Пређи на садржај

Пређи на садржај

Божја Реч чини „чуда“

Божја Реч чини „чуда“

Божја Реч чини „чуда“

ИСПРИЧАЛА ТЕРЕЗ ЕОН

Једног дана године 1965. ушла сам у једну фирму и трговцима понудила примерке часописа Кула стражара и Пробудите се! Кад сам се окренула да одем, чула сам „банг“. Зрно је ударило у под близу моје ноге. „Тако треба поступати с Јеховиним сведоцима“, наругао се један трговац.

ОВО искуство ме је заплашило — али не довољно да одустанем од пуновремене службе. Библијске истине које сам научила биле су и сувише драгоцене да бих ичему дозволила да ме одврати од моје службе. Дозволите ми да вам објасним зашто то кажем.

Након што сам се родила у јулу 1918, моји родитељи су се населили у Кап-де-ла-Мадлену, једном малом селу у Квибеку, у Канади, познатом као Место Чуда. Посетиоци су се сјатили овде да би се поклонили светилишту Девице Марије. Иако се Маријина наводна чуда не могу доказати, Божја Реч је у животу многих људи учинила оно што је практично чудо док је село прерастало у град с преко 30 000 становника.

Када сам имала око 20 година, мој отац је приметио моју заинтересованост за религиозне ствари и дао ми је своју Библију. Када сам почела да је читам била сам шокирана кад сам из 20. поглавља Изласка сазнала да се обожавање ликова очигледно осуђује. Истог трена сам изгубила поуздање у учења католичке цркве и престала сам да присуствујем миси. Нисам желела да обожавам кипове. Још увек могу чути оца како каже: „Терез, зар нећеш ићи у цркву?“ „Не“, одговорила сам, „ја читам Библију.“

Читање Библије је и даље било део мог живота чак и након што сам се удала у септембру 1938. Пошто је мој супруг, Розер, често радио ноћу, створила сам навику да читам Библију кад је он био на послу. Ускоро сам дошла до закључка да Бог мора имати народ, и почела сам да га тражим.

Моје трагање за Божјим народом

Због онога што сам научила у цркви, када сам била мала, плашила сам се да одем на спавање због страха да се не пробудим у паклу. Да бих се борила против таквог страха, обично сам говорила себи да Бог љубави не би дозволио да се нешто тако ужасно деси. С пуно поверења наставила сам да читам Библију, трагајући за истином. Била сам попут етиопског евнуха који је читао али није разумео (Дела апостолска 8:26-39).

Мој брат Андреј и његова супруга, који су живели у стану спрат испод нас, отприлике 1957. почели су да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима. Рекла сам својој снахи да ме упозори куцањем у плафон кад Сведоци дођу да проповедају у згради. Тако бих знала да не отворим врата. Једног дана је пропустила да ме упозори.

Тог дана сам отворила врата и срела се с Кеј Мандеј, једном пионирком, како се називају пуновремене слуге Јеховиних сведока. Разговарала је са мном о Божјем имену, објашњавајући да Бог има лично име, Јехова. Након што је отишла проверила сам у својој Библији да бих потврдила да је оно што је рекла заиста подупрто библијским цитатима. Истраживање ме је веома усрећило (Излазак 6:3, Douay Version, фуснота; Матеј 6:9, 10; Јован 17:6).

Када је Кеј поново дошла, разговарале смо о католичкој доктрини о Тројству, која тврди да је Бог три особе у једном Богу. Касније сам брижљиво испитала своју властиту Библију да бих се уверила да она не научава Тројство (Дела апостолска 17:11). Моје проучавање је потврдило да Исус није једнак с Богом. Он је био створен. Имао је почетак, док напротив Јехова није имао (Псалам 90:1, 2; Јован 14:28; Колошанима 1:15-17; Откривење 3:14). Задовољна оним што сам сазнала, била сам срећна да наставим с библијским разговорима.

Једног дана године 1958, током једне новембарске снежне олује, Кеј ме је позвала да присуствујем покрајинском састанку који се одржавао те исте вечери у једној изнајмљеној дворани. Прихватила сам позив и уживала у програму. Након тога, у разговору с једним Сведоком који ми је пришао, питала сам: „Морају ли прави хришћани проповедати од куће до куће?“

„Да“, одговорио је, „добра вест се мора објавити, а Библија открива да је посећивање људи у њиховим домовима једна важна метода проповедања“ (Дела апостолска 20:20).

Колико сам само била одушевљена његовим одговором! Уверио ме је да сам пронашла Божји народ. Да је рекао: „Не, то није неопходно“, сумњала бих да сам пронашла истину, јер сам знала шта Библија каже о проповедању од куће до куће. Отада сам брзо духовно напредовала.

