Мајкл Фарадеј — научник и човек вере

„Отац електрицитета.“ „Највећи научник експерименталац који је икада живео.“ Ово су два описа Мајкла Фарадеја, рођеног 1791. у Енглеској, чије је откриће електромагнетне индукције водило до развитка електричних мотора и генератора.

ФАРАДЕЈ је на Краљевском институту у Лондону нашироко држао предавања из хемије и физике. Његова предавања у циљу популаризације науке, помагала су младим људима да схвате компликоване концепте. Добијао је признања од бројних универзитета. Ипак, избегавао је публицитет. Био је јако религиозан човек, најсрећнији у приватности свог трособног стана и у друштву своје породице и суверника. Фарадеј је припадао ономе што је описао као „веома малу и презрену секту хришћана, познату... као сандеманисти“. Ко су били они? У шта су веровали? И како је то утицало на Фарадеја?

 Сандеманисти

„Почетну везу између породице Фарадеј и сандеманистичке цркве, запечатили су дека и бака Мајкла Фарадеја“, примећује Џефри Кантор, аутор књиге Michael Faraday: Sandemanian and Scientist. Они су се дружили са следбеницима једног путујућег нонконформистичког свештеника чији су се другови залагали за сандеманистичка веровања.

Роберт Сандеман (1718-1771) је на универзитету у Единбуру студирао математику, грчки и друге језике, када је једног дана саслушао проповед бившег презбитеријанског свештеника Џона Гласа. Оно што је чуо навело га је да напусти универзитет, да се врати кући у Перт и да се придружи Гласу и његовим друговима.

У 1720-им Џон Глас је почео да сумња у нека учења Шкотске цркве. Проучавање Божје Речи водило га је до закључка да је библијска нација Израела предочавала једну духовну нацију чији поданици долазе из многих националности. Нигде није нашао оправдање за засебну цркву за сваку нацију.

Пошто се више није осећао спокојно у својој цркви у Тилингу, изван Дандија, у Шкотској, Глас се повукао из Шкотске цркве и организовао своје састанке. Придружило му се стотинак људи, и од почетка су сматрали да треба да сачувају јединство у својим редовима. Одлучили су да следе Христова упутства, записана у 18. поглављу Матеја, од 15. до 17. стиха, како би решили било какве несугласице које можда имају. Касније су одржавали седмичне састанке на којима су се окупљали истоверници ради молитве и охрабрења.

Када је поприличан број људи почео да редовно посећује састанке различитих група, били су потребни одговорни људи како би надгледали њихово обожавање. Али ко је квалификован? Џон Глас и његови другови обратили су нарочиту пажњу ономе што је апостол Павле написао о овој теми (1. Тимотеју 3:1-7; Титу 1:5-9). Нису нашли ни помена о универзитетском образовању или о потреби да се разуме хебрејски или грчки. Стога су након размишљања уз молитву о библијским смерницама, наименовали квалификоване мушкарце да постану старешине. Они који су били лојални Шкотској цркви сматрали су то „скоро богохуљењем“, јер се необразовани мушкарци „рођени за разбој, иглу или плуг“ праве да разумеју Библију и да проповедају њену поруку. Када су, године 1733, Глас и његови суверници изградили своју властиту дворану за састанке у Перту, локално свештенство је покушало да врши притисак на судије за прекршаје да их истерају из града. Нису успели у томе, и покрет је напредовао.

Роберт Сандеман се оженио Гласовом најстаријом кћерком и, у 26. години, постао старешина у гласитској скупштини Перт. Његове дужности као старешине тешко су га тиштале тако да је одлучио да пастирском делу посвети све своје време. Касније, кад му је умрла жена, Роберт је „радосно пристао да служи Господу куд год га додели судбина“, примећује једна биографска скица.

Сандеманизам се шири

Сандеман је ревно проширивао своју службу са Шкотске на Енглеску, где су расле нове групе суверника. У то време владала је неслога међу енглеским калвинистима. Неки од њих су веровали да су предодређени за спасење. С друге стране, Сандеман је био на страни оних који су сматрали да је вера неопходан предуслов. У прилог овом гледишту, објавио је књигу која је четири пута прештампавана и која се такође појавила у два америчка издања. Према Џефрију Кантору, издавање ове књиге био је „најзначајнији догађај који је издигао [сандеманску] секту изнад њених прилично ограничених шкотских почетака“.

 Године 1764. Сандеман, у друштву других гласитских старешина, отпутовао је за Америку, што је била посета која је изазвала много неслагања и противљења. Ипак, она је довела до успостављања једне групе истомишљеника хришћана у Данберију, у Конектикату. a Тамо је, године 1771, Сандеман умро.

Фарадејева религиозна веровања

Млади Мајкл је упијао сандеманистичка учења од својих родитеља. Он је научио да се сандеманисти држе одвојено од оних који не упражњавају оно што Библија научава. На пример, одбијали су да учествују у англиканској служби приликом склапања брака, радије ограничавајући церемоније венчања на оно што је законски било неопходно.

Подложност владама, а ипак неутралност у политици, карактерисала је сандеманисте. Иако су били уважени чланови друштва, ретко су прихватали државне положаје. Али у неколико случајева у којима су то учинили, избегавали су страначку политику. Чување овог става донело им је прекор. (Упореди с Јованом 17:14.) Сандеманисти су сматрали да је Божје небеско Краљевство савршено уређење за владу. На политику су гледали као на „тривијалну, прљаву игру лишену моралности“, примећује Кантор.

