’Дом молитве за све народе‘
’Дом молитве за све народе‘
„Није ли писано: Дом мој, дом молитве зваће се за све народе?“ (МАРКО 11:17).
1. Којој су се врсти односа с Богом Адам и Ева првобитно радовали?
КАД су Адам и Ева били створени, они су уживали близак однос са својим небеским Оцем. Јехова Бог је комуницирао с њима и у главним цртама описао своју величанствену намеру за људски род. Несумњиво, често су били покренути да прсну у хваљење Јехове због његових величанствених дела стварања. Ако би Адаму и Еви било потребно вођство док су размишљали о својој улози будућег оца и мајке људске породице, могли су приступити Богу с било ког места у њиховом рајском дому. Њима нису требале услуге неког свештеника у храму (Постање 1:28).
2. Каква се промена догодила кад су Адам и Ева згрешили?
2 Ова ситуација се променила када је један бунтовни анђео навео Еву на размишљање да би се њена ситуација у животу побољшала уколико одбаци Јеховину сувереност, рекавши да ће постати „као Бог“. Сходно томе, Ева је јела воће с дрвета на које је Бог ставио забрану. Сотона је затим употребио Еву да би искушао њеног мужа. Трагично је што је Адам послушао своју грешну жену, показавши да је свој однос с њом вредновао више од свог односа с Богом (Постање 33:4-7, NW). У ствари, Адам и Ева су изабрали Сотону за свог бога. (Упореди с 2. Коринћанима 4:4.)
3. Које су биле лоше последице Адамове и Евине побуне?
3 Учинивши то, први људски пар је изгубио не само свој драгоцени однос с Богом већ и изглед вечног живљења у земаљском рају (Постање 2:16, 17). Њихова грешна тела коначно су пропадала све док нису умрли. Њихово потомство је наследило ово грешно стање. „Тако је“, објашњава Библија, „смрт прешла на све људе“ (Римљанима 5:12, Ча).
4. Коју је наду Бог дао грешном човечанству?
4 Нешто је било потребно што би грешно човечанство помирило с његовим светим Створитељем. Кад је изрицао пресуду над Адамом и Евом, Бог је њиховом будућем потомству пружио наду тако што је обећао једно ’семе‘ које ће спасти човечанство од последица Сотонине побуне (1. Мојсијева 3:15, ДК). Касније, Бог је открио да ће то Семе благослова доћи преко Аврама (1. Мојсијева 22:18, ДК). Са овом намером пуном љубави на уму, Бог је одабрао Аврамове потомке, Израелце, да постану његов изабрани народ.
5. Зашто треба да нас интересују детаљи Божјег савеза Закона са Израелом?
5 Године 1513. пре н. е., Израелци су ушли у заветни однос с Богом и сложили су се да ће бити послушни његовим законима. Овај савез Закона јако треба да интересује све оне који данас желе да обожавају Бога јер је он указивао на обећано Семе. Павле је рекао да он садржи „сенку будућих добара“ (Јеврејима 10:1). Кад је Павле ово изјавио, расправљао је о служби израелских свештеника у преносивом шатору од састанка, или шатору за обожавање. Он је био називан ’Јеховин храм‘ или ’дом Господњи‘ (1. Самуилова 1:9, 24, NW). Тиме што истражимо ту свету службу која се обављала у Јеховином земаљском дому, можемо потпуније ценити ову милосрдну припрему уз помоћ које људи данас могу постати помирени с Богом.
Светиња над светињама
6. Шта је било смештено у Светињи над светињама, и како је ту била представљена Божја присутност?
6 „Али Свевишњи не пребива у храмовима руком сазиданим“, каже Библија (Дела апостолска 7:48). Међутим, Божја присутност у његовом земаљском дому била је представљена облаком у најунутрашњијој одаји званој Светиња над светињама (Левитска 16:2). Очито, овај облак је блештаво сјајио, обезбеђујући светло у Светињи над светињама. Налазио се изнад светог ковчега званог „ковчег од сведочанства“, који је садржавао камене плоче на којима су биле урезане неке од заповести што је Бог дао Израелу. На поклопцу Ковчега налазила су се два златна херувима с раширеним крилима, која су представљала духовна створења високог ранга у Божјој небеској организацији. Чудесни облак светла био је постављен над овим поклопцем између херувима (Излазак 25:22). То је дочаравало Свемоћног Бога устоличеног на небеским кочијама које подупиру херувими (1. Летописа 28:18). Ово објашњава зашто се краљ Језекија молио: „Господе над војскама, Боже Израиљев, који седиш на херувимима“ (Исаија 37:16).
