Служење под Јеховином руком пуном љубави

ИСПРИЧАО ЛАМПРОС ЗУМПОС

Суочио сам се с пресудним избором: прихватити понуду мог богатог стрица да постанем менаџер његових знатних деоница некретнина — решавајући тиме финансијске проблеме моје породице — или постати пуновремени слуга Јехове Бога. Дозволите ми да вам објасним који су фактори утицали на одлуку коју сам коначно донео.

РОЂЕН сам у граду Волосу, у Грчкој, године 1919. Мој отац је продавао мушку галантерију, и уживали смо у материјалном благостању. Али као резултат економске депресије крајем 1920-их, отац је био присиљен да банкротира и изгубио је своју радњу. Био сам тужан сваки пут када сам видео очајнички поглед на лицу мог оца.

Неко време је моја породица живела у потпуном сиромаштву. Сваки дан сам сат времена изостајао из школе да бих чекао у реду за следовања хране. Ипак, упркос нашем сиромаштву радовали смо се мирном породичном животу. Сан ми је био да постанем доктор, али у средњим тинејџерским годинама морао сам да напустим школу и да почнем да радим како бих помогао породици да преживи.

Затим, током Другог светског рата, Немци и Италијани су окупирали Грчку, и владала је тешка глад. Често сам гледао пријатеље и познанике како умиру од глади по улицама — ужасан призор који никада нећу заборавити! Једном је наша породица издржала 40 дана без хлеба, што је основна храна у Грчкој. Да бисмо преживели, мој старији брат и ја смо одлазили у оближња села и добијали кромпир од пријатеља и рођака.

Болест постаје благослов

Почетком 1944. разболео сам се од једног облика плеуритиса. Током тромесечног боравка у болници, један рођак ми је донео две брошурице и рекао: „Прочитај ово; сигуран сам да ће ти се свидети.“ Брошурице, Ко је Бог? и Заштита, издао је Watch Tower Bible and Tract Society. Кад сам их прочитао поделио сам њихов садржај с другим пацијентима.

После изласка из болнице почео сам да се дружим са скупштином Јеховиних сведока Волос. Ипак, месецима сам био везан  за кућу као болесник на ванболничком лечењу, и од шест до осам сати на дан читао сам ранија издања Куле стражаре, као и друге публикације које је издао Watch Tower Society. Као резултат тога, прилично брзо сам духовно напредовао.

За длаку спасен

Једног дана средином 1944. седео сам на једној клупи у парку у Волосу. Изненада је једна паравојна група која је подржавала немачку окупациону војску опколила то место и ухапсила све који су били тамо. Отприлике нас двадесетак су спровели улицама до централе Гестапоа, која се налазила у једном складишту дувана.

Након неколико минута чуо сам да је неко прозвао мене и особу с којом сам разговарао у парку. Један официр грчке војске нас је позвао и рекао нам да када је један мој рођак видео да су нас војници одвели, рекао му је да смо ми Јеховини сведоци. Грчки официр је затим рекао да слободно можемо отићи кући и дао нам своју службену карту да је користимо у случају да поново будемо ухапшени.

Следећег дана смо сазнали да су као одмазду за убиство два немачка војника од стране бораца грчког покрета отпора Немци погубили већину ухапшених. Сем што сам вероватно био избављен од смрти, том приликом сам сазнао вредност хришћанске неутралности.

У јесен 1944. симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води. Током наредног лета, Сведоци су средили да се повежем са скупштином Склитро у планинама, где сам могао у потпуности повратити здравље. Тада је у Грчкој беснео грађански сукоб који је уследио након немачке окупације. Догодило се да је село где сам одсео служило као нека врста базе за герилске снаге. Локални свештеник и један други злобан човек оптужили су ме да шпијунирам за владине снаге и извели су ме на саслушање пред самопостављени герилски војни суд.

На овом тобожњем судском претресу био је и вођа герилских снага тог подручја. Кад сам завршио с објашњавањем разлога због ког сам одсео у селу и кад сам показао да сам као хришћанин потпуно неутралан у грађанском сукобу, тај вођа је рекао другима: „Ако ико дирне овог човека, имаће посла са мном!“

Касније сам се вратио у свој родни град Волос чак јачи у вери него у физичком здрављу.

Духовни напредак

Убрзо након тога био сам наименован за слугу за благајну у локалној скупштини. Упркос тешкоћама које је створио грађански рат — укључујући и бројна хапшења због оптужби за прозелитизам које је подстицало свештенство — учествовање у хришћанској служби донело је мени и остатку наше скупштине велику радост.

 Затим, почетком 1947. имали смо посету путујућег надгледника Јеховиних сведока. Била је то прва таква посета након Другог светског рата. У то време наша напредна скупштина у Волосу подељена је на две и ја сам био наименован за председавајућег надгледника једне од тих скупштина. У то време паравојне и националистичке организације шириле су страх међу људима. Свештенство је искористило ту ситуацију. Окренули су власти против Јеховиних сведока тако што су ширили лажне гласине да смо ми комунисти или присталице левичарских група.

