Увек баци своје бреме на Јехову

МНОГИ данас осећају да су скрхани бременима. Економске тешкоће, мучни породични проблеми, здравствени проблеми, бол и патња због тлачења и тираније и мноштво других јади виси попут воденичног камена око њиховог врата. Осим ових спољашњих притисака, неки такође осећају да су притиснути осећајем личне безвредности и неуспеха због своје властите несавршености. Многи су доведени у искушење да се у тој борби сасвим предају. Како можеш изаћи на крај када изгледа да су бремена неподношљива?

Једном је израелски краљ Давид осећао да је притисак скоро неподношљив. Према 55. псалму, брига због притисака и мржње његових непријатеља доводила га је до лудила. Осећао је велику бол у срцу и страх. Могао је само јечати у својој жалости (Псалам 55:3, 6, 18). Међутим, упркос свој својој муци, пронашао је начин да с тим изађе на крај. Како? Очекивао је подршку од свог Бога. Његов савет другима који се можда осећају као он био је: „Баци своје бреме на Јехову“ (Псалам 55:22, NW).

Шта је он мислио речима „баци своје бреме на Јехову“? Да ли то једноставно значи приступити Јехови у молитви и изразити нашу бригу? Или нешто и сами можемо урадити да бисмо олакшали ситуацију? Шта ако се осећамо сувише недостојнима да се обратимо Јехови? Можемо открити шта је Давид хтео да каже тако што ћемо размотрити нека искуства којих се он живо сећао када је написао те речи.

Обављај ствари уз Јеховину снагу

Сећаш ли се каквим је страхом Голијат испунио срца израелских бораца? Ужасавао их је овај див од човека, висок више од 2,7 метара (1. Самуилова 17:4-11, 24). Али Давид није био заплашен. Зашто? Зато што није покушао да својом сопственом снагом изађе на крај с Голијатом. Од времена када је био помазан као будући израелски краљ, дозвољавао је Божјем духу да га води и да га јача у свему што је радио (1. Самуилова 16:13). Стога је рекао Голијату: „Ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, коју си ти ружио. Данас ће те Господ мени у руке дати“ (1. Самуилова 17:45, 46). Давид је вешто гађао из праћке, али можемо бити сигурни да је Јеховин свети дух водио и учинио смртоносним камен којим је гађао Голијата (1. Самуилова 17:48-51).

Давид се суочио са овим огромним изазовом и однео победу тиме што је имао поуздање да ће га Бог подржати и ојачати. Он је развио добар, поверљив однос с Богом. Нема сумње да је тај однос био ојачан начином на који га је Јехова раније избављао (1. Самуилова 17:34-37). Попут Давида, и ти можеш одржати снажан лични однос  с Јеховом и имати потпуно поуздање у његову способност и спремност да те ојача и подржи у свим околностима (Псалам 34:7, 8, ДК).

Учини што можеш да би решио проблем

Међутим, то не значи да никада неће постојати време интензивног бола, бриге, па чак и страха, као што 55. псалам јасно показује. На пример, неколико година након овог неустрашивог испољавања поуздања у Јехову, Давид је доживео велики страх пред својим непријатељима. Изгубио је наклоност краља Саула и морао је да бежи ради свог живота. Покушај да замислиш емоционални немир који мора да је то проузроковало код Давида, питања о испуњењу Јеховине намере која мора да су искрсла у његовим мислима. На крају крајева, он је био помазан као будући краљ Израела, а ипак је сада морао преживљавати као бегунац у пустоши, гоњен као дивља животиња. Када је покушао да пронађе уточиште у граду Гату, Голијатовом родном граду, препознали су га. С којим резултатом? Извештај каже да се он ’веома побојао‘ (1. Самуилова 21:10-12, ДК).

Али он није дозволио да га његов страх и дубока брига спрече да од Јехове очекује помоћ. Према 34. псалму (написаном као резултат овог искуства), Давид је рекао: „Ја тражих Господа и он ми одговори, и од свих ме страва мојих избави. Када несрећник завапи, чује њега Господ, и избавља га од свих невоља његових“ (Псалам 34:5, 7).