Иако су били одвојени од других, нису заузимали фарисејске ставове. Објавили су: „Сматрамо да је апсолутно неопходно избегавати Дух и Обичаје древних фарисеја, у стварању више Грехова и Дужности него што то Писмо чини; и у чињењу неважећим божанских Правила помоћу људских традиција или логичних Изврдавања.“

Усвојили су библијски обичај искључивања било ког свог члана који постане алкохоличар, изнуђивач, блудник, или неко ко практикује друге озбиљне грехе. Ако се грешник заиста покајао, они су настојали да га врате. Иначе су следили библијски налог да ’избаце злога‘ (1. Коринћанима 5:5, 11, 13).

Сандеманисти су слушали библијску заповест да се уздржавају од крви (Дела апостолска 15:29). Џон Глас је образлагао да је Божји народ под обавезом да се повинује ограничењу у вези с крвљу, баш као што је Бог заповедио првим људима да се уздржавају од једења плода с дрвета спознања добра и зла (Постање 2:16, 17). Непослушност заповести у вези с крвљу била је равна одбацивању исправне употребе Христове крви, наиме за измирење греха. Глас је закључио: „Ова забрана једења крви одувек је била, и још увек је од највеће и највише важности.“

Размишљање сандеманиста на темељу Писма помогло им је да избегавају многе замке. На пример, што се тиче забаве тражили су Христова упутства као смернице. „Не усуђујемо се да правимо законе тамо где Христ није направио ни један“, рекли су, „нити да изоставимо иједан који нам је дао. Дакле, пошто не можемо пронаћи да је разонода, јавна или приватна, забрањена, сматрамо да је свака забава законита, све док није повезана са околностима које су заиста грешне.“

Иако су се сандеманисти држали многих гледишта која су била тачно заснована на Писму, они нису схватили важност суштинске активности која карактерише праве хришћане, наиме, да свако другима треба да проповеда добру вест о Краљевству (Матеј 24:14). Ипак, њихови састанци су били отворени за све, и настојали су да свима који су питали изложе разлог своје наде (1. Петрова 3:15).

Како је овај образац веровања утицао на научника Мајкла Фарадеја?

Сандеманиста Фарадеј

Почаствован, прослављен, високо поштован због својих изванредних открића,  Мајкл Фарадеј је живео једноставним животом. Када су чувени људи умирали и када се од оних у јавном животу очекивало да присуствују њиховим сахранама, Фарадеј је био угледна личност која није присуствовала, јер му савест није дозвољавала да присуствује и да се укључи у службу Енглеске цркве.

Као научник, Фарадеј се чврсто држао онога што је могао демонстрирати као чињенице. Стога је избегавао блиско дружење са ученим људима који су унапређивали своје властите хипотезе и заузимали стране у спорним питањима. Као што је једном рекао публици: ’Фундаментална чињеница нас никада не издаје, њен доказ је увек истинит.‘ Он је осликао науку као зависну ’од брижљиво посматраних чињеница‘. Закључујући једну презентацију основних природних сила, Фарадеј је подстакао своју публику да размишља о „Ономе ко их је створио“. Затим је цитирао хришћанског апостола Павла: „После створења света, невидљива савршенства Божја, вечна моћ његова и божанство његово, виде се заиста у делима његовим. Они се зато не могу оправдати“ (Римљанима 1:20).

Оно што је Фарадеја издвајало као толико другачијег од многих других  научника била је његова жеља да учи из Божје надахнуте Књиге као и из књиге природе. „Кроз свој сандеманизам открио је начин да живи у подложности Божјем моралном закону и обећању вечног живота“, примећује Кантор. „Кроз своју науку дошао је у близак контакт с физичким законима које је Бог изабрао да управљају свемиром.“ Фарадеј је веровао да „се апсолутни ауторитет Библије не може поткопати науком, већ да наука, ако се примењује на заиста хришћански начин, може осветлити Божју другу књигу“.

Фарадеј је понизно одбијао многе части које су други желели да му доделе. Доследно је изражавао незаинтересованост за витешки ред. Желео је да остане ’обичан господин Фарадеј‘. Посветио је доста времена својој активности као старешина, укључујући редовна путовања од главног града до норфолшког села како би се бринуо за једну групицу истомишљеника верника који су тамо живели.

Мајкл Фарадеј је умро 25. августа 1867, и сахрањен је на гробљу Хајгејт у северном Лондону. Биограф Џон Томас каже нам да је Фарадеј „завештао потомству већу количину чистог научног достигнућа него било који други физичар, а практичне последице његових открића дубоко су утицале на природу цивилизованог живота“. Фарадејева удовица, Сара, написала је: „Могу само указати на Нови завет као на његов водич и правило; јер га је сматрао Речју Божјом... који једнако обавезује хришћане садашњице као и онда када је писан“ — елоквентно сведочанство за еминентног научника који је одано живео по својој вери.

[Фуснота]

[Оквир на 29. страни]

Постављен за предавача на Британском Краљевском институту, Мајкл Фарадеј је популаризовао науку на такав начин да ју је чак и млада особа могла разумети. Његов савет другим предавачима садржи практичне предлоге које треба да размотре савремени хришћани који јавно поучавају.

◻ „Говор не треба да буде брз и журан и због тога неразумљив, већ спор и промишљен.“

◻ Говорник треба да настоји да подигне интересовање своје публике „на почетку предавања и да га помоћу серија неосетних градација, а да то публика не примети, одржи живим све док тема то захтева“.

◻ „Предавач пада дубоко испод достојанства свог карактера када се спушта толико ниско да настоји да искамчи аплауз и тражи похвалу.“

◻ О употреби нацрта: „Одувек сам сматрао да сам обавезан... да саставим план [теме] на папиру и попуним делове присећајући их се, било асоцирањем било на неки други начин... Имам низ главних и мањих поднаслова по реду, и из њих градим тему.“

[Извор слике на 26. страни]

Обе слике: љубазношћу Краљевског института