. Али онда смо разумели да је Исус био погубљен на усправном дрвету, а не на крсту (Дела апостолска 5:30). Стога се престало с ношењем ових значака. Имао сам предност да уклоним копче са значака. Касније је злато било претопљено и продато.

Иако смо имали пуно посла у радној недељи од пет и по дана, викендом смо били укључени у хришћанску службу. Једног дана је шеснаесторо нас било ухапшено и стрпано у затвор у Бруклину. Зашто? Па, у то време смо сматрали да је религија синоним за криву религију. Стога смо носили натписе на којима је на једној страни писало „Религија је замка и превара“, а на другој „Служите Богу и Христу краљу“. Стрпали су нас у затвор зато што смо носили те натписе, али Хејден Ковингтон, адвокат Watch Tower Societyja, помогао нам је да се извучемо. У то време пред Врховним судом Сједињених Држава водило се много случајева који укључују слободу обожавања, и било је узбудљиво бити у Бетелу и из прве руке чути извештаје о нашим победама.

Коначно сам добио послове у којима је корисно употребљено моје молерско искуство. У Ричмонду, једном од пет предграђа Њујорка, имали смо нашу радио станицу WBBR. Торњеви радио станице били су високи преко 60 метара, и имали су три сета носећих каблова. Седео сам на једној дасци величине 90 × 20 центиметара док ме је један сарадник подизао. Седећи високо изнад земље на том малом седишту, фарбао сам носеће каблове и торњеве. Неки су ме питали зар се нисмо много молили док смо обављали тај посао!

Један летњи посао који никада нећу заборавити био је прање прозора и фарбање прозорских оквира на фабричкој згради. То смо звали нашим годишњим одмором. Обезбедили бисмо наше дрвене скеле и с колотурником бисмо се подизали и спуштали низ осмоспратну зграду.

Породица која пружа подршку

Године 1932. мој отац је умро и ја сам се питао да ли треба да се вратим кући и помогнем око старања за маму. Тако сам једног дана пре ручка ставио цедуљицу на чело стола где је седео брат Ратерфорд, председник Заједнице. У њој сам тражио  да разговарам с њим. Када је сазнао за моју забринутост и установио да имам браћу и сестре који још увек живе код куће, питао је: „Желиш ли да останеш у Бетелу и обављаш Господово дело?“

„Наравно да желим“, одговорио сам.

Стога ми је предложио да пишем мајци и да видим да ли се слаже с мојом одлуком да останем. То сам и урадио, а она је у одговору изразила потпуну сагласност с мојом одлуком. Заиста сам ценио љубазност и савет брата Ратерфорда.

Током многих година у Бетелу, редовно сам писао својој породици и охрабривао их да служе Јехови, баш као што је и мајка охрабривала мене. Мајка је умрла јула 1937. Какво је надахнуће она била нашој породици! Само моји старији брат и сестра, Пол и Естер, и моја млађа сестра Лоис нису постали Сведоци. Међутим, Пол је био наклоњен нашем делу и обезбедио је земљиште на коме смо изградили нашу прву Дворану Краљевства.

Године 1936. моја сестра Ева је постала пионир, или пуновремени проповедник. Те исте године удала се за Ралфа Томаса и 1939. било им је додељено путујуће дело да служе скупштинама Јеховиних сведока. Касније су се преселили у Мексико, где су провели 25 година помажући у делу Краљевства.

Године 1939. моје сестре Алис и Франсес такође су се латиле пионирске службе. Каква је радост била видети како Алис иза штанда на конгресу у Сент Луису 1941. демонстрира употребу фонографске опреме у чијој сам изради ја помагао! Иако је Алис морала повремено прекидати своје пионирење због породичних одговорности, укупно је провела више од 40 година у пуновременој служби. Франсес је 1944. године похађала Библијску школу Гилеад Watchtowera и једно време је служила као мисионар у Порторику.

Џоел и Елвуд, двоје најмлађих у породици, постали су пионири у Монтани почетком 1940-их. Џоел је остао веран Сведок и сада служи као слуга помоћник. Елвуд ми се придружио у Бетелу године 1944, доносећи ми велику радост. Имао је мање од пет година када сам отишао од куће. Као што сам раније навео, радили смо заједно фарбајући на фабричкој згради тај натпис: „Читај Божју Реч Библију свакодневно“. Често се питам колико је људи који виде тај натпис преко године охрабрено да чита своју Библију.

