Јехова је доказао да је са мном

ИСПРИЧАО МАКС ХЕНИНГ

Била је то 1933, и Адолф Хитлер је управо дошао на власт у Немачкој. Међутим, отприлике 500 Јеховиних сведока на подручју Берлина остало је непољуљано. Многи млади су постали пионири, или пуновремене слуге, а неки су чак прихватили доделе у другим европским земљама. Мој пријатељ Вернер Флатен и ја подстицали смо један другог: „Зашто само стојимо по страни и траћимо време? Зашто не одемо одавде и пиониримо?“

ОСАМ дана након мог рођења године 1909, о мени су почели да се брину моји старатељи пуни љубави. Године 1918. наша породица је била скрхана када је кћеркица мојих старатеља изненада умрла. Кратко након тога Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, дошли су на наша врата и срце мојих старатеља широко се отворило за прихватање библијске истине. И мене су поучавали да ценим духовне ствари.

Усредсредио сам се на световно школовање и постао водоинсталатер. Али што је још важније, заузео сам став у духовном смислу. Вернер и ја смо започели с пионирењем 5. маја 1933. Ишли смо бициклима до једног града удаљеног око 100 километара од Берлина, где смо остајали и проповедали по две седмице. Затим смо се враћали у Берлин да бисмо се побринули за неке неопходне ствари. Након тога враћали смо се на наше подручје за проповедање на још две седмице.

Пријавили смо се да служимо у другој земљи и децембра 1933. добили смо доделу за тадашњу Југославију. Међутим, пре него што смо могли кренути, наша додела је промењена на Утрехт у Холандији. Крстио сам се кратко након тога. У то време на крштење је стављан мањи нагласак; служба је била важна ствар. Ослањање на Јехову сада је постало стално обележје мог живота. Пронашао сам много утехе у речима библијског псалмисте: „Гле, Бог је помоћ моја, Господ душу моју крепи“ (Псалам 54:6).

Пионирење у Холандији

Недуго након што смо стигли у Холандију премештени смо у Ротердам. Отац и син у породици код које смо одсели такође су били пионири. Неколико месеци касније купљена је једна велика кућа у Лирсуму у граду недалеко од Утрехта, као резиденција за пионире, и Вернер и ја смо се преселили тамо.

Док смо живели у том пионирском дому, путовали смо бициклама до оближњих подручја а за удаљена подручја користили смо ауто за седам путника. У то време у целој Холандији је било само стотину Сведока. Данас, 60 година касније, на подручју на којем смо радили из тог пионирског дома има више од 4 000 објавитеља у око 50 скупштина!

 Марљиво смо радили у служби и до 14 сати дневно, и то нас је одржавало срећнима. Један од главних циљева био је оставити што је могуће више литературе. Често смо заинтересованим особама сваког дана остављали више од стотину брошурица. Поновне посете и вођење библијских студија још увек нису били део наше редовне активности.

Једног дана мој партнер и ја смо радили у Фрејсвејку. Док је он сведочио једном човеку на капији војног утврђења, ја сам искористио време да читам Библију. Била је у великој мери подвучена црвеном и плавом бојом. Касније је један столар који је радио на оближњем крову упозорио тог човека на капији да сам ја вероватно нека врста шпијуна. Као последица тога, био сам ухапшен тог истог дана док сам сведочио једном трговцу, и била ми је заплењена Библија.

Изведен сам пред суд. Изнесена је оптужба да су ознаке у мојој Библији биле један покушај скицирања утврђења. Проглашен сам кривим и судија ме је осудио на две године затвора. Међутим, уложена је жалба на овај случај и био сам ослобођен. Колико сам само био срећан што сам слободан, али био сам још срећнији када су ми вратили моју Библију са свим њеним белешкама!

Током лета 1936, Рихард Браунинг, један од пионира у дому, и ја провели смо лето проповедајући на северу земље. Првог месеца смо провели 240 сати у служби и оставили смо велику количину литературе. Живели смо под шатором и старали се за све наше потребе тако што смо прали наш веш, кували и тако даље.

Касније сам био премештен на бродић назван Lightbearer, који је постао добро познат на северу Холандије. На бродићу је живело пет пионира и њиме је било могуће достићи многа изолована подручја.

Додатне предности

Године 1938. додељено ми је да будем слуга зоне, како су се покрајински надгледници Јеховиних сведока тада звали. Стога сам напустио Lightbearer и почео да посећујем скупштине и изоловане Сведоке у три јужне провинције.

