Сведоци до најудаљенијег дела земље

ЕТАХ

ТУЛЕ

ГОДХАВН

ГОТХОБ

ЈУЛИЈАНЕХОБ

АНГМАГСАЛИК

ТУЛЕ је део једног назива који се од давнина користио за описивање неког крајњег циља, географског или неког другог. Данас је Туле назив једне насеобине на далеком северу Гренланда, највећег острва на свету. Та насеобина је тако названа 1910, кад ју је дански истраживач Кнуд Расмусен употребио као успутну станицу за поларне експедиције. Чак и данас, одлазак у Туле више је експедиција него неко путовање из задовољства.

Па ипак, постоји хитна потреба за експедицијама у Туле. Као одговор на Исусову заповест: ’Будите сведоци за мене до најудаљенијег дела земље‘, Јеховини сведоци су жељни да добру вест о Божјем Краљевству донесу у ово место, у једну од најсевернијих трајних људских насеобина на земљи (Дела апостолска 1:8, NW; Матеј 24:14).

’Кад можемо кренути за Туле?‘

Године 1955. двојица данских Сведока који су желели да имају удела у проповедању „до најудаљенијег дела земље“ стигли су на Гренланд. Други су стигли касније, тако да је постепено њихово дело проповедања обухватило јужну и  западну обалу све до Мелвиловог залива и делимично источну обалу. Али, удаљенији делови као што је Туле могли су се достићи скоро искључиво поштом или телефоном.

Једног дана 1991, Бо и његова жена, Хелен, двоје пуновремених слугу, стајали су на једној стени с које се пружао поглед на Мелвилов залив. Гледајући према северу, они су се питали: ’Када ћемо моћи да одемо све до Тулеа да бисмо тамошњим људима однели добру вест о Краљевству?‘

Године 1993, Вернер, један други пуновремени слуга, одважио се да пређе Мелвилов залив у свом 5,5 метара дугом брзом моторном чамцу Qaamaneq (Светлост). Он је већ био препловио 1 200 километара од Готхоба па до подручја Упернивик. Међутим, прелазак Мелвиловог залива — 400 километара отворене Арктичке водене површине — нешто је сасвим друго. Највећи део године залив је блокиран ледом. Вернер је успео да пређе залив, иако му је због леда један мотор стао. И обавио је извесно дело проповедања пре него што се вратио.

На путу за Туле

После тог путовања, Вернер је почео да прави нове планове. Разговарао је с Арном и Карин — који су такође имали један чамац, дуг 7 метара са четири бродска лежаја и, што је најбитније, савременом навигационом опремом — о томе да заједнички путују за Туле. На чамцима би било смештаја, а с двама чамцима која заједно путују, прелазак Мелвиловог залива био би мање ризичан. Да би обрадили главно место с његових 600 становника и шест насеобина у том крају, била им је потребна додатна помоћ. Зато су позвали Бо и Хелен и Јоргена и Инге — све искусне слуге упознате с путовањем у ту земљу — да крену с њима. Петоро из те групе такође говори гренландски.

Залихе библијске литературе послали су раније. И на чамце су укрцали литературу, као и неопходне залихе хране и воде, горива, један резервни мотор и гумени чамац за спасавање. Онда, 5. августа 1994, након више месеци припреме, тим се окупио и оба чамца су лежала спремна и укрцана у луци Јакобсхаун. Започело је путовање ка северу. Вернер, Бо и Хелен су пловили у мањем чамцу. „Све што сте могли да урадите било је да седите или лежите на свом лежају и држите се за нешто“, пише Бо. Хајде да пратимо бродски дневник о овом путовању.

„Постојали су дуги делови мирног мора. Пред нашим очима су се отварале предивне панораме — светлуцаво море, дебели слојеви магле, блиставо сунце и плаво небо, ледени брегови крајње фасцинантних облика и нијанси боја, смеђи морж који се сунча на некој леденој плочи, обала с тамним планинским обронцима и малим равницама — призор се непрестано мењао.

„Најзанимљивији део, наравно, биле су посете насеобинама дуж пута. Увек је било људи, обично деце, на пристаништу да би видели ко су посетиоци и да би их поздравили. Делили смо библијску литературу  и приказивали народу видео-траку о нашој организацији. Многи су је могли видети пре него што смо морали да одемо. У Јужном Упернивику, неколико људи је запловило према нашим чамцима још пре него што смо стигли. Тако смо цело вече имали госте на палуби и одговарали смо на многа библијска питања.“

Сада, након првих 700 километара путовања, два чамца су била спремна да пређу Мелвилов залив.

Пресудан изазов

„Ово је у великој мери било сматрано пресудним делом путовања. И морали смо да пређемо одједном зато што је насеобина Сависивик (где подручје почиње и где бисмо иначе могли да пронађемо скровиште) још увек била блокирана ледом.

