Пређи на садржај

Пређи на садржај

Рано хришћанство и држава

Рано хришћанство и држава

Рано хришћанство и држава

НЕКОЛИКО сати пре своје смрти, Исус је својим ученицима рекао: „Нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас“ (Јован 15:19). Међутим, да ли то значи да ће хришћани усвојити непријатељско гледиште према властима овог света?

Нису светски али нису непријатељски

Апостол Павле је хришћанима који су живели у Риму рекао: „Сви да се покоравају вишим властима“ (Римљанима 13:1). Слично томе, апостол Петар је написао: „Господа ради будите покорни свакој власти која је међу људима овлашћеним било краљу као највишему, било намесницима као од њега посланим за кажњавање злочинаца и за хваљење добрих људи“ (1. Петрова 2:13, 14). Јасно је да је покорност држави и њеним исправно постављеним представницима била прихваћено начело међу раним хришћанима. Они су настојали да буду грађани послушни закону и да живе мирољубиво са свим људима (Римљанима 12:18).

Под темом „Црква и Држава“, књига The Encyclopedia of Religion изјављује: „У прва три века AD, хришћанска црква је у великој мери била изолована од званичног римског друштва... Међутим, хришћанске вође... су научавале послушност римском закону и лојалност према императору, унутар граница које поставља хришћанска вера.“

Поштовање, не обожавање

Хришћани нису били непријатељски расположени према римском императору. Они су поштовали његов ауторитет и давали му поштовање које заслужује његова служба. Током владавине императора Нерона, апостол Петар је хришћанима који су живели у различитим деловима Римског царства написао: „Поштујте свакога... дајте част краљу“ (1. Петрова 2:17). Реч „краљ“ се у свету који је говорио грчки користила не само за локалне краљеве већ и за Римског императора. Апостол Павле је хришћане који су живели у главном граду Римског царства саветовао: „Подајте свакоме што сте му дужни... коме част, част“ (Римљанима 13:7). Римски император је сасвим сигурно тражио част. С временом, он је чак тражио обожавање. Ту су, међутим, хришћани повукли црту.

У свом суђењу пред римским проконзулом у другом веку н. е., Поликарп је наводно изјавио: „Хришћанин сам... Поучени смо да одајемо дужну част... властима и ауторитетима које је Бог одредио.“ Ипак, Поликарп је изабрао радије да умре него да обожава императора. Апологета из другог века, Теофил из Антиохије, написао је: „Радије ћу поштовати императора, заиста не обожавајући га, али молећи се за њега. Али Бога, живог и истинитог Бога обожавам ја.“

Прикладне молитве у погледу императора ни на који начин нису биле повезане с обожавањем императора, нити с национализмом. Апостол Павле је објаснио њихову сврху: „Препоручујем, дакле, пре свега да се чине молитве, искања, молбе, благодарења за све људе, за краљеве и за све који су на власти, да тихи и мирни живот поживимо у свакој побожности и у поштењу“ (1. Тимотеју 2:1, 2).

„На маргинама друштва“

Овакво пуно поштовања понашање раних хришћана није им донело пријатељство света у којем су живели. Француски историчар А. Аман каже да су рани хришћани „живели на маргинама друштва“. У ствари, они су живели на маргинама два друштва, јеврејског и римског, сусрећући се с пуно предрасуда и неразумевања с обе стране.

На пример, кад су јеврејске вође лажно оптужиле апостола Павла, он је у својој одбрани пред римским гувернером рекао: „Нити закону јудејскоме, ни храму, ни цару што сагреших... Цару се жалим“ (Дела апостолска 25:8, 11). Свестан да су Јевреји сковали заверу да га убију, Павле је уложио жалбу Нерону, признајући на тај начин ауторитет римског императора. После тога, на његовом првом суђењу у Риму, изгледа да је Павле био ослобођен. Али касније је поново био затворен, и традиција каже да је био погубљен по Нероновој заповести.

С обзиром на тежак положај раних хришћана у римском друштву, социолог и теолог Ернст Тролч је написао: „Биле су искључене све службе и тежње које су имале било какву везу са обожавањем идола, или са обожавањем Императора, или оне које су имале било какву везу с крвопролићем или смртним злочином, или оне које би хришћане довеле у контакт с паганским неморалом.“ Није ли овакво држање остављало места за мирољубиве односе и односе узајамног поштовања између хришћана и државе?

