„Гомила сведока“ у земљи „Планине Божје“

АКО на карти континента пратиш обалу западне Африке и кренеш источно дуж Гвинејског залива, тамо где обала скреће према југу, наћи ћеш Камерун. Ако обалом наставиш јужно, доћи ћеш до огромног пространства плажа од црног песка. Црни песак је последица вулканске активности планине Камерун.

Овај коничан планински врх висок 4 070 метара, у потпуности доминира тим подручјем. Кад залазак сунца окупа светлошћу обронке планине Камерун, то пружа спектакуларан призор живописних боја — светлољубичасте, наранџасте, златне и тамноцрвене. Море и оближње мочваре попут огледала рефлектују све те нијансе, што чини скоро немогућим оделити небо од земље. Лако је разумети зашто су анимистичка племена из те области планину назвала Монго Ма Лоба, што у преводу значи „Кочије богова“, или уобичајеније „Планина Божја“.

Даље према југу налазе се километри белих пешчаних плажа, оивичених кокосовим дрвећем. Сем идиличне обале, велики део земље прекривен је густом екваторијалном шумом, која се протеже све до границе с Конгом и Централноафричком Републиком, а на северу до Нигерије и супсахарског Чада. Западни део земље је брдовит, што путнике подсећа на делове Европе. Међутим, жарка клима неће ти дозволити да заборавиш да си само неколико корака од екватора. Разноликост његових предела наводи многе туристичке водиче да описују Камерун као копију Африке у минијатури. Овај утисак појачавају различите етничке групе и више од 220 регистрованих језика и дијалеката.

Ако би посетио Камерун, могао би одсести у једном од великих хотела у морској луци Дуале, или у главном граду Јаундеу. Али могли бисте пропустити прилику да сазнате нешто о животу тих људи, нарочито о животу више од 24 000 Сведока за Јехову, који су запослени у прикупљању „гомиле сведока“ широм ове земље „Планине Божје“. a Зашто не пропутујеш кроз ову земљу како би упознао неке од њих? Истраживање ове западноафричке земље сигурно ће бити богато награђено.

Кануом, шумским таксијем или бициклом?

Санага, најдужа река у Камеруну, ствара велику делту тамо где се улива у океан. Да би допрли до свих становника на овом огромном подручју, Јеховини сведоци често морају путовати у кануима. То је оно што је урадило девет објавитеља Краљевства у једној малој групи у Ембијаку. Двоје од њих живи 25 километара одатле, у селу Јојо. Да би стигли до Ембијака морају снажно веслати, али ипак су увек присутни на хришћанским састанцима. Док је био у посети тој групи, путујући надгледник је предложио да прикажу видео-касету Јеховини сведоци —  организација иза имена. Али то је лакше рећи него учинити. Где би у једном тако удаљеном селу нашао видео-рекордер, телевизор и струју да их покрене?

Током те седмице, неки објавитељи су посетили пастора локалне цркве. На њихово изненађење пастор их је срдачно дочекао и водили су с њим живахан библијски разговор. Приметивши да пастор има не само видео-рекордер већ и генератор, браћа су скупила храброст да га питају да ли би могао да им позајми своју опрему. Пошто је пре тога уживао у библијском разговору, пастор је пристао да помогне. У суботу увече 102 особе дошле су на приказивање, укључујући и пастора и већину чланова његове цркве. Два сведока из Јојоа у два кануа довезли су један број заинтересованих особа. Нису марили што веслају насупрот струји растуће плиме. Након што су одгледали видео-касету, били су дубоко дирнути и охрабрени, и били су поносни што припадају тако великој организацији чији је циљ да ода част Јехови.

Да би отишла тамо где кануи не могу стићи, особа може користити шумски такси. На паркингу где ови таксији чекају на путнике увек све врви од живота. Међу трговцима хладном водом, продавцима банана и носачима, лако је постати потпуно збуњен. Посао носача је да уведе путнике који чекају у шумске таксије, који су, како они кажу, „спремни да крену“. Међутим, „спремни“ треба схватити у најслободнијем смислу те речи. Путници морају провести сате, понекад чак и дане, чекајући. Кад се једном сви путници натрпају унутра и возач натовари пртљаг, торбе с намирницама и понекад чак живе пилиће и козе, на пртљажник на крову, шумски такси креће џомбастом, прашњавом стазом.

