Сачувај своје поуздање чврстим до краја

ЗАМИСЛИ један мали авион који лети у тешким временским условима. Пилот више не може разабрати оријентире. Окружују га густи облаци. Он не може видети даље од свог предњег стакла, а ипак је сигуран да безбедно може довршити своје путовање. Шта је разлог његовог поуздања?

Он има тачне инструменте који му омогућавају да лети кроз облаке и да се спусти у тами. Дуж његовог пута, нарочито у близини аеродрома, светионици га електронски наводе, и има радио везу с контролорима летења на земљи.

На један упоредив начин, ми се с поуздањем можемо суочити с будућношћу, иако светски услови из дана у дан постају све мрачнији. Наше путовање кроз овај зли систем можда траје дуже него што су неки очекивали, али можемо бити сигурни да смо на правом курсу и на време. Зашто можемо бити тако сигурни? Зато што имамо вођство које нам омогућује да откријемо оно што људски вид не може открити.

Божја Реч је ’светлост стази нашој‘ и она је ’поуздана, чинећи неискуснога мудрим‘ (Псалам 19:7 NW; 119:105). Попут сигнала који указују на пилотов курс летења, Библија тачно оцртава будуће догађаје и пружа нам јасна упутства да би засигурала да безбедно стигнемо на наше одредиште. Међутим, да бисмо имали користи од божанског вођства морамо имати поверење у њега.

У свом писму Јеврејима, Павле је подстицао јеврејске хришћане да се ’до краја чврсто одрже у уверењу које су у почетку имали‘ (Јеврејима 3:14). Поверење може бити уздрмано ако га се ’чврсто‘ не држимо. Стога се појављује питање: Како можемо одржати наше поуздање у Јехову чврстим до краја?

Вежбај своју веру

Пре него што пилот може летети на слепо, зависећи у потпуности од својих инструмената и од контроле на земљи, потребно му је адекватно обучавање и многи сати летења. Слично томе, један хришћанин треба да непрекидно вежба  своју веру да би сачувао своје поуздање у Јеховино вођство, нарочито кад наступе тешке околности. Апостол Павле је писао: „Имајући пак онај исти дух вере о коме је писано: ’Верујем, и зато говорим‘ и ми верујемо, и зато говоримо“ (2. Коринћанима 4:13). Стога, када говоримо о Божјој доброј вести, ми вежбамо и јачамо своју веру.

Магдалена, која је провела четири године у једном концентрационом логору током Другог светског рата, објашњава вредност проповедничке активности: „Мајка ме је поучила да је за очување снажне вере неопходно бити заинтересован за духовну добробит других. Сећам се једног догађаја који илуструје како смо се осећале. Након што смо биле ослобођене из концентрационог логора Равенсбрик, моја мајка и ја смо стигле кући једног петка. Али два дана касније, у недељу, придружиле смо се браћи у проповедању од куће до куће. Чврсто верујем да ако се концентришемо на помагање другима да се уздају у Божја обећања, та иста обећања за нас ће постати реалнија.“ (Упореди с Делима апостолским 5:42.)

Сачување нашег поуздања чврстим до краја захтева духовну активност и на другим пољима. Лични студиј је још једна сјајна вежба за јачање вере. Ако опонашамо Веријце и свакодневно марљиво истражујемо Писмо, то ће нам помоћи да имамо „пуну наду до краја“ (Јеврејима 6:11, ДС; Дела апостолска 17:11). Истина, лични студиј захтева време и одлучност. Вероватно је зато Павле упозорио Јевреје на опасност од тога да буду ’лењи‘ или троми у тој ствари (Јеврејима 6:12).

Тром став може имати кобне последице на многим подручјима живота. Соломон је приметио да „с немарних руку прокапљује кућа“ (Проповедник 10:18). Пре или касније киша почиње да капље кроз кров који се не одржава. Ако у духовном смислу спустимо руке и пропуштамо да сачувамо нашу веру, могу се увући сумње. С друге стране, редовно медитирање о Божјој речи и проучавање храниће и штитиће нашу веру (Псалам 1:2, 3).