Светиња
7. Који је намештај постојао у Светињи?
7 Друга одаја шатора од састанка називала се Светиња. Унутар овог дела, лево од улаза стајао је предивни седмограни свећњак, а с десне стране био је сто с хлебовима за представљање. Право напред стајао је олтар с којег се уздизао мирис запаљеног ка̂да. Он је био постављен пред завесом која је одвајала Светињу од Светиње над светињама.
8. Које су дужности свештеници редовно обављали у Светињи?
8 Сваког јутра и сваке вечери, један свештеник је морао ући у шатор од састанка и запалити ка̂д на кадионом олтару (Излазак 30:7, 8). Ујутро, док је ка̂д горео, требало је допунити уље за седам жижака који су се налазили на златном свећњаку. Увече, жишци су се палили како би давали светлост у Светињи. Сваке суботе свештеник је морао поставити 12 свежих векни на сто хлебова за представљање (Левитска 24:4-8).
Трем
9. Која је била сврха умиваонице, и коју поуку из тога извлачимо?
9 Шатор од састанка је такође имао трем, окружен оградом од ћилима. У том трему налазила се велика умиваоница где су свештеници прали руке и ноге пре него што би ушли у Светињу. Они су такође морали да се оперу пре него што би принели жртве на олтару постављеном у трему (Излазак 30:18-21). Овај захтев за чистоћом је снажан подсетник Божјим слугама данас да морају тежити за физичком, моралном, менталном и духовном чистоћом уколико желе да њихово обожавање буде Богу прихватљиво (2. Коринћанима 7:1). С временом, дрва за ватру на олтару и воду за умиваоницу обезбеђивали су храмски робови неизраелци (Исус Навин 9:27).
10. Које су неке жртве што су се приносиле на жртвенику?
10 Сваког јутра и сваке вечери, на олтару се спаљивало младо жртвено јагње заједно с приносом и наливом (Излазак 29:38-41). Друге жртве приношене су посебним данима. Понекад се жртва морала принети због неког специфичног личног греха (Левитска 5:5, 6). У другим случајевима Израелац би могао принети добровољну жртву захвалницу чије су делове јели свештеници и онај који је принео жртву. Ово је означавало да би грешни људи могли имати мир с Богом, радујући се оброку с њим, да тако кажемо. Чак је и страни становник могао постати обожавалац Јехове и имати предност да принесе жртву захвалницу у Његовом дому. Али да би се показало исправно поштовање према Јехови, свештеници су могли прихватати само жртве најбољег квалитета. Брашно од приноса морало се фино самлети, а животиње за жртве су морале бити без икакве мане (Левитска 2:1; 22:18-20; Малахија 1:6-8).
11. (а) Шта се радило с крвљу животињских жртава, и на шта је то указивало? (б) Какво је Божје гледиште и према животињској и према људској крви?
11 Крв ових жртава била је стављана на олтар. То је овим људима служило као свакодневни подсетник да су грешници којима треба откупитељ чија би проливена крв трајно искупила њихове грехе и спасла их смрти (Римљанима 7:24, 25; Галатима 3:24; упореди с Јеврејима 10:3). Ова света употреба крви такође је подсећала Израелце да крв представља живот и да живот припада Богу. Бог је увек забрањивао било коју другу употребу крви од стране људи (Постање 9:4; Левитска 17:10-12; Дела апостолска 15:28, 29).
Дан помирења
12, 13. (а) Шта је био Дан помирења? (б) Пре него што би првосвештеник могао унети крв у Светињу над светињама, шта је морао урадити?
12 Једном годишње на дан називан Дан помирења, читав израелски народ, укључујући и странце који су обожавали Јехову, морао је прекинути са сваким послом и постити (Левитска 16:29, 30). На овај важан дан, народ је на илустративан начин био очишћен од греха да би наредне године уживао миран однос с Богом. Хајде да замислимо ту сцену и размотримо неке врхунске мисли.