Хапшења и заточеништва

Током 1947. био сам хапшен око десет пута и имао сам три судска претреса. Сваки пут сам био ослобођен. У пролеће 1948. осуђен сам на четири месеца затвора због прозелитизма. Одслужио сам то време у затвору у Волосу. У међувремену, број објавитеља Краљевства у нашој скупштини се удвостручио и радост и срећа су испуњавали срца браће.

Октобра 1948. док сам имао састанак са шесторицом других који су преузимали вођство у нашој скупштини, пет полицајаца је бануло у кућу и ухапсило нас под претњом употребе оружја. Одвели су нас у полицијску станицу а да нам нису објаснили разлог за хапшење, и тамо су нас испребијали. Ударао ме је по лицу један полицајац који је био боксер. Затим су нас бацили у једну ћелију.

Након тога официр на дужности ме је позвао у своју канцеларију. Кад сам отворио врата бацио је на мене бочицу мастила која је промашила свој циљ и разбила се о зид. Урадио је то у покушају да ме застраши. Затим ми је пружио парче папира и оловку и наредио: „Испиши имена свих Јеховиних сведока у Волосу и ујутру ми донеси списак. Ако то не урадиш знаш шта те чека!“

Нисам одговорио, али кад сам се вратио у ћелију, остатак браће и ја молили смо се Јехови. На том папиру сам написао само своје име и чекао да будем позван. Али од официра нисам више ништа чуо. Током те ноћи, дошле су опозиционе војне снаге и он је повео своје људе против њих. У чарки која је уследила он је био озбиљно повређен и морали су да му ампутирају једну ногу. Коначно, наш случај је дошао на суд и били смо оптужени за држање незаконитог састанка. Сва седморица смо били осуђени на пет година затвора.

Пошто сам одбио да у затвору посећујем недељно богослужење, послали су ме у самицу. Трећег дана сам тражио да разговарам с директором затвора. „Уз све дужно поштовање“, рекао сам му, „изгледа бесмислено казнити некога ко је спреман да због своје вере проведе пет година у затвору.“ Озбиљно је размислио о томе и на крају је рекао: „Већ од сутра ћеш радити одмах до мене у мојој канцеларији.“

Коначно сам добио посао помоћника затворског доктора. Као резултат тога, научио сам доста о здравственој нези, што се показало веома корисним у каснијим годинама. Док сам био у затвору имао сам многе прилике да проповедам и три особе су се одазвале и постале Јеховини сведоци.

Након што сам одслужио скоро четири године у затвору, коначно сам условно ослобођен године 1952. Касније сам морао да се појавим пред Коринтским судом због питања неутралности (Исаија 2:4). Тамо су ме једно кратко време задржали у војном затвору и почела је још једна рунда злостављања. Извесни официри су били поприлични иноватори са својим претњама, говорећи: „Бодежом ћу ти извадити срце у комадима“, или „Немој рачунати на брзу смрт само са шест метака.“

Другачија врста испита

Међутим, ускоро сам се вратио кући, поново служећи са скупштином Волос  и радећи скраћено радно време. Једног дана добио сам писмо од канцеларије подружнице Watch Tower Societyja у Атини, којим су ме позвали да се две недеље обучавам и да онда почнем да посећујем скупштине Јеховиних сведока као покрајински надгледник. У исто време, стриц, који је био без деце и имао знатне деонице некретнина, питао ме је да управљам његовим поседима. Моја породица је још увек живела у сиромаштву, и ово запослење би решило њихове економске проблеме.

Посетио сам стрица да бих изразио захвалност за његову понуду, али сам га обавестио да сам одлучио да прихватим један специјални задатак у хришћанској служби. На то је устао, бацио један озбиљан поглед на мене и изненада напустио собу. Вратио се с великодушним поклоном новца којим би се моја породица могла издржавати неколико месеци. Рекао је: „Узми ово и ради с њим шта хоћеш.“ И до дан-данас не могу описати осећања која сам имао у том тренутку. Било је то као да сам чуо Јеховин глас који ми каже: ’Направио си прави избор. Ја сам с тобом.‘

Уз благослов моје породице отишао сам за Атину у децембру 1953. Иако је само моја мајка постала Сведок, остали чланови породице нису се противили мојој хришћанској активности. Када сам отишао у канцеларију подружнице у Атини, очекивало ме је још једно изненађење. Тамо је био телеграм од моје сестре, којим ми је јавила да је очева двогодишња борба да обезбеди социјалну помоћ тог дана имала успешан исход. Шта сам више могао да тражим? Осећао сам као да имам крила, спреман да полетим високо у Јеховиној служби!

Вежбање опрезности

У првим годинама у покрајинској служби морао сам да будем веома опрезан јер су Јеховини сведоци били жестоко прогањани од стране религиозних и политичких власти. Да бих посећивао нашу хришћанску браћу, нарочито оне који су живели у малим градовима и селима, пешачио сам многе сате под окриљем мрака. Браћа, која су ризиковала хапшење, окупљала су се и стрпљиво чекала код куће на мој долазак. Какву су само изврсну размену охрабрења свима нама пружале те посете! (Римљанима 1:11, 12).

