Јона учи о Јеховином милосрђу

ЈЕХОВА има један задатак за свог пророка Јону. Време је девети век пре н. е., и Јеровоам II влада у Израелу. Јона је из Гатефера, града Завулона (Исус Навин 19:10, 13; 2. Краљевима 14:25). Бог шаље Јону у Асирску престоницу Ниневију, преко 800 километара североисточно од његовог родног града. Он треба да упозори Ниневљане да иду у сусрет уништењу од Бога.

Јона је можда размишљао: ’Ићи том граду и тој нацији? Они нису чак ни предани Богу. Ти крвожедни Асирци никада нису ушли у савез с Јеховом као што су Израелци ушли. Та, народ те зле нације може протумачити моје упозорење као претњу и освојити Израел! Ја не! Не желим да идем. Побећи ћу у Јопу и отпловити у супротном смеру — све до Тарсиса, до на други крај Великог мора. Ето то ћу да урадим!‘ (Јона 1:1-3).

Опасност на мору!

Убрзо је Јона у Јопи на медитеранској обали. Плаћа своју возарину и укрцава се на лађу која је на путу за Тарсис, који се уопште повезује са Шпанијом, преко 3 500 километара западно од Ниневије. Сада када је на мору, исцрпљени пророк иде под палубу и тоне у сан. Недуго затим, Јехова пушта један велики ветар на море, и сваки од уплашених морнара призива свог бога у помоћ. Брод се љуља и посрће толико да се терет избацује из лађе како би се олакшало пловило. Ипак, бродолом изгледа неминовним и Јона чује како узбуђени капетан узвикује: „Што спаваш! Устани, призивај Бога свога! Ваљда ће се он сетити нас, да не изгинемо.“ Јона устаје и пење се на палубу (Јона 1:4-6).

„Ходите, да бацимо коцку“, говоре морнари, „да видимо са кога дође на нас ова напаст.“ Коцка пада на Јону. Замисли његову зебњу док морнари говоре: „Кажи нам зашто дође ова напаст на нас; шта радиш и одакле идеш? Из које си земље и од кога си народа?“ Јона говори да је он Хебреј који обожава „Господа [Јехову], Бога небескога“ и да има пун поштовања страх од „[„Онога“, NW] који је створио море и земљу“. Олуја је дошла на њих зато што он бежи од Јеховине присутности уместо да послушно пренесе Божју поруку Ниневљанима (Јона 1:7-10).

Морнари питају: „Шта ћемо ти чинити, да би нам се море смирило?“ Како море постаје све узбурканије, Јона говори: „Узмите ме и баците ме у море, и море ће вам се смирити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика олуја.“ Невољни да баце Јеховиног слугу у море и сигурну смрт, људи покушавају да дођу до копна. Безуспешни, морнари призивају: „Молимо ти се Господе, да не погинемо због живота овога човека, и не мећи на нас крви праве! Јер ти, Господе, чиниш све што хоћеш“ (Јона 1:11-14).

У море!

Утом морнари избацују Јону из лађе. Како он тоне у усталасано море, бес  мора почиње да престаје. Видећи то, ’људе обузе велики страх од Господа, и принесоше жртве Господу, и учинише завете‘ (Јона 1:15, 16).

Док се вода затвара над Јоном, он се несумњиво моли. Затим осећа како клизи низ мекан канал док лагано упада у једну већу дупљу. За дивно чудо, он још увек може да дише! Одмотавајући морско растиње са своје главе, Јона види да се налази на једном стварно јединственом месту. Ово је зато што је ’Господ учинио да дође велика риба која прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи‘ (Јона 2:1).

Јонина горљива молитва

У утроби џиновске рибе, Јона има времена да се моли. Неке од његових речи имају сличности с извесним псалмима. Јона је касније забележио своје молитве које изражавају и очај и скрушеност. На пример, њему је изгледало да ће утроба те рибе постати Шеол,  његов гроб. Стога се молио: „Завапих ка Господу у тескоби својој и он ме услиши; завиках из утробе Шеола и ти чу глас мој“ (Јона 2:2, 3). Две песме за пењање — које су вероватно певали Израелци који су се пењали к Јерусалиму на годишње празнике — износе сличне мисли (Псалам 120:1; 130:1, 2).

Размишљајући о свом спуштању у море, Јона се моли: „У бездану си ме [Јехова], у срце [средиште] мора бацио, и вода ме оптече; сви таласи твоји и сви валови твоји преко мене прелазише“ (Јона 2:4; упореди с Псалмом 42:8; 69:3).