 Елвуд је служио у Бетелу до 1956. када се оженио Емом Флајт. Годинама су Елвуд и Ема заједно радили у пуновременој служби, служећи неко време у Кенији, у Африци, као и у Шпанији. Елвуд је оболео од рака и умро у Шпанији године 1978. Ема је остала у Шпанији у пионирској служби до дан-данас.

Брак и породица

Септембра 1953. напустио сам Бетел да бих се оженио са Алис Ривера, једном пионирком из скупштине Бруклин центар коју сам посећивао. Алиси сам ставио до знања да имам небеску наду, али је она ипак хтела да се уда за мене (Филипљанима 3:14).

Након 23 године живота у Бетелу, било је потребно поприлично прилагођавање да започнем са световним послом као молер да бих издржавао Алис и себе у пионирској служби. Алис је увек пружала подршку, чак и када је због здравствених разлога морала да престане с пионирењем. Године 1954. очекивали смо наше прво дете. Порођај није баш добро прошао, али је ипак наш син, Џон, био добро. Алис је изгубила толико крви током царског реза да су доктори мислили да неће преживети. У једном тренутку чак нису могли ни да пронађу пулс. Ипак је преживела ту ноћ и с временом се потпуно опоравила.

Неколико година касније, када је Алисин отац умро, преселили смо се даље на Лонг Ајланд да бисмо били с њеном мајком. Пошто нисмо имали ауто, пешачио сам или сам користио аутобус и подземну железницу ради превоза. Тако сам могао да наставим с пионирском службом и да издржавам своју породицу. Радости пуновремене службе биле су далеко веће од било каквих жртава. Помагање људима — као што је био Џо Натали, који је напустио обећавајућу каријеру кошаркаша да би постао Сведок — био је само један од мојих многих благослова.

Године 1967, како су се услови у подручју Њујорка погоршавали, одлучио сам да поведем Алис и Џона у мој родни Елензбург да бисмо тамо живели. Сада сам установио да је награђујуће видети толико много унучади и праунучади моје мајке како учествују у пуновременој служби. Неки чак служе у Бетелу. Џон са својом супругом и децом такође верно служи Јехови.

Нажалост, године 1989. изгубио сам своју драгу супругу. То што сам остао запослен у пуновременој служби помогло ми је да поднесем тај губитак. Моја сестра Алис и ја сада заједно уживамо у пионирењу. Како је лепо поново живети под истим кровом и бити запослен у том најважнијем делу!

У пролеће 1994. први пут сам посетио Бетел након око 25 година. Каква је била радост видети десетине оних с којима сам радио пре више од 40 година! Када сам дошао у Бетел године 1930, у породици нас је било само 250, али данас бетелска породица у Бруклину броји преко 3 500 људи!

Окрепљен духовном храном

Рано ујутру скоро сваког јутра шетам дуж реке Јакама близу наше куће. Одатле могу видети величанствену снегом прекривену планину Рејнер која се диже преко 4 300 метара у висину. Има много дивљих животиња. Понекад видим јелена а једном сам чак видео лоса.

Ти тихи, осамљени тренуци омогућавају ми да медитирам о Јеховиним величанственим припремама. Молим се за снагу да и даље верно служим нашем Богу, Јехови. Такође волим да певам док шетам, нарочито песму „Обрадовати Јеховино срце“, чије речи кажу: „О Боже, завет наш је то, да твоју вољу вршимо, јер тиме моћи ћемо ми твом срцу радост донети.“

Радостан сам што сам изабрао да радим посао који радује Јеховино срце. Молим се да могу и даље обављати тај посао док не примим небеску награду која је обећана. Жеља ми је да овај извештај подстакне друге да такође искористе свој живот ’старајући се за храну која не пропада‘ (Јован 6:27).

[Слике на 23. страни]

Елвуд фарба натпис „ЧИТАЈ БОЖЈУ РЕЧ БИБЛИЈУ СВАКОДНЕВНО“

[Слика на 24. страни]

Са Грантом Сјутером и Џоном Курзеном приликом демонстрирања новог фонографа на конгресу 1940.

[Слика на 25. страни]

Године 1944. сви који смо били у истини били смо у пуновременој служби: Дејвид, Алис, Џоел, Ева, Елвуд и Франсес

[Слика на 25. страни]

Браћа и сестре који су живи, слева: Алис, Ева, Џоел, Дејвид и Франсес