Наравно, Јехова га је подржао. Ипак, запази да Давид није једноставно седео и чекао да га Јехова спасе. Он је увидео потребу да учини све што може под тим околностима како би изашао из тешке ситуације. Признао је Јеховину руку у свом избављењу, али је и сам предузео акцију, правећи се луд тако да га гатски краљ није убио (1. Самуилова 21:14-22:1). И ми треба да учинимо све што можемо да бисмо изашли на крај с бременима, уместо да само чекамо на Јехову да нас спасе (Јаков 1:5, 6; 2:26).

Немој повећавати своја бремена

Давид је касније у свом животу научио још једну лекцију, једну болну лекцију. Која је то лекција била? Да понекад ми повећавамо наша властита бремена. Након победе над Филистејима, Давиду је кренуло наопако када је одлучио да премести ковчег савеза у Јерусалим. Историјски извештај нам говори: „Давид и сав народ што беше с њим крену се из Вале Јудине да пренесе отуда ковчег Божји ... Они метнуше ковчег Божји на нова кола ... Уза и Ахијо синови Авинадавови управљаху новим колима“ (2. Самуилова 6:2, 3).

Користећи кола за превожење ковчега прекршили су сва упутства која је Јехова дао у вези с тим. Било је јасно формулисано да само овлашћени носачи, синови Катови између Левита, треба да носе ковчег на својим раменима,  користећи полуге постављене кроз посебно направљене обруче на ковчегу (Излазак 25:13, 14; Бројеви 4:15, 19; 7:7-9). Игнорисање ових упутстава донело је несрећу. Када су волови који су вукли кола учинили да су се она скоро преврнула, Уза, који је вероватно био Левит али сигурно не и свештеник, пружио је руку да придржи ковчег и Јехова га је погубио због његовог непоштовања (2. Самуилова 6:6, 7).

Давид је као краљ морао сносити неку одговорност за то. Његова реакција показује да чак и они који имају добар однос с Јеховом повремено могу погрешно реаговати у искушавајућим ситуацијама. Давид је најпре био љут. Затим се уплашио (2. Самуилова 6:8, 9, NW). Његов поверљив однос с Јеховом био је озбиљно испитан. Био је то случај када је на изглед пропустио да баци своје бреме на Јехову, када није следио његове заповести. Да ли је то можда понекад ситуација и с нама? Да ли икада кривимо Јехову за проблеме који су последица нашег игнорисања његових упутстава? (Пословице 19:3).

Излажење на крај с бременом кривице

Давид је касније себи створио огромно бреме кривице тако што је тешко згрешио против Јеховиних моралних мерила. Том приликом Давид се одрекао своје одговорности да предводи своје људе у бици. Остао је у Јерусалиму док су они отишли у борбу. То је водило до озбиљне невоље (2. Самуилова 11:1).

Краљ Давид је видео лепу Витсавеју како се купа. Упустио се у неморалне односе с њом и она је затруднела (2. Самуилова 11:2-5). Покушавајући да прикрије своје рђаво понашање, средио је да се њен супруг, Урија, врати с бојног поља у Јерусалим. Урија је одбио да има брачне односе са својом женом док је Израел био укључен у битку (2. Самуилова 11:6-11). Давид је сада прибегао поквареном и заобилазном средству да прикрије свој грех. Средио је да други војници напусте Урију у незаштићеном положају у бици тако да би погинуо. Гнусан, тежак грех! (2. Самуилова 11:12-17).

Наравно, коначно је грех сустигао Давида и био је откривен (2. Самуилова 12:7-12). Покушај да замислиш тежину туге и кривице коју Давид мора да је осећао када је схватио грозоту онога што је урадио због своје страсти. Могао је бити скрхан властитим осећајем промашаја, нарочито зато што је вероватно био емотиван, осећајан човек. Можда се осећао сасвим безвредно!

