Усмерити очи и срце на награду

ИСПРИЧАЛА ИДИТ МАЈКЛ

Почетком 1930-их живели смо у близини Сент Луиса, у Мисурију, у САД, када нас је посетила једна Јеховина сведокиња. Баш тада је пукао конопац за сушење веша, бацивши мамину блиставо белу одећу у блато. Она је прихватила понуђене књиге само да би та жена отишла и ставила их на једну полицу, заборавивши на њих.

БИЛЕ су то године депресије, и тата је био отпуштен с посла. Једног дана је питао има ли у кући ичег за читање. Мама му је рекла за књиге. Почео је да их чита и после кратког времена је узвикнуо: „Мама, ово је истина!“

„Ах, то је само нека религија која жели новац као и све остале“, одговорила је. Међутим, тата ју је упорно молио да седне и да с њим погледа стихове. Када је то учинила, и она је била уверена. Након тога почели су да траже Сведоке и открили су да су се они састајали у једној изнајмљеној дворани близу центра Сент Луиса, у дворани која се такође користила за игранке и за друге приредбе.

Тата и мама су ме повели са собом — имала сам отприлике три године — и пронашли су дворану, али је тамо у току била игранка. Тата је сазнао када се одржавају састанци и поново смо дошли. Такође смо почели да посећујемо недељни библијски студиј у близини нашег дома. Он се одржавао у кући жене која нас је прво посетила „Зашто не поведете и синове?“, питала је. Мајку је било стид да каже да нису имали ципеле. Када је коначно рекла, биле су обезбеђене ципеле и моја браћа су почела с нама да посећују састанке.

Мајка је добила подручје за проповедање у близини наше куће, и она је почела службу од куће до куће. Ишла сам с њом, скривајући се иза ње. Пре него што је научила да вози, пешачиле бисмо више од једног километра да бисмо ухватиле аутобус који би нас одвезао на састанак у Сент Луис. Чак и онда када је било леда и снега, никада нисмо пропуштале састанке.

Године 1934. мама и тата су се крстили. И ја сам желела да се крстим и стално сам наваљивала све док мајка није замолила једног старијег Сведока да разговара са мном о томе. Поставио ми је многа питања на начин на који сам могла разумети. Затим је рекао мојим родитељима да не треба да ме спречавају да се крстим; то би могло штетити мом духовном расту. Тако сам се крстила следећег лета, када сам још увек имала шест година.

Волела сам брошурицу Дом и срећа, коју сам стално носила са собом, чак сам је држала под јастуком кад сам спавала. Увек изнова сам преклињала мајку да ми је чита, све док је нисам научила напамет. На полеђини је имала слику једне девојчице у Рају с лавом. Говорила сам да сам ја та девојчица. Та слика ми је помогла да усмерим очи на награду живота у Божјем новом свету.

Била сам веома стидљива, али иако сам можда дрхтала, увек сам одговарала на питања на Скупштинском студију Куле стражаре.

Нажалост, тата се плашио да ће изгубити посао, па је престао да се дружи  са Сведоцима. Моја браћа су учинила исто.

Пуновремена служба

Мајка је дала пионирима, или пуновременим слугама, да паркирају своју приколицу у нашем дворишту, и после школе придруживала сам им се у служби. Ускоро сам и ја желела да пионирим, али тата се противио томе, сматрајући да треба да стекнем више световног образовања. Мајка га је коначно убедила да ми дозволи да пионирим. Тако сам јуна 1943, када сам имала 14 година, почела с пуновременом службом. Да бих приложила за трошкове домаћинства, радила сам светован посао са скраћеним радним временом, а повремено сам радила и пуно радно време. Ипак, постизала сам месечни циљ од 150 сати у делу проповедања.

С временом сам пронашла партнера за пионирење, Дороти Краден, која је почела с пионирењем у јануару 1943, када је имала 17 година. Била је побожна католикиња, али крстила се након шест месеци проучавања Библије. Она ми је годинама била извор охрабрења и снаге, а и ја сам била њој. Постале смо присније него сестре.