„Тако смо кренули. Пошто је било доста леда, пловили смо више према отвореном мору. На срећу, море је било мирно. Првих неколико сати били су једнолични — секли смо море миљу за миљом преко океана. Увече смо угледали Рт Јорк и полако смо скренули северно, ближе копну. Сада је опет било леда — старих, дебелих и распаднутих плоча докле је год око могло да види. Дуго смо следили ивицу леда, понекад маневришући кроз уске пролазе. Онда се појавила магла, попут густе сиве супе, посебно лепа на светлу залазећег сунца. А тек таласи! Магла, таласи и лед све у исто време — било шта од тога обично је довољан изазов.“

Добродошлица за нас

„Ушли смо у мирније воде док смо се приближавали Питуфику. Дела стварања су нам пружила неодољиву добродошлицу: сунце високо на плавом, плавом небу; испред нас, широки, блистави фјорд осут плутајућим планинама леда; а далеко испред карактеристична силуета стене у Дандасу — стари Туле!“ Око 100 километара даље на север, путници су стигли на своје крајње одредиште.

Сада су били жељни да почну да проповедају од куће до куће. Двоје њих је наишло на отреситу реакцију на својим првим вратима. „Одбили су нас баш као да смо у Данској“, рекли су. „Али нас је већина срдачно поздравила. Људи су волели да размишљају и били су добро информисани. Неки су споменули да су чули за нас и били су срећни што смо коначно дошли. Упознали смо неке дивне људе, као што су ловци на туљане који су били у експедицијама на Северном полу, и староседеоце, задовољне и штедљиве и с донекле скептичним гледиштем о савременој цивилизацији.“

Следећих неколико дана донело је дивна искуства за све. Библијска литература се посвуда примала с цењењем. У неколико домова Сведоци су одмах почели библијске студије. Инге прича о једном дому где је пронашла интерес: „Била је то чиста и пријатна једнособна кућица. Три дана заредом, посећивали смо благог човека који је ту живео и веома смо га заволели. Он је био прави ловац на туљане, са својим кајаком изван куће. Устрелио је много поларних медведа, моржева и, наравно, туљана. На нашој задњој посети, помолили смо се с њим, а његове очи су се испуниле сузама. Сада све морамо препустити у Јеховине руке и надати се  да ћемо имати времена и прилике да се вратимо.“

Туле често посећују канадски Ескими. Инге извештава: „Хелен и ја смо упознале неколико Ескима из Канаде. Занимљиво је што они могу комуницирати с Гренланђанима; изгледа да људи из Арктичког подручја говоре сродне језике. Иако канадски Ескими имају властити писани језик, могли су да читају нашу литературу на гренландском. То им може отворити узбудљиве прилике.“

Биле су посећене и насеобине удаљене 50-60 километара чамцем. „На нашем путу за насеобину Квекертат, ишли смо доста близу обале, надајући се да ћемо пронаћи људе који ту лове нарвале. Наравно, на једној каменој избочини пронашли смо логор који су сачињавале три или четири породице, обучене у крзна, са својим шаторима и кајацима. С харпуном у руци, мушкарци су се смењивали седећи на стени и вребајући веома пожељне нарвале. Пошто су већ неколико дана узалуд чекали, нису били баш одушевљени што нас виде зато што смо могли да им растерамо китове! Изгледало је да су потпуно у неком свом свету. Жене су узеле неку литературу, али није било право време за даљњи разговор. Коначно смо стигли у Квекертат у 11 сати увече, а нашу задњу посету у тој насеобини завршили смо у 2 ујутро!“

„Коначно смо стигли у Сиорапалук, најсевернију насеобину на Гренланду. Она је смештена на једној пешчаној плажи у подножју неких зелених, травом покривених стена у околини која је иначе неплодна.“ Ти Сведоци су у свом делу проповедања дословно достигли удаљене делове земље, бар што се тиче севера.

Путовање окончано

Сведоци су завршили свој рад. Проповедали су од куће до куће и од шатора до шатора, уручивали су литературу, правили претплате, показивали видео-траке, причали с многим Гренланђанима и водили библијске студије. Сада је време да крену кући. „Кад смо те вечери ушли у свој чамац за спасавање да бисмо се одвезли из насеобине Морисак, на плажи је био приличан број људи да нас испрати,  машући књигама или брошурама које су добили.“

Касније, на једном пустом делу обале, Сведоци су били запањени када су видели једног човека како маше са једне стене — ту усред недођије! „Наравно, искрцали смо се да бисмо се упознали. Испоставило се да је то један младић из Берлина, у Немачкој, који је путовао уз обалу у свом кајаку и већ је био на путу месец дана. У Немачкој су га редовно посећивали Јеховини сведоци и имао је неколико њихових књига. Провели смо неколико сати с њим и заиста је био импресиониран што је на таквом месту срео Сведоке.“

У насеобини Сависивик, коју су заобишли на првом путовању, путујуће слуге су биле изванредно примљене. Неки тамошњи људи су добили и прочитали литературу претходне године и били су гладни за више духовне хране.

