Да ли је душа бесмртна?

У ТИШИНИ, пријатељи и породица пролазе поред отвореног ковчега. Упиру поглед на једно тело, тело 17-годишњег дечака. Његови школски другови једва га препознају. Хемиотерапија је проредила његову косу; рак је проузроковао да доста изгуби на тежини. Може ли ово заиста бити њихов пријатељ? Пре само неколико недеља био је тако пун идеја, питања, снаге — живота! Дечакова мајка кроз сузе стално понавља: „Томи је сада срећнији. Бог је желео да Томи буде с њим на небу.“

Ова мајка сломљеног срца донекле је пронашла наду и утеху у замисли да њен син на неки начин још увек живи. У цркви је била поучена да је душа бесмртна, да је она средиште личности, мисли, успомена — „суштина“. Она верује да душа њеног сина нипошто није умрла: духовно биће које живи напустило је његово тело приликом смрти и отишло на небо да би било с Богом и анђелима.

У тренутку трагедије, људско срце очајнички се хвата за било какав зрачак наде, тако да није тешко схватити зашто је ово веровање толико привлачно. На пример, осмотримо начин на који се теолог Џ. Патерсон-Смајт изразио у делу The Gospel of the Hereafter: „Смрт је ситница у поређењу са оним што долази након ње — тај чудесан, чудесан, чудесан свет у који нас уводи смрт.“

Широм света и у многим религијама и културама, људи верују да човек у себи има душу која не умире, свестан дух који наставља да живи након што тело умре. Ово веровање је готово универзално у хиљадама религија и секти хришћанског света. Оно је такође званична доктрина у јудаизму. Хиндуси верују да је атман, или душа, створен на почетку времена, да је затворен у телу приликом рођења и да се приликом смрти сели у друго тело у непрекидном кругу реинкарнација. Муслимани верују да душа настаје кад и тело и да наставља да живи након што тело умре. Друге вере — афрички анимиста, шинтоиста па чак и будиста на неки начин — поучавају о варијацијама на ту исту тему.

Нека узнемиравајућа питања

Иако је представа о бесмртној души неоспорна и скоро опште прихваћена, она и поред тога покреће нека узнемиравајућа питања. На пример, људи се питају куда одлази душа вољене особе, ако та особа није водила примеран живот. Да ли ће бити реинкарнирана као неки нижи облик живота? Или је послата у чистилиште где ће бити прочишћавана неким ватреним процесом док се не буде сматрало да је вредна да оде на небо? Што је још горе, да ли ће се вечно мучити у горућем паклу? Или, да ли је она, као што научавају многе анимистичке религије, дух који се мора умирити?

Такви концепти стварају тегобне изгледе за оне који су живи. Треба ли да умирујемо духове наших вољених умрлих да нам се не би светили? Да ли се од нас очекује да им помогнемо да изађу из неког ужасног чистилишта? Или једноставно треба да се беспомоћно најежимо од ужаса при помисли на њихову патњу у паклу? Или треба да се опходимо према неким животињама као да оне носе душе покојника?

Питања која се јављају у погледу самог Бога једва да су утешнија. На пример, многи родитељи, попут мајке споменуте на почетку, најпре су утешени представом да је Бог „узео“ бесмртну душу њиховог детета на небо да би била с њим. Међутим, за многе је само питање времена  када ће почети да се питају какав је то Бог који би недужном детету нанео неку грозну болест, отимајући тако ту драгоцену особу од родитеља сломљеног срца, да би просто пре времена пребацио то дете на небо. Где је код таквог Бога правда, љубав, милосрђе? Неки чак доводе у питање мудрост таквог Бога. Питају се зашто би мудар Бог најпре сместио те душе на земљу, ако се од свих њих очекује да у сваком случају заврше на небу? Зар то не би значило да је стварање земље заиста био огроман узалудан труд. (Упореди с Поновљеним законима 32:4; Псалмом 103:8; Исаијом 45:18; 1. Јовановом 4:8.)

Очигледно је онда да доктрина о бесмртности људске душе, ма у каквом облику да се та доктрина научава, доводи до збуњујућих питања, чак до недоследности. Зашто? Већи део проблема има везе с пореклом овог учења. Можда ћеш установити да је просветљујуће накратко истражити те корене; и можда ћеш бити изненађен сазнањем шта сама Библија каже о души. Она нуди далеко бољу наду за живот након смрти него што то обично научавају светске религије.