Бицикл је био наше једино превозно средство. Често је требало цео дан путовати од једне скупштине или групе заинтересованих особа до друге. Међу градовима које сам посећивао била је и Бреда, где сада живим. У то време, Бреда није имала скупштину и имала је само један старији брачни пар Сведока.

Док сам служио браћи у Лимбургу био сам позван да одговорим на многа питања која је поставио један рудар по имену Јохан Пипер. Он је заузео чврст став за библијску истину и постао је храбар проповедник. Четири године касније доспео је у концентрациони логор где је провео три и по године. Након отпуштања поново се ревно латио проповедања и данас је још увек веран старешина. Та мала скупштина од 12 Сведока у Лимбургу сада је порасла на 17 скупштина са отприлике 1 550 објавитеља!

Под нацистичком петом

Маја 1940. нацисти су извршили инвазију на Холандију. Добио сам један задатак за канцеларију подружнице Watch  Tower Societyja у Амстердаму. Морали смо наставити наш рад с крајњом опрезношћу, што нас је навело да схватимо библијску пословицу: „Пријатељ... у невољи се братом показује“ (Пословице 17:17). Срдачна веза јединства која је цветала током тог тешког периода имала је дубок утицај на мој духовни развој, и припремила ме је за још теже предстојеће дане.

Мој задатак је био да надгледам испоруку литературе скупштинама, коју су обично обављали курири. Гестапо је непрекидно тражио младе мушкарце да раде као принудни радници у Немачкој, па смо стога користили хришћанске сестре као курире. С временом нам је из Хага послата Вилхелмина Бакер, одувек позната као Нони, и ја сам је одвео тамо где је наш надгледник подружнице, Артур Винклер, био сакривен. У покушају да будем што је могуће неупадљивији, обукао сам се као холандски фармер, чак сам обуо и кломпе, и трамвајем отпратио Нони. Касније сам сазнао да се једва суздржавала да се не смеје јер је сматрала да сам био све само не неупадљив.

Дана 21. октобра 1941, складиште литературе и папира у Амстердаму било је издато непријатељима. Током рације гестапоа, Винклер и Нони су били ухапшени. Кад су били одведени у затвор случајно су чули како два агента гестапоа разговарају о томе како су јурили једног „малог црнокосог човека“ коме су изгубили траг у препуној улици. Било је очигледно да су разговарали о мени, тако да је Винклер успео да браћи пошаље поруку. Одмах сам био премештен у Хаг.

У међувремену Нони је била ослобођена из затвора и вратила се у Хаг да пионири. Тамо сам је поново срео. Али када је скупштински слуга у Ротердаму био ухапшен, послат сам да преузмем његово место. Касније је скупштински слуга у скупштини Гауда био ухапшен и премештен сам тамо да га заменим. Коначно, 29. марта 1943, био сам ухваћен. Док сам проверавао наше складиште библијске литературе, био сам изненађен рацијом гестапоа.

Осим библијске литературе која је била раширена по столу, тамо се, иако у шифрама, налазио списак имена хришћанске браће и сестара. У тескоби сам се молио да Јехова обезбеди начин да заштитим оне који су још увек могли слободно да проповедају. Успео сам да ставим отворену руку наврх списка имена и да га згужвам у длан, а да то нису опазили. Затим сам тражио да ме пусте у тоалет где сам га исцепкао и спрао водом.

Кад сам био у таквом страшном шкрипцу, научио сам да извлачим снагу из Јеховиног начина поступања с његовим народом у прошлости и из његових обећања о ослобођењу. Ово је једно надахнуто засигурање које сам увек имао у мислима: „Да са нама није био Господ кад усташе на нас људи, живе би нас прогутали“ (Псалам 124:2, 3).

Затвори и концентрациони логори

Одведен сам у ротердамски затвор и био сам захвалан што сам уза се имао Библију. Такође сам имао књигу Salvation, делове књиге Children и обиље времена за читање све те литературе. Након шест месеци озбиљно сам се разболео и морао сам отићи у болницу. Пре него што сам напустио затвор сакрио сам литературу под мој душек. Касније сам сазнао да је један други Сведок, Пит Бруртџес, био премештен у моју ћелију и да ју је открио. Тако је та литература била коришћена да и друге јача у вери.

Кад сам се опоравио био сам премештен у затвор у Хагу. Док сам био тамо упознао сам Леа ван дер Таса, студента права који је био у затвору због пружања отпора нацистичкој окупацији. Никада  није чуо за Јеховине сведоке и имао сам прилику да му сведочим. Понекад би ме будио усред ноћи и постављао питања. Није могао сакрити своје дивљење према Сведоцима, нарочито кад је сазнао да смо могли бити ослобођени само да смо потписали један документ којим се одричемо своје вере. После рата Лео је постао адвокат и изборио је десетине законских случајева за Watch Tower Society који су укључивали слободу обожавања.