Започевши 1945, заједно смо пионириле у малим градовима у Мисурију где није било скупштина. У Боувлинг Грину смо средиле дворану за састанке; мајка је дошла и помогла нам. Затим смо сваке недеље посећивале све куће у граду и позивале људе на јавно предавање које смо уговориле да одржавају браћа из Сент Луиса. Сваке недеље је присуствовало између 40 и 50 људи. Касније смо урадиле исто у Луизијани, где смо изнајмиле један масонски храм. Да бисмо покрили трошкове изнајмљивања дворана, изнеле смо кутије за прилоге, и сваке недеље били су подмирени сви трошкови.

Затим смо отишле у Мексико, у Мисурију, где смо изнајмиле један локал. Средиле смо га како би га користила тамошња мала скупштина. Локал је имао и додатне собе у којима смо живеле. Такође смо помагале у припремама за јавна предавања у Мексику. Затим смо отишле у главни град државе, у Џеферсон Сити, где смо пре подне сваког радног дана контактирале с државним званичницима у њиховим канцеларијама. Живеле смо у једној соби изнад Дворане Краљевства са Стелом Вили, која нам је била као мајка.

Одатле смо нас три отишле у градове Фестус и Кристал Сити, који су близу један другог. Живеле смо у преуређеном кокошињцу иза куће једне заинтересоване породице. Пошто није било крштених мушкараца, ми смо водиле све састанке. Наш посао са скраћеним радним временом био је продавање козметике. У материјалном погледу смо имале мало. У ствари, нисмо себи могле приуштити да пенџетирамо ципеле, тако да смо сваког јутра у њих стављале чист картон, а увече је свака прала своју једину хаљину.

Почетком 1948, када сам имала 19, Дороти и ја смо добиле позивнице за 12. разред Библијске школе Гилеад Watchtowera за мисионаре. Након петомесечног курса, стотину студената дипломирало је 6. фебруара 1949. Било је то веома срећно време. Моји родитељи су се преселили у Калифорнију, а мајка је прешла сав тај пут да би била присутна.

Ка нашој додели

Двадесет осам дипломаца било је додељено у Италију — шест, укључујући Дороти и мене, у Милано. Четвртог марта 1949, отпловиле смо из Њујорка италијанским бродом Vulcania. Путовање је трајало 11 дана, а немирно море је узроковало да је већина од нас имала морску болест. Брат Бенанти је дошао у ђеновску луку да нас дочека и да нас возом врати у Милано.

Кад смо стигле у мисионарски дом у Милану, затекле смо цвеће које је једна мала Италијанка ставила у све наше собе. Годинама касније та девојчица, Марија Мерафина, отишла је у Гилеад, вратила се у Италију, и она и ја смо заједно служиле у мисионарском дому!

Следећег јутра након што смо стигле у Милано, погледале смо кроз прозор од купатила.  У улици иза наше куће налазила се велика стамбена зграда уништена од бомбардовања. Један амерички бомбардер је случајно испустио бомбу која је побила свих 80 породица које су ту живеле. Једном другом приликом промашена је једна фабрика и бомбе су погодиле школу и убиле 500 деце. Стога људи нису волели Американце.

Људи су били уморни од рата. Многи су рекли да ако би почео још један рат, они не би ишли у склоништа већ би остали код куће, пустили плин и тамо умрли. Уверавале смо их да смо ми ту да представљамо, не Сједињене Државе нити било коју другу људску владавину, већ Божје Краљевство, које ће окончати све ратове и патње које они доносе.

У великом Милану, једина скупштина од двадесетак људи састајала се у мисионарском дому. Још увек нису била сачињена подручја за проповедање, тако да смо почеле да сведочимо у једној великој стамбеној згради. На првим вратима, упознале смо г. Ђандинотија који је желео да његова супруга напусти цркву, тако да је прихватио једну од наших публикација. Гђа Ђандиноти је била искрена жена, пуна питања. „Биће ми драго кад научите италијански“, рекла је, „тако да ме можете поучити Библији.“

Плафони у њиховом стану су били високи а светло је било слабо, тако да би она увече ставила столицу на сто да би била ближе светлу, како би читала Библију. „Ако будем проучавала Библију с вама“, питала је, „могу ли још увек ићи у цркву?“ Рекли смо јој да је то њена ствар. Недељом ујутру одлазила је у цркву, а по подне је долазила на наше састанке. Онда је једног дана рекла: „Више нећу ићи у цркву.“

„Зашто?“, питали смо је.