Један путујући слуга, уморан од оваквог превоза, одлучио се за независност. Сада свуда путује бициклом. Он каже: „Откад сам одлучио да користим бицикл како бих путовао од скупштине до скупштине, у посету увек стижем на време. Истина, пут може трајати неколико сати, али барем не морам провести дан или два чекајући на шумски такси. Током кишне сезоне, неки путеви скоро у потпуности нестају због поплаве. Мораш изути ципеле да би прешао преко тих пространстава блата и воде. Једног дана бујица ми је однела ципелу и нисам је пронашао све док је неколико недеља касније, кћерка једног Сведока није  сасвим случајно закачила док је пецала! Срећан сам што поново могу носити те ципеле, након што је једна од њих провела неко време с рибама. Повремено пролазим кроз подручја на којима Јеховини сведоци никада раније нису проповедали. Мештани ме увек питају шта носим. Стога држим при руци часописе и брошуре. Сваки пут кад застанем, понудим ове публикације темељене на Библији и дам кратко сведочанство. Верујем да ће Јехова учинити да ова семена истине израсту.“

Дубоко у унутрашњости

Јеховини сведоци се труде да деле добру вест о Краљевству с другима чак и дубоко у срцу Камеруна, у селима скривеним дубоко у шуми. То захтева велики труд, али резултати су дирљиви.

Мари, пуновремени слуга, започела је библијски студиј с једном девојком по имену Арлет. На крају првог студија, Мари је замолила Арлет да је испрати до врата, као што је то обичај у овом делу Африке. Међутим, девојка је објаснила да једва може ходати због болова у стопалима. Арлетина стопала су била инфицирана једном врстом буве чија женка продире у месо, узрокујући гнојне чиреве. Мари је храбро уклонила буве једну по једну. Касније је такође сазнала да ову девојку ноћу муче демони. Мари је стрпљиво објаснила како се особа може уздати у Јехову, нарочито тако што наглас призива његово име у молитви (Пословице 18:10).

Арлет је брзо напредовала. Њена породица најпре није видела ништа лоше у том студију због њеног изванредног напретка и у физичком и у интелектуалном смислу. Али када су схватили да она жели да постане Јеховин сведок, забранили су јој да настави са студијем. Три седмице касније Арлетина мајка, схвативши колико је њена кћерка тужна, контактирала је с Мари и замолила је да продуже студиј.

Када је дошло време да се присуствује покрајинском састанку, Мари је платила такси да би оба дана водила Арлет. Међутим, возач је одбио да вози до Арлетине куће, увидевши да је стаза која води до пута непроходна. Због тога се Мари снашла да донесе девојку до пута. Јехова је сигурно благословио ове напоре. Данас Арлет присуствује свим скупштинским састанцима. Да би јој помогла да то чини, Мари неуморно долази по њу. Оне заједно пешаче 75 минута у једном правцу.  Пошто састанак у недељу започиње у 8.30, Мари мора изаћи из куће у 6.30; ипак оне успевају да стигну на време. Арлет се нада да ће ускоро симболизовати своје предање крштењем у води. Мари каже: „Они који је нису видели када је почела да проучава не могу замислити колико се много променила. Много захваљујем Јехови за начин на који ју је благословио.“ Мари је сигурно изврстан пример самопожртвоване љубави.

Далеко горе на северу

Северни Камерун је пун контраста и изненађења. Током кишне сезоне, претвара се у огроман, бујан врт. Али када преовлада жарко сунце, трава вене. У подне, када је сунце у зениту и када је тешко пронаћи хлад, овце ће се гурати уз кућне зидове од црвеног блата. Усред песка и сасушене траве, једине трагове зеленила чини нешто мало лишћа баобаб дрвећа. Иако она нису тако велика као њихови рођаци у екваторијалној шуми, издржљива су исто као и они. Њихова способност да издрже у тако суровој околини добро илуструје ревност и храброст неколицине Сведока који су отишли да живе у овом подручју да би дозволили да светлост истине сја.

Неке скупштине у овом подручју удаљене су једна од друге од 500 до 800 километара, и осећање изолованости заиста је стварно. Али тамо има великог интересовања. Сведоци из других подручја пресељавају се овамо како би помогли. Да би били ефикасни у служби, морају научити фуфулде, локални дијалект.

Један Сведок из Гаруе одлучио је да проведе неколико дана проповедајући у свом родном селу, удаљеном отприлике 160 километара. Пронашао је неки интерес, али висока цена превоза спречила га је да редовно поново долази. Неколико недеља касније, тај Сведок је добио писмо од једне заинтересоване особе која га преклиње да дође и да је поново посети. Пошто још увек није имао новца за вожњу, није могао да оде. Замисли само како се тај Сведок изненадио када се та особа појавила код његове куће у Гаруи, како би га обавестила да десеторо људи у селу ишчекује његову посету!