Да бих избегао да ме открију, понекад сам се прерушавао. Једном сам се обукао као пастир да бих прошао једну барикаду на путу и стигао до скупа браће којима је било јако потребно духовно пастирење. Једном другом приликом, године 1955, један други Сведок и ја правили смо се да смо продавци белог лука како не бисмо изазвали сумње код полиције. Наш задатак је био да контактирамо с неком хришћанском браћом која су постала неактивна у малом граду Аргосу Орестикону.

Изложили смо нашу робу на градској пијаци. Међутим, један млади полицајац који је патролирао тим подручјем постао је сумњичав и сваки пута кад би прошао радознало би пиљио у нас. Коначно ми је рекао: „Ви не изгледате као продавац белог лука.“ У том тренутку, три младе жене су пришле и изразиле занимање да купе нешто белог лука. Указујући на своје производе узвикнуо сам: „Овај млади полицајац једе овакав бели лук и видите само како је снажан и наочит!“ Жене су погледале у полицајца и насмејале се. И он се насмејао и затим нестао.

Када је отишао искористио сам прилику да одем до једне продавнице где су наша духовна браћа радила као кројачи. Замолио сам једног од њих да пришије дугме које сам откинуо са своје јакне. Док је он то радио, нагнуо сам се и прошаптао: „Дошао сам из канцеларије подружнице да бих вас посетио.“ Браћа су се у првом моменту уплашила јер годинама нису имали контакт с другим Сведоцима. Охрабрио сам их најбоље што сам могао и направио припреме да се  с њима касније сретнем на градском гробљу како бисмо надаље разговарали. На срећу, посета је била охрабрујућа и они су поново постали ревни у хришћанској служби.

Добијање верног партнера

Године 1956, три године након што сам почео с путујућом службом, упознао сам Ники, једну младу хришћанку која је имала велику љубав према служби проповедања и желела је да проведе свој живот у пуновременој служби. Заљубили смо се једно у друго и венчали се у јуну 1957. Питао сам се да ли би Ники могла удовољити захтевима путујуће службе под непријатељским условима који су тада преовладавали за Јеховине сведоке у Грчкој. Уз Јеховину помоћ она је успела и тако постала прва жена која је пратила свог супруга у путујућој служби у Грчкој.

Наставили смо заједно у путујућој служби десет година, служећи већини скупштина у Грчкој. Много пута смо се прерушавали и с кофером у руци сатима пешачили под окриљем мрака да бисмо стигли до скупштине. Упркос великом противљењу с којим смо се често суочавали, били смо одушевљени што смо из прве руке гледали спектакуларни пораст у броју Сведока.

Бетелска служба

У јануару 1967, Ники и ја смо били позвани да служимо у Бетелу, како се зове канцеларија подружнице Јеховиних сведока. Обоје смо били изненађени позивом, али смо га прихватили, уверени да Јехова управља стварима. Како је време пролазило почели смо да схватамо колико је велика предност служити у овом центру теократске активности.

Три месеца након што смо ступили у бетелску службу, војна хунта се дочепала власти, и Јеховини сведоци су морали наставити своју службу на мање видљив начин. Почели смо да се састајемо у малим групама, одржавамо наше састанке у шумама, дискретно проповедамо и тајно штампамо и дистрибуишемо библијску литературу. Није било тешко прилагодити се овим околностима, јер смо једноставно оживели методе вршења наших активности које смо користили протеклих година. Упркос ограничењима, број Сведока порастао је с мање од 11 000 године 1967, на више од 17 000 године 1974.

Након скоро 30 година бетелске службе Ники и ја се и даље радујемо нашим духовним благословима, упркос здравственим и старосним ограничењима. Више од десет година живели смо у просторијама подружнице смештеним у улици Картали у Атини. Године 1979. посвећена је нова подружница у Маруси, једном предграђу Атине. Али од 1991. уживамо у пространим новим објектима подружнице у Елеони, 60 километара северно од Атине. Овде служим у нашој бетелској амбуланти где се обучавање које сам имао као помоћник затворског доктора показало веома корисним.

Током више од четири деценије у пуновременој служби, и ја сам, попут Јеремије, схватио истинитост Јеховиног обећања: „Они ће рат на те дизати, али те неће надвладати, јер сам ја с тобом да те избављам, рече Господ“ (Јеремија 1:19). Да, Ники и ја смо се радовали чаши која се преливала благословима од Јехове. Стално се радујемо обиљу његове бриге пуне љубави и незаслужене доброхотности.

Моје охрабрење младима у Јеховиној организацији јесте да теже за пуновременом службом. На тај начин могу прихватити Јеховин позив да испитају да ли ће одржати своје обећање да ’отвори уставе небеске и излије обилан благослов да вам буде доста‘ (Малахија 3:10). Из свог личног искуства могу засигурати вама младима да ће Јехова заиста благословити све вас који се у потпуности уздате у њега.

[Слика на 26. страни]

Лампрос Зумпос и његова супруга Ники