„Зато што не поучавају Библији, и ја сам пронашла истину проучавајући Библију с вама.“ Крстила се и проучавала је с многим женама које су свакодневно одлазиле у цркву. Касније нам је рекла да би престала да проучава и да вероватно никада не би сазнала истину да смо јој рекли да не иде у цркву.

Нове доделе

С временом смо Дороти и ја, с још четири мисионара, биле додељене у италијански град Трст, који је тада био окупиран британским и америчким трупама. Било је само десетак Сведока, али је тај број  растао. Три године смо проповедале у Трсту, и када смо отишле, тамо је било 40 објавитеља Краљевства, од којих су 10 били пионири.

Наша следећа додела била је Верона у којој није било ниједне скупштине. Али када је црква извршила притисак на световне власти, били смо присиљени да одемо. Дороти и ја смо биле додељене у Рим. Тамо смо изнајмиле једну намештену собу, и обрађивале смо подручје близу Ватикана. Док смо биле тамо Дороти је отишла за Либан да би се удала за Џона Чимиклиса. Биле смо заједно скоро 12 година и заиста ми је недостајала.

Године 1955. отворен је нови мисионарски дом у другом делу Рима у улици названој Њу Апијан Веј. Једна од њих четворо у дому била је Марија Мерафина, девојчица која је ставила цвеће у наше собе оне вечери кад смо стигли у Милано. У том подручју града основана је једна нова скупштина. Након међународног конгреса у Риму тог лета, имала сам предност да присуствујем конгресу у Нирнбергу, у Немачкој. Како је било узбудљиво сусрести се са онима који су толико претрпели под Хитлеровим режимом!

Назад у Сједињене Државе

Због здравствених проблема, 1956. вратила сам се у Сједињене Државе ради боловања. Али никада нисам одвратила очи од награде служења Јехови сада и бескрајно у његовом новом свету. Планирала сам да се вратим за Италију. Међутим, упознала сам Орвила Мајкла, који је служио у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку. Венчали смо се 1958, након међународног конгреса у Њујорку.

Кратко након тога преселили смо се у Фронт Ројал, у Вирџинији, где смо уживали служећи с једном малом скупштином. Живели смо у мајушном стану иза Дворане Краљевства. Коначно, марта 1960. било је неопходно да се вратимо у Бруклин како бисмо нашли световни посао да бисмо платили рачуне. Радили смо ноћу у различитим банкама, тако да смо могли остати у пуновременој служби.

Док смо били у Бруклину, мој отац је умро, а мајка мог супруга је имала лакши мождани удар. Стога смо одлучили да се преселимо у Орегон да бисмо били близу наших мајки. Обоје смо пронашли световни посао са скраћеним радним временом и наставили смо да и тамо будемо у пионирској служби. У јесен 1964, ми и наше мајке возили смо се кроз земљу да бисмо присуствовали годишњем састанку Watch Tower Bible and Tract Societyja у Питсбургу, у Пенсилванији.

Током наше посете Род Ајланду, покрајински надгледник Арлен Мајер и његова супруга, охрабрили су нас да се преселимо у главни град државе, Провиденс, где је потреба за објавитељима Краљевства била већа. Наше мајке су нас подстицале да прихватимо ову нову доделу, тако да смо вративши се у Орегон продали већину нашег покућства и преселили се.