У једном другом селу, близу границе с Чадом, једна група од 50 заинтересованих особа организовала је свој властити библијски студиј. Организовали су да троје од њих присуствује састанцима у најближој скупштини у Чаду. Кад би се вратили они би онда водили библијски студиј с целом групом. Заиста, овде се добро могу применити Исусове речи: „Жетве је много, али је посленика мало. Молите се дакле господару од жетве да пошаље посленика на жетву своју“ (Матеј 9:37, 38).

Сведочење у градовима

Након много година несташице, отприлике пре две године, часописи Кула стражара и Пробудите се! постали су слободно доступни у Камеруну. Има  доста одушевљења и интересовања за ове часописе пошто их многи први пут читају. Један млади брачни пар специјалних пионира додељен у један град, уручио је 86 часописа првог јутра кад су проповедали на свом новом подручју. Неки објавитељи уручују и до 250 часописа за један једини месец! Која је тајна њиховог успеха? Часописе нуде свима.

Један сведок који ради са странкама, увек оставља часописе на видном месту. Једна жена је гледала часописе али није узела ниједан. Сведок је приметио њен интерес и понудио јој један примерак који је она прихватила. Био је изненађен видевши да се вратила следећег дана. Не само да је желела да приложи за часопис који је узела већ је тражила још. Зашто? Пошто је била жртва силовања, изабрала је часопис о тој теми. Провела је целу ноћ читајући и увек изнова читајући савет који је дат. Пошто је осећала прилично олакшање, желела је да сазна више о Јеховиним сведоцима.

Чак и мала деца могу учествовати у ширењу библијске поруке наде. Када је шестогодишњу Сведокињу учитељ замолио да отпева католичку химну, она је одбила изјавивши да је Јеховин сведок. Учитељ ју је онда замолио да отпева једну од својих религиозних песама тако да би је могао оценити. Она је изабрала песму под насловом „Рај — Божје обећање“ и отпевала ју је напамет. Учитељ јој се обратио питањем, рекавши: „У својој песми си споменула рај. Где је тај рај?“ Девојчица је објаснила Божју намеру да врло скоро успостави Рај на земљи. Изненађен њеним одговором, питао је њене родитеље за књигу коју је она проучавала. Био је спреман да је оцени на основу тога уместо на основу онога чему је поучавана током часова из религије. Родитељи су указали учитељу да ако жели да је исправно оцени, да би требало да је он најпре сам простудира. С њим је започет библијски студиј.

Планирање посете?

У многим деловима данашњег света, људи су равнодушни према доброј вести о Краљевству. Не занима их ни Бог ни Библија. Други су паралисани страхом и једноставно одбијају да одговоре било ком странцу на вратима. Све је то заиста изазов за Јеховине сведоке у њиховој служби. Али како је само у Камеруну другачије!

Овде је проповедање од врата до врата уживање. Уместо куцања, уобичајено је рећи: „Куц, куц, куц.“ Затим изнутра један глас одговара: „Ко је?“ након чега се представимо као Јеховини сведоци. Родитељи обично замоле своју децу да донесу клупе и да их ставе у сенку неког дрвета, можда манговог дрвета. Затим се проводи угодно време у објашњавању шта је Божје Краљевство и шта ће оно учинити да ослободи човечанство јадних услова.

Баш након једног таквог разговора, једна госпођа је излила своје срце, рекавши: „Жалосна сам што схватам да се истина за којом сам трагала не налази у религији у којој сам рођена и у којој сам остарила. Захваљујем Богу што ми је показао истину. Била сам ђакониса у мојој цркви. Статуа Девице Марије била је недељу дана у кући сваке ђаконисе тако да би јој се свака могла молити. Што се мене тиче, одувек сам се молила Марији да ми помогне да сазнам истину. Сада ми је Бог показао да она нема истину. Захваљујем Јехови.“

Дакле, ако једног дана осетиш потребу да доживиш дубоку радост која се може имати у проповедању добре вести о Божјем Краљевству, зашто не би посетио овај део западне Африке? Осим откривања „Африке у минијатури“, било кануом, шумским таксијем или бициклом, такође ћеш допринети прикупљању ’гомиле сведока‘ у земљи „Планине Божје“.

[Фуснота]

[Извор на 22. страни]

Мапа: Mountain High Maps® Copyright © 1995 Digital Wisdom, Inc.