Изграђивање поверења кроз искуство

Наравно, један пилот кроз искуство као и кроз проучавање учи да су његови инструменти поуздани. Исто тако, наше поуздање у Јехову расте када у нашем животу видимо доказ његове бриге пуне љубави. Исус Навин је то доживео, и подсетио је своје сународнике: „Признајте свим срцем својим и свом душом својом да није изостало ништа од свега добра што вам је обрекао Господ, Бог ваш; све вам се испунило“ (Исус Навин 23:14).

Хосефина, једна удата сестра с Филипина, научила је ту исту лекцију. Она објашњава какав је био њен живот пре него што је упознала истину: „Мој супруг је много пио, и када би се напио, љутио би се и тукао би ме. Наш несрећни брак такође је утицао и на нашег сина. И мој супруг и ја смо радили, зарађујући поприличну суму новца, али бисмо прокоцкали већи део наше зараде. Супруг је имао много пријатеља, али већина од њих је тражила његово пријатељство да би им он плаћао пиће, а неки су чак покушавали да га опију само да би га исмејавали.

 „Ствари су се промениле када смо упознали Јехову и примили к срцу његов савет. Мој супруг више не пије, престали смо да се коцкамо и имамо праве пријатеље који нас воле и помажу нам. Наш брак је срећан брак, а наш син одраста у финог младог човека. Временски мање радимо, али имамо више новца. Искуство нас је научило да је Јехова попут Оца пуног љубави који нас увек води у правом смеру.“

Као резултат инструкција примљених радиом или провером неког инструмента, пилоти понекад схватају да је потребно да исправе свој курс. Исто тако можда и ми морамо променити правац у складу с Јеховиним поукама. „Уши ће твоје слушати да се за тобом говори: ’То је пут, идите њим!‘, јер бисте ви сврнули десно или лево“ (Исаија 30:21). Преко његове Речи и његове организације, ми примамо савет који нас упозорава на духовне опасности. Један од њих тиче се друштва.

Друштво нас може одувати с курса

Један мали авион лако може бити одуван с курса ако нису учињене потребне поправке. Исто тако, спољашњи утицаји данас константно шамарају хришћане. Живимо у телесно настројеном свету у коме се многи ругају духовним вредностима, придајући много већу важност новцу и задовољству. Павле је упозорио Тимотеја да ће се с последњим данима „тешко излазити на крај“ (2. Тимотеју 3:1-5 NW). Тинејџери, који чезну за прихватањем и популарношћу, нарочито су подложни лошем друштву (2. Тимотеју 2:22).

Аманда, која има 17 година, објашњава: „Неко време школски другови су били донекле ослабили моју веру. Стално су говорили да је моја религија рестриктивна и неразумна и то је почело да ме обесхрабрује. Међутим, родитељи су ми помогли да схватим да хришћанске смернице служе да заштите уместо да ограниче. Сада схватам да су ми та начела помогла да имам испуњенији живот него моји бивши школски другови. Научила сам да верујем онима којима је заиста стало до мене — мојим родитељима и Јехови — и радујем се пионирској служби.“

Којој год старосној групи да припадамо, сусретаћемо се с људима који ће имати омаловажавајуће примедбе о нашим веровањима. Они могу изгледати префињено, али за Бога они су телесни, недуховни (1. Коринћанима 2:14). Једна утицајна група у Коринту Павлових дана били су искусни скептици. Учења тих филозофа вероватно су навела неке коринтске хришћане да изгубе веру у наду у ускрсење (1. Коринћанима 15:12). „Не варајте се“, упозорио је апостол Павле. „Зла друштва кваре добре обичаје“ (1. Коринћанима 15:33).

С друге стране, добро друштво нас духовно јача. Унутар хришћанске скупштине имамо прилику да се дружимо с људима који живе живот вере. Норман, један брат који је упознао истину године 1939, још увек је извор великог охрабрења за све. Шта је његов духовни изглед одржало оштрим? „Битни су састанци и блиско пријатељство с верном браћом“, одговара он. „Таква дружења помогла су да јасно видим разлику између Божје организације и Сотонине.“

Преварна моћ богатства

Брајан, један искусан пилот, објашњава да је „пилоту понекад тешко да верује својим инструментима — једноставно зато што се његов инстинкт не слаже с тим. Познато је да су искусни војни пилоти летели наглавце јер су светла на земљи изгледала баш као звезде — иако су њихови инструменти говорили другачије.“

Слично томе, наши себични инстинкти могу нас завести у духовном смислу. Исус је рекао да богатство има ’преварну  моћ‘, а Павле је упозорио да су ’због љубави према новцу неки одлутали од вере‘ (Марко 4:19; 1. Тимотеју 6:10 NW).

