Ко заслужује да га зову рави?

ТУРИСТА који ништа није слутио имао је мало наде да ће на време стићи на аеродром. Стотине полицајаца су покушавали да регулишу саобраћај док су штитили више од 300 000 ожалошћених који су се сјатили на улице Јерусалима. The Jerusalem Post је то назвао „погребном поворком такве величине каква је обично резервисана само за председнике, краљеве и тоталитарне диктаторе“. Ко је могао изазвати такав излив оданости, сатима паралишући главни град Израела? Један уважени рави. Зашто положај равија улива такво поштовање и оданост међу Јеврејима? Када је израз „рави“ први пут ушао у употребу? На кога се он с правом примењује?

Да ли је Мојсије био рави?

Најуваженије име у јудаизму је Мојсије, посредник израелског савеза Закона. Религиозни Јевреји га зову „Мојсије ’наш рави‘“. Међутим, нигде у Библији се на Мојсија не указује титулом „рави“. У ствари, израз „рави“ се уопште не појављује у Хебрејским списима. Како су онда Јевреји почели да указују на Мојсија на овај начин?

Према Хебрејским списима, одговорност и власт да поучавају и објашњавају Закон била је дата Ароновим потомцима, свештеницима из Левијевог племена (Левитска 10:8-11; Поновљени закони 24:8; Малахија 2:7). Међутим, у другом веку пре н. е. унутар јудаизма почела је једна тиха револуција која је отада неизбрисиво утицала на јеврејску мисао.

У погледу ове духовне метаморфозе, Данијел Џереми Силвер пише у књизи A History of Judaism: „У [то] време једна класа несвештеничких књижевника и изучавалаца почела је да оспорава законитост свештеничког искључивог права на тумачење Торе [Мојсијевог закона]. Сви су се слагали с тим да су свештеници били неопходни као храмски службеници, али зашто би они морали имати задњу реч у стварима које се тичу Торе?“ Ко су били подстрекачи овог оспоравања ауторитета свештеничке класе? Једна нова група унутар јудаизма названа фарисеји. Силвер наставља: „Фарисеји су пријем на њихове академије темељили на заслугама, а не на пореклу [свештеничком потомству], и увели су једну нову класу Јевреја у религиозно управљање.“

 До првог века н. е. дипломци тих фарисејских академија постали су познати као учитељи, или господари, јеврејског закона. У знак поштовања, други Јевреји су почели да им се обраћају са „мој учитељу“, или „мој господару“, на хебрејском, рави.

Ништа није могло дати више легитимности овој новој титули него да се она примени на онога ко је сматран највећим учитељем у јеврејској историји, на Мојсија. Последица тога било би даљње умањивање важности свештенства док би се учвршћивао углед све утицајнијег фарисејског вођства. Тако је више од 1 500 година након своје смрти Мојсије био ретроактивно именован као „рави“.

Опонашање учитеља

Иако су масе понекад користиле израз „рави“ („мој учитељ“) како би указале на друге учитеље којима су исказивали поштовање, он се обично примењивао на истакнуте учитеље међу фарисејима, на „мудраце“. Пошто је уништењем храма године 70. н. е. практично окончана власт свештенства, фарисејски равији су постали неоспораване вође јудаизма. Њихов положај без премца подстакао је развој једне врсте култа који је био усмерен на равијске мудраце.

Дискутујући о овом прелазном периоду у првом веку н. е., професор Дов Злотник коментарише: „’Пажљиво посматрање мудраца‘ постало је важније него проучавање Торе.“ Јеврејски изучавалац Јакоб Ноиснер надаље објашњава: „’Ученик мудраца‘ јесте студент који се придружио неком равију. Он то чини јер жели да научи ’Тору‘... Тора се не учи кроз закон, већ кроз посматрање утеловљења закона у гестима и делима живих мудраца. Они поучавају закону оним што раде, а не само оним што говоре.“

Изучавалац Талмуда Адин Штејнсалтс потврђује то пишући: „Сами мудраци су говорили: ’Треба проучавати случајне разговоре, шале или неформалне изјаве мудраца.‘“ До које мере се то могло примењивати? Штејнсалтс примећује: „Један екстреман пример тога био је један ученик који је известио да се сакрио испод кревета свог великог учитеља да би открио како се он опходио према својој жени. Када су га испитивали о његовој радозналости, тај млади ученик је одговорио: ’То је Тора и заслужује да се проучава‘, један приступ који су као оправдан прихватили и равији и студенти.“

Захваљујући истицању равија уместо Торе — учење Торе преко равија — јудаизам је од првог века н. е. постао религија усмерена на равија. Особа се приближавала Богу не преко надахнуте писане Речи, већ преко личног узора, учитеља, равија. Стога је наравно нагласак пребачен с надахнутог Писма на усмени закон и традиције које су научавали ти равији. Отада се јеврејска литература, као што је Талмуд, усредсређивала више на разговоре, анегдоте и понашање равија него на Божје изјаве.