Поново у школи Гилеад

Током лета 1965, присуствовали смо конгресу на Јенки стадиону. Тамо смо се као брачни пар пријавили за школу Гилеад. Отприлике месец дана касније, били смо изненађени када смо добили молбе које смо морали вратити у року од 30 дана. Била сам забринута због одласка у неку далеку земљу јер мајка није била доброг здравља. Али она ме је охрабрила: „Попуни те молбе. Знаш да увек треба да прихватиш било коју предност службе коју ти Јехова нуди!“

То је решило ствар. Попунили смо молбе и послали их. Какво је то изненађење било кад смо добили позивнице за 42. разред, који је почињао 25. априла 1966! Школа Гилеад тада је била смештена у Бруклину, у Њујорку. Мање од пет месеци касније, нас 106 дипломирало је 11. септембра 1966.

Додељени у Аргентину

Два дана након градуације, били смо на путу за Аргентину с перуанском авио- компанијом. Кад смо стигли у Буенос Ајрес, надгледник подружнице, Чарлс Ајзенхауер дочекао нас је на аеродрому. Помогао нам је на царини а затим нас је одвео у подружницу. Имали смо један дан да се распакујемо и сместимо; затим су почели часови шпанског. Првог месеца смо 11 сати дневно учили шпански. Другог месеца смо учили језик четири сата дневно и почели смо да учествујемо у служби на терену.

Пет месеци смо били у Буенос Ајресу, а затим смо били додељени у Росарио, велики град отприлике четири сата северно возом. Након што смо тамо служили 15 месеци, послати смо даље на север у Сантијаго дел Естеро, град у врелој пустињској провинцији. Док смо били тамо, моја мајка је умрла, јануара 1973. Нисам је видела четири године. Оно што ме је подржавало у мојој жалости била је нада ускрсења, као и спознање да сам служила тамо где је мајка желела да будем (Јован 5:28, 29; Дела апостолска 24:15).

Људи у Сантијаго дел Естеру били су пријатељски настројени, и лако су се започињали библијски студији. Када смо стигли 1968, око 20 или 30 је присуствовало састанцима, али осам година касније било их је преко стотину у нашој скупштини. Осим тога, у оближњим градовима биле су две нове скупштине од 25 и 50 објавитеља.

Поновни повратак у Сједињене Државе

Због здравствених проблема, 1976. били смо додељени назад у Сједињене Државе као специјални пионири — у Фајетвил, у Северној Каролини. Тамо је било много људи који су говорили шпански а били су из централне и јужне Америке, Доминиканске Републике, Порторика и чак из Шпаније. Имали смо многе библијске студије, и с временом је основана шпанска скупштина. Провели смо скоро осам година на тој додели.

Међутим, требало је да будемо ближе мојој свекрви, која је била прилично стара и неспособна. Она је живела у Портланду, у Орегону, па смо стога добили нову доделу за шпанску скупштину у Ванкуверу, у Вашингтону, што није далеко од Портланда. Та скупштина је била мала када смо стигли у децембру 1983, али видимо многе нове особе.

У јуну 1996. напунила сам 53, а мој супруг је 1. јануара 1996. напунио 55 година пуновремене службе. Током тих многих година имала сам предност да помажем стотинама да дођу до спознања истине из Божје Речи и да предају свој живот Јехови. Многи од њих сада служе као старешине и пуновремене слуге.

Понекад ме питају да ли ми фали то што немам деце. Чињеница је да ме је Јехова благословио с много духовне деце и унучади. Да, мој живот је био богат и испуњен у Јеховиној служби. Себе могу довести у везу с Јефтајевом кћерком, која је провела свој живот у храмској служби и никада није имала деце због своје велике предности службе (Судије 11:38-40).

Још увек се сећам свог предања Јехови када сам била само мала девојчица. Слика Раја је у мојим мислима сада исто тако живописна као и тада. Моје очи и срце су још увек усмерени на награду бескрајног живота у Божјем новом свету. Да, моја је жеља да служим Јехови, не само неких 50 година, већ заувек — под његовом Краљевском Владавином.

[Слика на 23. страни]

Дороти Краден, с рукама на мојим раменима, и други пионири 1943.

[Слика на 23. страни]

У Риму, у Италији, с другим мисионаркама 1953.

[Слика на 25. страни]

С мојим супругом