Након тог покрајинског састанка почела сам да посећујем састанке Јеховиних сведока који су се одржавали у суседном граду Троа-Ривијеру. Кеј и њена партнерка, Флоренс Боуман, биле су једини Сведоци који су тада живели у Кап-де-ла-Мадлену. Једног дана сам рекла: „Доћи ћу сутра да с вама проповедам.“ Биле су срећне што сам им се придружила.

Проповедање у мом родном граду

Мислила сам да ће сви прихватити библијску поруку, али убрзо сам сазнала да то није случај. Када су Кеј и Флоренс биле додељене у друго место, ја сам била једина у граду која је проповедала библијске истине од куће до куће. Незастрашена, наставила сам да око две године сама проповедам, до свог крштења 8. јуна 1963. Тог истог дана започела сам с оним што се тада звало феријална пионирска служба.

Годину дана сам била феријални пионир. Затим ми је Делвина Санлоран обећала да ће доћи у Кап-де-ла-Мадлену и једном недељно радити са мном ако постанем општи пионир. Тако сам испунила молбу за пионирску службу. Нажалост, само две седмице пре него што је требало да почнем с пуновременом службом, Делвина је умрла. Шта ћу сад? Па, испунила сам молбу и нисам желела да је повучем. Тако сам у октобру 1964. почела своју каријеру у пуновременој служби. Следеће четири године ишла сам од куће до куће сама.

Побожни католици у Кап-де-ла-Мадлену често су били непријатељски расположени. Неки су звали полицију у покушају да ме спрече да проповедам. Једног дана, као што сам споменула на почетку, један трговац је покушао да ме заплаши тако што је пуцао у моје ноге. Па, то је проузроковало поприличан метеж у граду. Локална телевизијска станица је то назвала походом на Јеховине сведоке. Цео инцидент је довео до повољног сведочанства. Узгред речено, десет година касније, један рођак трговца који је пуцао на мене и сам је постао Сведок.

„Чуда“ која чини Божја Реч

Током година видела сам како се зид противљења библијским истинама у Кап-де-ла-Мадлену постепено руши. Отприлике 1968. други Сведоци су се преселили овде и локални становници су почели да се одазивају на библијске истине. У ствари, до почетка 1970-их настала је експлозија у броју библијских студија. То је ишло до те мере да сам морала замолити друге Сведоке да преузму неколико библијских студија које сам водила, тако да бих ја могла наставити да учествујем у служби од куће до куће.

Једног дана једна млада жена је прихватила од мене помоћно средство за проучавање Библије, Истина која води до вечног живота. У то време њен пријатељ је био један младић по имену Андреј, један криминалац грубог изгледа који се прикључио разговору. Разговор с Андрејем је подстакао његов интерес и започет је библијски студиј. Убрзо након тога почео је да говори својим пријатељима о ономе што је научио.

У једном тренутку, проучавала сам Библију с четири гангстера, од којих један није много говорио али је много слушао. Звао се Пјер. Једног јутра око два сата, мој супруг и ја смо чули куцање на вратима. Замислите ту сцену: четири гангстера стоје на вратима с питањима за мене. На сву срећу, Розер се никада није жалио због таквих посета у незгодно време.

У почетку су сва четворица посећивала састанке. Међутим, само су Андреј и Пјер истрајали. Они су довели свој живот у склад с Божјим мерилима и крстили се. Сада, већ више од 20 година обојица верно служе Јехови. Када су почели да проучавају, били су добро познати због кривичних дела и полиција их је мотрила. Понекад је полиција долазила да их тражи након једног од наших библијских студија или током скупштинског састанка. Срећна сам што сам проповедала ’свим врстама људи‘, и тако из прве руке видела како Божја Реч остварује промене које заиста изгледају чудесно (1. Тимотеју 2:4NW).

Да ми је на почетку моје службе неко рекао да ће у Кап-де-ла-Мадлену бити Дворана Краљевства и да ће бити испуњена Јеховиним народом, не бих му веровала. На моје одушевљење, једна мала скупштина у суседном граду Троа-Ривијеру нарасла је на шест напредних скупштина које се састају у три Дворане Краљевства, укључујући и једну у Капде-ла-Мадлену.

Лично сам имала радост да помогнем да тридесетак особа достигне тачку предања и крштења. Сада, у 78. години живота, заиста могу рећи да сам срећна што сам посветила свој живот Јехови. Међутим, морам признати да сам имала нападе обесхрабрења. Да бих се успешно супротставила таквим периодима, увек бих отворила своју Библију и читала неке одломке који су ме у великој мери освежавали. Незамисливо ми је да дозволим да прође један дан а да не читам Божју Реч. Нарочито је охрабрујућ стих из Јована 15:7, у коме се каже: „Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам.“

Моја је нада да видим Розера у новом свету који је тако близу (2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4). Баш пре своје смрти године 1975, добро је напредовао према крштењу. За сада сам одлучна да истрајем у пуновременој служби и да се и даље радујем у Јеховином делу.