Равији кроз векове

Иако су имали огроман ауторитет и утицај, рани равији нису живели од своје религиозне активности. Encyclopaedia Judaica наводи: „Равији Талмуда били су... потпуно другачији од данашњих носилаца те титуле. Талмудски рави је био интерпретатор и тумач Библије и усменог закона, и скоро увек је имао неки посао којим је зарађивао за живот. Тек у средњем веку рави је постао... учитељ, проповедник и духовни поглавар јеврејске скупштине или заједнице.“

Када су равији почели да преокрећу свој положај у плаћени посао, неки су говорили против тога. Мајмонид, славни рави из 12. века који је зарађивао за живот као лекар, оштро је критиковао такве равије. „[Они] су за себе одредили новчане захтеве од појединаца и  заједница и проузроковали да људи мисле, у апсолутној глупости, да је обавезно и прикладно [финансијски] помагати мудрацима, изучаваоцима и људима који проучавају Тору, тако да је њихова Тора њихов занат. Али све је то погрешно. Не постоји ни једна једина реч, ни у Тори ни у пословицама мудраца, која би то подупрла“ (Коментар Мишне, Авот 4:5). Али Мајмонидова осуда је прошла незапажено код будућих генерација равија.

Како је јудаизам улазио у савремено доба, делио се на фракције реформистичких, конзервативних и ортодоксних веровања. Многим Јеврејима религиозна веровања и обичаји постали су другоразредни у односу на остала интересовања. Као резултат тога, положај равија био је подривен. Рави је углавном постао заређени поглавар скупштине, делујући као плаћени, професионални учитељ и саветник чланова своје групе. Међутим, међу ултраортодоксним хасидским групама, концепт равија као учитеља и узора развијао се чак и даље.

Запази коментаре Едварда Хофмана у његовој књизи о хасидском Хабад-Лубавичком покрету: „Рани хасидизам такође је наглашавао да у свакој генерацији постоји један једини јеврејски вођа, цадик [праведник], који је ’Мојсије‘ свог доба, онај чије су спознање и оданост другима неупоредиви. Посредством своје изванредне побожности, свака група хасидизма је сматрала да њихов ребе [„рави“ на јидиш језику] може чак утицати на одлуке Свемоћног. Не само што је био дубоко поштован као узор кроз свој индикативан говор, већ се сматрало да сам начин његовог живота (’како везује пертле‘, како је то било речено) уздиже човечанство и преноси суптилне индикације пута према божанском.“

’Немојте да вас зову рави‘

Исус, Јеврејин из првог века који је основао хришћанство, живео је у времену када је фарисејски концепт о равију почео да сустиже јудаизам. Он није био фарисеј, нити је био обучаван на њиховим академијама, а ипак су га звали рави (Марко 9:5; Јован 1:38; 3:2).

Осуђујући равијски тренд у јудаизму, Исус је рекао: „На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Воле да имају прва места на гозбама и прва места у синагогама, и воле да им се клања свет по улицама и да их људи зову: Рави! Али ви немојте чинити да вас зову Рави, јер је вама само један учитељ, а ви сте сви браћа“ (Матеј 23:2, 6-8).

Исус је упозорио на разлику између свештенства и лаиката која је почела да се развија унутар јудаизма. Он је осудио такво неприкладно истицање људи. ’Вама је само један учитељ‘, храбро је изјавио. Ко је био тај Један?

Мојсије, „кога Бог позна лицем к лицу“ а кога су сами мудраци звали „наш рави“, био је несавршен човек. Чак је и он правио грешке (Поновљени закони 32:48-51; 34:10; Проповедник 7:20). Уместо да истиче Мојсија као врховни пример, Јехова му је рекао: „Подигнућу им пророка између браће њихове, као што си ти, и метнућу речи своје у уста његова, и он ће им казивати све што му заповедим. Ако неко не послуша речи мојих, које ће он у моје име говорити, од  тога ћу ја рачун тражити“ (Поновљени закони 18:18, 19).

Библијска пророчанства доказују да су ове речи имале своје испуњење на Исусу, Месији. a Исус није само био „као“ Мојсије; он је био већи од Мојсија (Јеврејима 3:1-3). Писмо открива да је Исус био рођен као савршен човек и за разлику од Мојсија, служио је Богу „без греха“ (Јеврејима 4:15).

Следити узор

Интензивно проучавање сваког равијевог поступка и сваке речи није Јевреје приближило Богу. Иако несавршен човек може бити пример верности, ако проучавамо и опонашамо сваки поступак, опонашаћемо његове грешке и несавршености као и његове добре особине. Давали бисмо незаслужену славу ономе ко је створен уместо Створитељу (Римљанима 1:25).

Али Јехова је обезбедио Узор за човечанство. Према Писму, Исус је имао предљудско постојање. У ствари, он је назван „обличје Бога невидљивога, прворођени у целом створењу“ (Колошанима 1:15). Пошто је небројене миленијуме служио на небу као Божји „мајстор“, Исус је у најбољем положају да нам помогне да упознамо Јехову (Пословице 8:22-30, NW; Јован 14:9, 10).

Стога је Петар могао писати: „Христос претрпи за вас, и вама остави углед да идете његовим трагом“ (1. Петрова 2:21). Апостол Павле је храбрио хришћане да пажљиво ’гледају на зачетника и извршитеља вере, Исуса‘. Он је такође објаснио да је у њему „скривено све благо мудрости и разума“ (Јеврејима 12:2; Колошанима 2:3). Ни један други човек — ни Мојсије нити било који равијски мудрац — није вредан такве пажње. Ако икога треба пажљиво опонашати, онда је то Исус. Божје слуге немају потребе за таквом титулом као што је рави, нарочито ако узмемо у обзир њену савремену конотацију, али ако је ико заслужио да га зову рави, онда је то био Исус.

[Фуснота]

[Извор слике на 28. страни]

©Brian Hendler 1995. Сва права задржана