Међутим, Давид је брзо потврдио своју кривицу, признајући пророку Натану: „Сагреших Господу“ (2. Самуилова 12:13). Педесет први псалам говори нам како се он осећао и како је преклињао Јехову Бога да га очисти и да му опрости. Он се молио: „Опери ме сасвим од неправде моје и од греха мога ме очисти. Јер ја признајем преступе своје, и грех мој је једнако преда мном“ (Псалам 51:4, 5). Зато што се истински покајао могао је поново изградити свој снажан, близак однос с Јеховом. Давид се није задржавао на осећајима жаљења и безвредности. Бацио је своје бреме на Јехову тако што је понизно признао своју кривицу, показао искрено покајање и жарко се молио Јехови за опроштење. Поново је стекао Божју наклоност (Псалам 51:9-14, 17-21).

Излажење на крај са издајом

То нас доводи до епизоде која је подстакла Давида да напише 55. псалам. Био је под великим  емоционалним притиском. „Срце моје уздрхта у мени“, писао је, „и страх смртни спопаде ме“ (Псалам 55:5). Шта је проузроковало тај бол? Давидов син Авесалом је сковао план да преотме краљевање од Давида (2. Самуилова 15:1-6). Тешко је било поднети издају свог властитог сина, али оно што је још више погоршало ствари било је то што се Давидов најповерљивији саветник, човек по имену Ахитофел, придружио завери против Давида. Ахитофел је тај кога Давид описује у Псалму 55:13-15. Као последица завере и издаје, Давид је морао да побегне из Јерусалима (2. Самуилова 15:13, 14). Какву само бол мора да му је то проузроковало!

Ипак, он није дозволио да његове снажне емоције и жалост ослабе његово поверење и поуздање у Јехову. Он се молио Јехови да осујети планове завереника (2. Самуилова 15:30, 31). Опет видимо да Давид није једноставно пасивно чекао да Јехова све уради. Чим се појавила прилика урадио је што је могао да би се борио против завере. Послао је свог другог саветника, Хусаја, натраг у Јерусалим да се претвара да се придружио завери, иако је у ствари отишао да је поткопа (2. Самуилова 15:32-34). Уз Јеховину подршку, тај план је успео. Хусај је добио довољно времена да Давид прегрупише и организује своју одбрану (2. Самуилова 17:14).

Како само мора да је Давид целог свог живота ценио Јеховину заштитничку бригу као и његово стрпљење и спремност да опрости! (Псалам 34:19, 20; 51:19). С таквом позадином, Давид нас поуздано охрабрује да се у нашим невољним временима окренемо ка Јехови за помоћ, да ’бацимо наше бреме на Јехову‘. (Упореди с 1. Петровом 5:6, 7.)

Изгради и сачувај снажан, поверљив однос с Јеховом

Како можемо стећи такву врсту односа с Јеховом какву је имао Давид, односа који га је крепио у доба велике кушње и невоље? Ми градимо такав однос тиме што смо марљиви истраживачи Божје Речи, Библије. Дозвољавамо му да нас поучава о својим законима, начелима и својој личности (Псалам 19:8-12). Док медитирамо о Божјој Речи ми му се све више приближавамо и учимо се да му безусловно верујемо (Псалам 143:1-5). Ми продубљујемо и оснажујемо тај однос док се дружимо са суобожаваоцима да бисмо надаље били поучавани од Јехове (Псалам 122:1-4). Ми појачавамо наш однос с Јеховом кроз искрену молитву (Псалам 55:2).

Истина, Давид је, као и ми, имао своје падове када његов однос с Јеховом није био тако снажан као што је требало да буде. Тлачење може проузроковати да ’лудо поступамо‘ (Проповедник 7:7, NW). Али Јехова види шта се дешава и он зна шта је у нашем срцу (Проповедник 4:1; 5:7). Треба марљиво да радимо на томе да наш однос с Јеховом одржимо снажним. Тада, каква год бремена да морамо носити, можемо се ослонити на Јехову да нам олакша притисак или да нам да снагу да изађемо на крај с нашом ситуацијом (Филипљанима 4:6, 7, 13). Ради се о томе да останемо близу Јехове. Када је Давид то радио био је апсолутно безбедан.

Дакле, какве год да су твоје околности, каже Давид, увек баци своје бреме на Јехову. Тада ћемо доживети истинитост обећања: „Он ће те подржати, и неће никад дати да праведник посрне“ (Псалам 55:23).