Дана 29. априла 1944. укрцали су ме у воз на мучно 18-дневно путовање за Немачку. Осамнаестог маја за мном су се затвориле капије концентрационог логора Бухенвалд. Живот је био неописиво ужасан све док нас скоро годину дана касније нису ослободиле савезничке снаге. Хиљаде су умрле, многи пред нашим очима. Пошто сам одбио да радим у оближњој фабрици која је производила ратни материјал, ставили су ме да радим на канализацији.

Једног дана била је бомбардована та фабрика. Многи су побегли у бараке, док су други побегли у шуму. Залутале бомбе погодиле су бараке а запаљиве бомбе су изазвале пожар у шуми. Био је то ужасан призор! Многи су живи спаљени! Пронашао сам једно сигурно скривено место и кад се пожар стишао на повратку у логор прошао сам поред небројених мртвих телеса.

Данас је већина људи свесна ужаса нацистичког холокауста. Захвалан сам Јехови што је ојачао моју способност размишљања тако да ужаси које сам доживео нису кроз године доминирали мојим мислима. Када размишљам о периоду заточеништва, најистакнутији осећај  јесте радост јер сам сачувао интегритет према Јехови на славу његовог имена (Псалам 124:6-8).

Послератна активност

Након ослобођења и повратка у Амстердам, одмах сам се јавио канцеларији подружнице ради доделе. Једва сам чекао да будем у току са оним што се дешавало током мог одсуства. Нони је већ радила тамо. Током последње године рата она је служила као курир испоручујући скупштинама библијску литературу. Није поново била ухапшена мада је много пута за длаку побегла.

Једно кратко време пионирио сам у Харлему, али 1946. замољен сам да дођем у подружницу у Амстердаму како бих радио у Експедиту. Пред крај 1948. Нони и ја смо се венчали и напустили подружницу да бисмо заједно пионирили. Наша пионирска додела био је Асен. Дванаест година пре тога Рихард Браунинг и ја провели смо тамо лето, живећи под шатором и проповедајући. Сазнао сам да је Рихард био стрељан на путу за концентрациони логор.

Период заточеништва очигледно је нарушио моје здравље. Шест година након ослобођења из Бухенвалда, четири месеца сам био везан за кревет због болести. Годинама касније, 1957, скоро годину дана сам боловао од туберкулозе. Моје тело је било исцрпљено, али мој пионирски дух је још увек био снажан. Током болести грабио сам сваку прилику да сведочим. Сматрам да је тај пионирски дух био важан фактор у томе што нисам дозволио да ме болести претворе у залудног болесника. Нони и ја смо одлучни да останемо у пуновременој служби док нам год здравље то дозвољава.

Након мог опоравка, додељени смо у Бреду. Било је то 21 годину након што сам први пут посетио тај град као слуга зоне. Када смо стигли године 1959, тамо је била једна мала скупштина од 34 Сведока. Данас, 37 година касније, она је порасла на шест скупштина с преко 500 Сведока који се састају у три Дворане Краљевства! На нашим локалним састанцима и на већим скуповима виђамо многе који су дошли до спознања библијске истине као резултат неког труда с наше стране. Често се осећамо као што се осећао апостол Јован када је написао: „Немам веће радости од ове, да чујем да моја деца у истини ходе“ (3. Јованова 4).

Сада смо стари. Ја имам 86 а Нони 78 година, али морам рећи да је пионирење здрав посао. Од кад сам у Бреди надвладао сам већину здравствених проблема које сам зарадио током заточеништва. Такође сам уживао у многим продуктивним годинама у Јеховиној служби.

Освртање на многе године верне службе јесте извор радости за обоје. Свакодневно се молимо да нам Јехова да дух и снагу да наставимо у његовој служби све док дишемо. С поуздањем се изражавамо речима псалмисте: „Гле, Бог је помоћ моја, Господ душу моју крепи“ (Псалам 54:6).

[Слика на 23. страни]

Стојим поред шатора који смо користили док смо пионирили у 1930-им

[Слика на 23. страни]

Бродић који смо користили да бисмо стигли до изолованих подручја

[Слика на 23. страни]

Када сам интервјуисан на конгресном програму 1957.

[Слика на 24. страни]

С мојом супругом данас