13 Првосвештеник је у трему шатора од састанка. Оправши се у умиваоници с водом, он коље јунца на жртву. Јунчја крв се сипа у једну посуду; она ће бити употребљена на посебан начин да од греха искупи свештеничко Левијево племе (Левитска 16:4, 6, 11). Али пре него што би било шта даље учинио са жртвом, постоји нешто што првосвештеник мора урадити. Он узима мирисни ка̂д (стављајући га вероватно у неку кутлачу) и ужарено угљевље с олтара у посуду за жар. Сада он улази у Светињу и иде ка завеси Светиње над светињама. Полако обилази око завесе и застаје пред ковчегом савеза. Затим, ван видокруга било ког другог човека, он сипа ка̂д на ужарено угљевље, и Светиња над светињама се испуњава облаком пријатног мириса (Левитска 16:12, 13).
14. Зашто је првосвештеник морао ући у Светињу над светињама с крвљу двеју различитих животиња?
14 Сада је Бог вољан да покаже милосрђе и да се на један илустративан начин помири. Из овог разлога се поклопац Ковчега називао „столица милосрђа“ или „помирбени поклопац“ (Јеврејима 9:5, NW, фуснота). Првосвештеник излази из Светиње над светињама, узима јунчју крв, и поново улази у Светињу над светињама. Као што је заповеђено у Закону, он умаче прст у крв и њом кропи седам пута пред поклопцем Ковчега (Левитска 16:14). Затим се враћа у трем и коље једног јарца, који је жртва за грех „народа“. Нешто јарчје крви он уноси у Светињу над светињама и с њом чини исто оно што и с јунчјом крвљу (Левитска 16:15). На Дан помирења одигравају се такође и друге значајне службе. На пример, првосвештеник је морао положити руке на главу једног другог јарца и над њим исповедити „злодела синова Израиљевих“. Овај живи јарац затим је одвођен у пустињу да би фигуративно однео грехе народа. На овај начин се сваке године обављало помирење „и за свештенике и за цео народ“ (Левитска 16:16, 21, 22, 33).
15. (а) У чему је Соломонов храм био сличан шатору од састанка? (б) Шта књига Јеврејима каже о светој служби која се вршила и у шатору од састанка и у храму?
15 У првих 486 година Израелове историје као Божјег народа савеза, преносиви шатор од састанка је служио као место за обожавање његовог Бога, Јехове. Затим, Соломону из Израела била је дата предност да сагради једну трајну грађевину. Иако је требало да овај храм буде већи и с више детаља, божански обезбеђени план следио је исти образац какав је постојао код шатора од састанка. Као код шатора од састанка, он је био илустрација једне веће, делотворније припреме обожавања коју ће Јехова ’подићи, а не човек‘ (Јеврејима 8:2, 5; 9:9, 11).
Први храм и други
16. (а) Коју је молбу пуну љубави изрекао Соломон приликом посвећења храма? (б) Како је Јехова показао да прихвата Соломонову молитву?
16 Када је посвећивао тај славни храм, Соломон је укључио следећи надахнути захтев: „Кад странац, који није од твог народа Израиља, дође из далеке земље због имена твога великога... кад он дође и помоли се у овом дому, услиши га с небеса, с места становања свога, и дај том странцу оно за што те моли, да би сви народи на земљи познали име твоје, да те се боје као и народ твој Израиља, и да би знали да се име твоје призива над овим домом који сам ја сазидао!“ (2. Летописа 6:32, 33). На непогрешив начин, Бог је показао да прихвата Соломонову молитву за посвећење. Стрела ватре пала је с небеса и спалила животињске жртве с олтара, и Јеховина слава испунила је храм (2. Летописа 7:1-3).
17. Шта се на крају десило с храмом који је изградио Соломон и зашто?
17 Нажалост, Израелци су изгубили свој здрави страх од Јехове. С временом, они су обесветили његово велико име кроз дела крвопролића, идолопоклонства, прељубе, инцеста и кроз лоше поступање са сирочићима, удовицама и странцима (Језекиљ 22:2, 3, 7, 11, 12, 26, 29). Тако је, 607. године пре н. е., Бог извршио пресуду тако што је довео вавилонске војске да униште храм. Преживели Израелци одведени су као заробљеници у Вавилон.
18. У другом храму, које су се предности отвориле за неке неизраелске мушкарце који су целим срцем подупирали обожавање Јехове?
18 После 70 година, покајнички јеврејски остатак вратио се у Јерусалим и била му је дата предност поновне изградње Јеховиног храма. Интересантно је да је недостајало свештеника и Левита који би служили у овом другом храму. Као последица тога, Нетинејима, који су потекли од неизраелских храмских слугу, биле су дате веће предности служења у Божјем дому. Међутим, они никада нису постали равни свештеницима и Левитима (Јездра 7:24; 8:17, 20).