Попут преварног треперавог светла, бљештави материјалистички циљеви могу нас усмерити у погрешном правцу. Уместо да се радујемо у ’очекивању ствари којима се надамо‘, могли бисмо скренути на споредни колосек упадљивим разметањем у свету који пролази (Јеврејима 11:1 NW; 1. Јованова 2:16, 17). Ако смо ’одлучни‘ да живимо у богатству, вероватно ће нам остати мало времена за духовни раст (1. Тимотеју 6:9 NW; Матеј 6:24; Јеврејима 13:5).

Један млад ожењен човек по имену Патрик, признао је да су он и његова супруга жртвовали духовне циљеве ради уживања бољег животног стандарда. Он објашњава: „На нас су утицали они у скупштини који имају велике аутомобиле и луксузне куће. Иако никада нисмо изгубили из вида наду у Краљевство, сматрали смо да дуж тог пута можемо бити комотни. Међутим, с временом смо схватили да права срећа проистиче из служења Јехови и из духовног раста. Сада су наши животи поново једноставни. Смањили смо број радних сати и постали смо општи пионири.“

Вера зависи од пријемљивог срца

Пријемљиво срце такође игра важну улогу у изградњи поуздања у Јехову. Истина, „вера је зајамчено очекивање ствари којима се нада, јасно доказивање [или ’уверљив доказ‘, фуснота] стварности иако се не виде“ (Јеврејима 11:1 NW). Али ако имамо пријемљиво срце, вероватно ћемо бити уверени (Пословице 18:15; Матеј 5:6). Из тог разлога апостол Павле је рекао да ’немају сви веру‘ (2. Солуњанима 3:2).

Како онда можемо задржати своје срце пријемљивим за све уверљиве доказе који су на располагању? Развијањем божанских особина, особина које обогаћују и стимулишу веру. Петар нас подстиче да ’допунимо своју веру крепошћу, спознањем, самосавладавањем, устрајношћу, оданошћу Богу, братском наклоношћу, и љубављу‘ (2. Петрова 1:5-7 NW; Галатима 5:22, 23). С друге стране ако водимо саможив живот или приносимо Јехови само симболичну службу, разумно је да не можемо очекивати да наша вера расте.

Јездра је „управио срце своје“ да чита Јеховину Реч и да је спроводи (Јездра 7:10). Михеј је исто тако имао пријемљиво срце. „Али ја ћу гледати ка Господу, уздаћу се у Бога спасења свога, услишиће ме мој Бог“ (Михеј 7:7).

Магдалена, раније цитирана, такође је стрпљиво чекала на Јехову (Авакум 2:3). Она каже: „Ми већ имамо духовни рај. Други корак, физички рај, ускоро ће доћи. У међувремену стотине хиљада се придружују великом мноштву. Одушевљава ме то што видим да се многи сакупљају у Божју организацију.“

Уздати се у Бога нашег спасења

Сачување нашег поуздања чврстим до краја захтева вежбање наше вере и пажљиво слушање вођства које добијамо од Јехове и његове организације. То је сигурно вредно труда. Један пилот осећа дубоко задовољство када се након дугог, тешког путовања, спусти и коначно пробије кроз густе облаке. Простирући се пред њим лежи земља — зелена и дивна. Испод је писта која га чека.

Узбудљиво искуство очекује и нас. Овај мрачни, зао свет уступиће место новој земљи праведности. Очекује нас божанска добродошлица. Тамо можемо стићи ако пазимо на речи псалмисте: „Јер си ти надање моје, Господе, Боже, поуздање моје од младости моје... Теби је свагда хвала моја управљена“ (Псалам 71:5, 6).