Јона се плаши да ће га његова непослушност коштати божанске наклоности и да никада неће опет видети Божји храм. Он се моли: „Одбачен сам далеко од погледа твога, али [„како“, NW] ћу ја опет храм твој свети видети.“ (Јона 2:5; упореди с Псалмом 31:23). Јонина ситуација изгледа толико лоша да он говори: „Оптекоше ме воде до душе [излажући његов живот опасности], бездана ме опколи, сита [у мору] ми се око главе омота“ (Јона 2:6; упореди с Псалмом 69:2). Замисли Јонину невољу, јер он додаје: „Сиђох до најдоњих жила горских [унутар рибе], преворнице земље [као оне од гроба] за увек ме затворише; али из јаме жива си ме извадио [трећег дана], Господе, Боже мој!“ (Јона 2:7; упореди с Псалмом 30:4).

Иако је у рибљој утроби, Јона не размишља: ’Тако сам депримиран да не могу да се молим.‘ Уместо тога, он се моли: „Кад у мени душа моја клону [скоро у смрти], тада поменух Господа [у вери, као Оног који је неупоредиве снаге и милосрђа], и молитва моја дође до те, у твој свети храм“ (Јона 2:8). Из небеског храма, Бог је чуо Јону и спасао га.

У закључку, Јона се моли: „Они који се таштих идола држе [уздају се у беживотне ликове лажних богова] удаљују милост од себе [у напуштању Онога који показује ову особину]. Али ћу ја теби [Јехова Боже] гласом хвале жртву принети, испунићу ти завете [из овог искуства или других прилика] своје. Од Господа је спас“ (Јона 2:9, 10; упореди с Псалмом 31:7; 50:14). Свестан да га само Бог може избавити од смрти, покајнички пророк (попут краљева Давида и Соломона пре њега) приписује спасење Јехови (Псалам 3:9; Пословице 21:31).

Јона се повинује

Након много размишљања и усрдне молитве, Јона осећа да бива потискиван из канала кроз који је ушао. Коначно, избачен је на копно (Јона 2:11). Захвалан за избављење, Јона се повинује Божјој речи: „Устани, иди у Ниневију, у град велики и проглашуј проглас који ти ја наређујем“ (Јона 3:1, 2). Јона креће у Асирску престоницу. Када сазнаје који је дан, схвата да је у рибљој утроби био три дана. Пророк прелази реку Еуфрат код њеног великог западног лука, путује источно преко северне Месопотамије, долази до реке Тигар, и коначно стиже до великог града (Јона 3:3).

Јона улази у Ниневију, велики град. Он пешачи један дан и затим објављује: „Јоште четрдесет дана, па ће Ниневија бити уништена.“ Да ли је Јона био чудесно обдарен знањем асирског језика? То нам се не говори. Али чак и ако говори на хебрејском а неко га преводи, његово објављивање даје резултате. Људи Ниневије почињу да полажу веру у Бога. Они објављују пост и облаче кострет, од највећег до најмањег међу њима. Када реч допире до ниневијског краља, он устаје с престола,  пресвлачи службену одећу, покрива се с кострећу и седа у пепео (Јона 3:4-6).

Како је Јона изненађен! Асирски краљ шаље гласнике с повиком: „Људи и животиње, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу, ни да пију воде! Људи и животиње да буду покривени кострећу, и да свом снагом вапију ка Богу, и да се врате сви са свог пута злога и од насиља којим су се оскврниле руке њихове. Ко зна неће ли се повратити и раскајати Бог, и повратити се од љутога гнева свога, да не изгинемо?“ (Јона 3:7-9).

Ниневљани су се повиновали декрету свога краља. Кад Бог види да су се вратили са свог лошег пута, он осећа жаљење због пропасти о којој је говорио да ће им нанети, те је не наноси (Јона 3:10). Због њиховог покајања, њихове понизности и вере, Јехова одлучује да над њима не изврши намеравану пресуду.

Надурени пророк

Четрдесет дана пролази а Ниневији се ништа не дешава (Јона 3:4). Схватајући да Ниневљани неће бити уништени, Јона је јако незадовољан и почиње да кипти од беса и моли се: „Ах, Господе, не рекох ли то кад сам још у својој земљи био? То сам ја хтео да претекнем бежећи у Тарсис. Јер сам ја знао да си ти Бог милостив и милосрдан, спор на гнев и обилан добротом, и који се каје од зла. Сада, Господе, узми ми живот мој, јер ми је боље умрети него живети.“ Бог одговара овим питањем: „Чиниш ли ти добро што се љутиш?“ (Јона 4:1-4).