19. Које је обећање у погледу другог храма Бог дао, и како су се ове речи обистиниле?
19 Испрва је изгледало да ће други храм бити ништа у поређењу с претходним (Агеј 2:3). Али Јехова је обећао: „Потрешћу ја све народе; стећи ће се благо свих народа, и ја ћу овај дом славе напунити... Слава ће овог дома бити већа него оног првог“ (Агеј 2:7, 9). По овим речима, други храм је заиста стекао већу славу. Он је трајао 164 године дуже, и много више обожавалаца из много више земаља окупљало се у његовим тремовима. (Упореди с Делима апостолским 2:5-11.) Обнављање другог храма је започело у данима краља Ирода, и тремови су му били проширени. Подигнут на једној масивној каменој плочи и окружен предивним колонадама, он је конкурисао велелепности првобитног храма којег је изградио Соломон. Обухватао је и један велики, спољњи трем за људе из народа који су желели да обожавају Јехову. Једна камена баријера одвајала је ово Двориште за незнабожце од унутрашњих тремова резервисаних само за Израелце.
20. (а) Које је изузетно обележје карактерисало поново изграђени храм? (б) Шта је показало да су Јевреји погрешно гледали на храм, и шта је у одговору на то Исус учинио?
20 Овај други храм имао је то обележје да је Син Божји, Исус Христ, поучавао у његовим тремовима. Али као што је било и с првим храмом, Јевреји уопште, нису имали исправно гледиште о својој предности што су чувари Божјег дома. Па, они су чак дозволили трговцима да воде послове у предворју за незнабожце. Надаље, људима је било допуштено да храм користе као пречицу кад носе робу по Јерусалиму. Четири дана пре своје смрти, Исус је очистио храм од таквих световних поступака, док је непрестано говорио: „Није ли писано: Дом мој, дом молитве зваће се за све народе? А ви начинисте од њега пећину разбојничку!“ (Марко 11:15-17).
Бог заувек напушта свој земаљски дом
21. Шта је Исус показао с обзиром на јерусалимски храм?
21 Због Исусовог храброг поступка у подршци чистом обожавању Бога, јеврејске религиозне вође су биле решене да га погубе (Марко 11:18). Знајући да ће ускоро бити убијен, Исус је рекао тим јеврејским религиозним вођама: „Ето вам се пуста оставља кућа ваша!“ (Матеј 23:37, 38). Овде је он указао да Бог ускоро више неће прихватати тај облик обожавања који се практиковао у физичком храму у Јерусалиму. Он више неће бити „дом молитве... за све народе“. Кад су Исусу његови ученици показали величанствене зграде храма, он је рекао: „Видите ли ви све ово?... Неће овде остати ни камен на камену који се неће разметнути“ (Матеј 24:1, 2).
22. (а) Како су се испуниле Исусове речи о храму? (б) Уместо да своје наде усредсређују на неки земаљски град, за чим су рани хришћани тежили?
22 Исусово пророчанство испунило се 37 година касније, 70. н. е., када су римске војске уништиле Јерусалим и његов храм. То је пружило драматичан доказ да је Бог заиста напустио свој физички дом. Исус никада није прорекао поновну изградњу неког другог храма у Јерусалиму. С обзиром на тај земаљски град, апостол Павле је написао јеврејским хришћанима: „Овде немамо сталног града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јеврејима 13:14). Рани хришћани су ишчекивали да постану део ’Јерусалима небескога‘ — граду слична Краљевства Божјег (Јеврејима 12:22). Према томе, право обожавање Јехове више није усредсређено на неки физички храм на земљи. У нашем следећем чланку, осмотрићемо ту супериорнију припрему коју је Бог успоставио за све оне који га желе обожавати „у духу и истини“ (Јован 4:21, 24).
Питања за понављање
◻ Какав су однос с Богом Адам и Ева изгубили?
◻ Зашто карактеристике шатора од састанка треба да нас интересују?
◻ Шта учимо из активности у трему шатора од састанка?
◻ Зашто је Бог дозволио да његов храм буде уништен?
[Питања за разматрање]
[Слике на странама 10,11]
Храм који је Ирод поново изградио
1. Светиња над светињама
2. Светиња
3. Олтар за жртве паљенице
4. Море ливено
5. Свештеничко двориште
6. Израелско двориште
7. Женско двориште