Прелазак Мелвиловог залива на повратку одузео је 14 сати. „Били смо сведоци заласка сунца, што је овде вишесатно искуство, са сталним променама очаравајућих боја. Излазак сунца, који следи одмах после заласка сунца, такође је трајао многе сате. Док је лепеза црвене и гримизне боје залазећег сунца и даље покривала североисточно небо, сунце је излазило само мало према југу. Тај призор је немогуће описати — или чак фотографисати — адекватно.“ Посада је остала будна целе ноћи.

„Док смо се приближавали Кулорсуаку, били смо веома уморни. Али, били смо срећни и задовољни. Успешно смо окончали путовање! На остатку пута, пронашли смо доста интереса у местима и насеобинама дуж обале. Често се понављало питање: ’Зашто неко од вас не може да остане с нама? Жао нам је што морате да одете тако брзо!‘“

У Карсуту је једна пријатељска породица позвала пет посетилаца на оброк. „Та породица је желела да преноћимо. Али, пошто је 40 километара даље било бољих места за пристанак, ми смо то одбили и отпловили смо. Касније смо сазнали да се један огроман ледени брег одронио рано следећег јутра, а један талас је преврнуо 14 малих чамаца тамо где смо били!“

Група је коначно била назад у Јакобсхауну, завршивши своју експедицију у Туле. Негде у то исто време, двоје других објавитеља путовало је до изолованих делова на источној обали Гренланда. На та два путовања, објавитељи су разделили укупно 1 200 књига, 2 199 брошура и 4 224 часописа и постигли су 152 претплате. Сада се контакт с многим новозаинтересованима одржава путем телефона и дописивањем.

Упркос времену, енергији и финансијским средствима који су у то укључени, Јеховини сведоци проналазе велику радост у извршавању налога свог Господара да ’буду сведоци за њега до најудаљенијег дела земље‘ (Дела апостолска 1:8, NW).

 [Оквир на 28. страни]

На источној обали Гренланда

НЕГДЕ у исто време кад је група објавитеља стигла у Туле, један пар Сведока, Виго и Соња, отпутовали су на једно друго необрађено подручје — Итокортормит (Скорзбисунд) на источној обали Гренланда. Да би стигли тамо они су морали да отпутују на Исланд, узму авион назад за Констабл Поинт на обали Гренланда и да затим крену хеликоптером.

„То је био први пут да Јеховини сведоци стигну овде“, причају то двоје пионира, чији је матерњи језик гренландски. „Упркос њиховој изолацији, људи су били изненађујуће добро информисани. Па ипак, били су такође срећни да сазнају нове ствари. Као даровити приповедачи, горљиво су нам причали о свом лову на туљане и о другим искуствима у природи.“ Како су реаговали на дело проповедања?

„Проповедајући од куће до куће, срели смо Ј ——, који је вероучитељ. ’Хвала вам што сте ме укључили у своје посете‘, рекао је. Показали смо му нашу литературу и како да је користи. Следећег дана је дошао до нас и желео да сазна о имену Јехова. Показали смо му објашњење у једној фусноти у његовој властитој Библији на гренландском. Кад смо отишли, телефонирао је нашим пријатељима у Нуку да би изразио своју захвалност за нашу посету. Морамо покушати да и даље помажемо том човеку.

„Такође смо срели О——, учитеља који зна за Јеховине сведоке. Дао нам је два сата да говоримо његовом разреду састављеном од деце од 14 до 16 година. Тако смо им показали нашу видео-траку и одговарали на њихова питања. Млади питају — практични одговори на њихова питања a и друге књиге ишле су као халва. Касније смо срели три девојке из тог разреда. Имале су доста питања, а једна од њих је била посебно заинтересована. Питала је: ’Како се постаје Јеховин сведок? Сигурно је добро бити то што сте ви. И мој тата је на вашој страни.‘ Обећали смо да ћемо јој писати.

„У једној од насеобина, срели смо још једног вероучитеља, М——, и имали смо занимљив разговор. Понудио је да се побрине да људи који су били у лову добију нашу литературу чим се врате. Тако је он сада наш ’објавитељ‘ у том удаљеном месту.“

Иако је то било заобилазно и напорно путовање, то двоје пионира је осећало да су њихови напори били богато награђени.

[Фуснота]