С овим, Јона кочоперно одлази из града. Идући на исток, он подиже једну сеницу како би могао да седи у њеној сенци док не види шта ће бити с градом. За узврат, Јехова сажаљиво ’учини да израсте рицинус [„тиква“, ДК] који израсте над Јоном, да му баци сенку на главу, и да му одузме љутину његову‘. Како се Јона радовао због тикве! Али Бог је учинио да црв удари биљку у зору, и она почиње да вене. Убрзо се потпуно осушила. Бог такође шаље врео источни ветар. Сунце сада удара пророка у главу, тако да он губи свест. Он наставља да моли да умре. Да, Јона увек изнова каже: „Боље ми је умрети него живети“ (Јона 4:5-8).

Јехова сада говори. Он пита Јону: „Је ли добро што се љутиш због рицинуса [„тикве“, ДК]?“ Јона одговара: „Добро чиним што се до смрти љутим.“ У суштини, Јехова сада говори пророку: ’Жао ти је због тикве. А ниси се напрезао око ње нити си учинио да порасте. Никла је и увенула преко ноћи.‘ Бог је даље резоновао: ’А мени, зар мени не треба да буде жао због великог града Ниневије, у ком станује 120 000 људи који не знају  разлику између своје десне руке и своје леве, поред многих домаћих животиња?‘ (Јона 4:9-11). Исправан одговор је очигледан.

Јона се каје и живи да запише библијску књигу која носи његово име. Како је сазнао да су се морнари уплашили Јехове, принели Му жртву и учинили завете? Путем божанског надахнућа или можда у храму од једног од морнара или путника (Јона 1:16; 2:5).

’Знак Јонин‘

Када су књижевници и фарисеји тражили од Исуса Христа знак, он је рекао: „Нараштај зли и прељуботворни тражи чуда [„знак“, ДК], и неће му се дати чудо [„знак“, ДК] осим онога Јоне пророка.“ Исус је додао: „Јер као што је Јона био у трбуху рибе велике три дана и три ноћи, тако ће бити и Син човечји у срцу земље три дана и три ноћи“ (Матеј 12:38-40). Јеврејски дан је почињао са залазом сунца. Христ је умро у петак после подне, 14. нисана 33. н. е. Његово тело је било стављено у гроб пре заласка сунца тог дана. Петнаести нисан је почео то вече и текао је до залаза сунца у суботу, седмог и последњег дана у недељи. У то време је 16. нисан почео и текао својим током све до заласка сунца дана који ми зовемо недеља. Следствено томе, Исус је био мртав и у гробу најмање један временски размак 14. нисана, био је у гробу целог дана 15. нисана и провео је ноћне сате 16. нисана у гробу. Када су извесне жене дошле на гроб у недељу ујутро, он је већ био ускрснут (Матеј 27:57-61, NW; 28:1-7).

Исус је био у гробу за време делова три дана. Његови противници су тако добили ’знак Јонин‘, али Христ је рекао: „Ниневљани ће устати у дан суђења с нараштајем овим и осудиће га, јер се они покајаше на Јонино проповедање, а гле, овде је виши од Јоне“ (Матеј 12:41). Како истинито! Јевреји су код себе имали Исуса Христа — пророка много већег од Јоне. Иако је Јона био одговарајућ знак Ниневљанима, Исус је проповедао с далеко више ауторитета и потпорних доказа него што је проповедао тај пророк. Ипак, Јевреји у глобалу нису веровали (Јован 4:48).

Као нација, Јевреји нису понизно прихватили Пророка већег од Јоне и нису показали веру у Њега. Али шта је с њиховим прецима? Њима су такође недостајали вера и понизан дух. У ствари, Јехова је очигледно послао Јону у Ниневију како би показао контраст између покајничких Ниневљана и тврдовратих Израелаца, којима су крајње недостајали вера и понизност. (Упореди с Поновљеним законима 9:6, 13.)

Шта је са самим Јоном? Он је научио колико је велико Божје милосрђе. Штавише, Јеховина реакција на Јонино мрмљање због сажаљења показаног покајничким Ниневљанима треба да нас сачува од тога да се жалимо када наш небески Отац шири милосрђе на људе у нашим данима. Заиста, радујмо се што се сваке године хиљаде окрену Јехови у вери и понизна срца.