Давање цару ’царевог‘

Исус је дао формулу која треба да управља хришћанским понашањем према римској држави, то јест, у ствари према било којој другој владавини, када је рекао: „Подајте... цару царево а божје Богу“ (Матеј 22:21). Овај савет Исусовим следбеницима био је у оштрој супротности с гледиштем многих националистички расположених Јевреја које је римска доминација вређала и који су оспоравали законитост плаћања пореза некој страној сили.

Касније, Павле је рекао хришћанима који су живели у Риму: „Треба да се покоравате не само из страха од казне, него и ради савести. Зато и порезе дајете, јер су званичници [државне „више власти“] слуге Божје, које су за то постављене. Подајте свакоме што сте му дужни: коме дакле порезу, порезу, коме данак, данак“ (Римљанима 13:5-7). Иако хришћани нису били део света, они су били обавезани дужношћу да буду поштени, грађани који плаћају порезе, и да плаћају држави за пружене услуге (Јован 17:16).

Али, јесу ли Исусове речи ограничене само на плаћање пореза? Пошто Исус није прецизно дефинисао шта је царево а шта Божје, постоје гранични случајеви за које се одлука мора донети у складу с контекстом или према нашем разумевању читаве Библије. Другим речима, одлучивање о томе које ствари хришћанин треба да да̂ цару понекад би укључивало савест хришћанина, просветљену библијским начелима.

Пажљиво одмеравање између два опречна захтева

Многи људи нагињу да забораве да је Исус, након што је изјавио да царево треба дати цару, додао: „А божје [дајте] Богу“. Апостол Петар је показао шта је приоритет за хришћане. Одмах након што је саветовао на подложност „краљу“, или императору, и његовим „намесницима“, Петар је написао: „[Будите] као слободни људи, али не служећи се слободом као копреном за покривање пакости, него поступајући као праве слуге Божје. Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, дајте част краљу“ (1. Петрова 2:16, 17). Апостол је показао да су хришћани робови Божји, а не неког људског владара. Иако они треба да испољавају исправно поштовање и част према представницима државе, они то треба да чине у страху од Бога, чији су закони врховни.

Годинама раније, Петар није оставио ни мало сумње што се тиче узвишености Божјих закона над човечјим. Јеврејски Синедрион је био административно тело којем су Римљани доделили и грађански и религиозни ауторитет. Када је он наредио Исусовим следбеницима да престану учити у Христово име, Петар и други апостоли су с поштовањем али чврсто одговорили: „Више треба Бога слушати неголи људе“ (Дела апостолска 5:29). Јасно је да су рани хришћани морали брижљиво одржавати равнотежу између послушности Богу и исправне подложности људским властима. Тертулијан је то почетком трећег века н. е. овако изразио: „Ако је све царево, шта ће остати за Бога?“

Компромис с државом

Како је време пролазило, став који су хришћани из првог века усвојили у погледу државе постепено је слабио. Отпадништво, које су Исус и апостоли прорекли, цветало је у другом и трећем веку н. е. (Матеј 13:37, 38; Дела апостолска 20:29, 30; 2. Солуњанима 2:3-12; 2. Петрова 2:1-3). Отпадничко хришћанство је правило компромисе с римским светом, усвојило је његове паганске празнике и његову филозофију, и прихватило не само цивилну службу већ такође и војну.

Професор Тролч је написао: „Од трећег века наовамо ситуација је постала још тежа, јер су хришћани постајали све бројнији међу вишим слојевима друштва и у истакнутијим професијама, у војсци и у званичним круговима. У неколико одломака из [небиблијских] хришћанских списа постоји љутити протест против учествовања у овим стварима; с друге стране, налазимо такође покушаје компромиса — аргумената осмишљених да смире узнемирене савести... Од времена Константина ове потешкоће су нестале; трвење између хришћана и пагана се прекинуло, и све службе у држави биле су за хришћане широм отворене.“

Пред крај четвртог века н. е., овај прељубнички, компромитовани облик хришћанства постао је државна религија Римског царства.

Током читаве историје, хришћански свет — представљен католичким, православним и протестантским црквама — наставља да прави компромисе с државом, тиме што постаје дубоко укључен у њену политику и тиме што је подупире у њеним ратовима. Многи искрени чланови цркава који су тиме шокирани, несумњиво би се радовали да знају да данас постоје хришћани који се у свом односу према држави држе става хришћана из првог века. Следећа два чланка ће детаљније размотрити ту ствар.

[Слика на 5. страни]

Цезар Нерон, о којем је Петар писао: „Дајте част краљу“

[Извор]

Musei Capitolini, Рим

[Слика на 6. страни]

Поликарп је изабрао радије да умре него да обожава императора

[Слика на 7. страни]

Рани хришћани су били мирни, поштени грађани који плаћају порезе