Да ли Библија научава веровање у судбину?

УВРЕДА ЧАСТИ! КЛЕВЕТА! Кад уважени члан друштва верује да су његово име или углед укаљани неким лажним извештајем, он сматра да је принуђен да исправи ствари. Он чак може предузети законски поступак против оних који су одговорни за увреду части.

Па, фатализам није ништа мање него клеветање Свемоћног Бога. Та теорија тврди да је Бог лично одговоран за све трагедије и несреће које погађају човечанство. Ако верујеш у судбину, можда представљаш себи да је Универзални Суверен саставио дневни ред који гласи отприлике овако: ’Данас ће се Џон повредити у аутомобилској несрећи, Фату ће добити маларију, Мамадуина кућа ће бити уништена у олуји!‘ Да ли би заиста могао бити подстакнут да служиш таквом Богу?

’Али ако Бог није одговоран за наше несреће, ко је онда одговоран?‘, пита особа која верује у судбину. Осман, младић споменут у претходном чланку, и сам је поставио  то питање. Али он није морао нагађати или спекулисати да би дошао до истине. Он је сазнао да је Бог очистио себе од ове клевете помоћу учења која се налазе у Његовој надахнутој Речи, Библији (2. Тимотеју 3:16). Размотримо онда шта Библија каже о овој теми.

Кога треба кривити?

Поплаве, олује, земљотреси — такве катастрофе често се називају Божјим делима. Ипак, Библија не указује да је Бог проузроковао такве катастрофе. Узмимо у обзир једну трагедију која се десила вековима раније на Средњем истоку. Библија нам каже да је једина особа која је преживела ту катастрофу известила: „Пламен Божји [хебрејски израз који често означава муњу] спаде с неба и спали овце и момке, и уништи их“ (Јов 1:16).

Иако је овај престрављени човек можда мислио да је Бог одговоран за пламен, Библија показује да није требало Њега кривити. Прочитај сам Јова 1:7-12 и сазнаћеш да је муњу проузроковао, не Бог, већ његов Противник — Сотона Ђаво! Нису све несреће директно Сотонино дело. Али јасно је да нема разлога кривити Бога.

У стварности, људе често треба кривити кад ствари крену наопако. Неуспеси у школи, на послу или у друштвеним односима могу бити последица недовољног труда и добре обуке или можда недостатка обзира према другима. Исто тако, болести, несреће и смрти могу бити последица нехаја. Па, једноставно ставити сигурносни појас у току вожње у великој мери смањује вероватноћу да неко настрада у аутомобилској несрећи. Сигурносни појас уопште не би био важан ако би непроменљива „судбина“ управљала стварима. Прописна медицинска нега и санитетске мере такође драматично смањују број прераних смрти. Чак и неке катастрофе обично означене као „Божја дела“ у ствари су човечја дела — жалосна баштина човековог рђавог управљања земљом. (Упореди с Откривењем 11:18.)

’Време и непредвиђени догађаји‘

Истина, постоје многи жалосни догађаји за које узроци нису сасвим очигледни. Ипак, запази шта Библија каже у Проповеднику 9:11: „Још сам под сунцем видео да трку не добијају они који су хитрији, ни рат они који су храбрији, ни хлеб они који су мудрији, ни богатство они који су паметнији, ни наклоност они који су вештији; јер све зависи од времена и од прилика [’непредвиђених догађаја‘, NW].“ Стога нема разлога да верујемо да Створитељ стоји иза несрећа или да су жртве несрећних случајева на неки начин кажњене.

Сам Исус Христ је говорио против фаталистичког резоновања. Указујући на једну трагедију за коју су његови слушаоци добро знали, Исус је питао: „Или оних осамнаест на које паде кула Силоамска и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам“ (Лука 13:4, 5). Исус је очигледно ту катастрофу приписао, не Божјој интервенцији, већ ’времену и непредвиђеним догађајима‘.

Опустошујуће последице несавршености

Ипак, шта је с необјашњивим смртним случајевима и болестима? Библија даје директан опис људског стања: „По Адаму сви умиру“ (1. Коринћанима 15:22). Смрт погађа човечанство откад је наш праотац Адам крочио на пут непослушности. Баш као што је Бог упозорио, Адам је свом потомству у наслеђе оставио смрт (Постање 2:17; Римљанима 5:12). Стога све болести воде порекло од нашег заједничког претка Адама. Наше наслеђене слабости такође много доприносе разочарањима и неуспесима које доживљавамо у животу (Псалам 51:5).

Размотри проблем сиромаштва. Веровање у судбину често подстиче паћенике да се помире са својим тегобним животом. ’То нам је судбина‘, верују они. Међутим, Библија показује да је људска несавршеност, а не судбина, та коју треба кривити. Неки  постају сиромашни кад ’жању оно што су сејали‘ кроз лењост или лоше располагање средствима (Галатима 6:7; Пословице 6:10, 11). Безбројни милиони људи живе у сиромаштву јер су жртве похлепних људи на власти. (Упореди с Јаковом 2:6.) „Човек над човеком влада, да га несрећним учини“, каже Библија (Проповедник 8:9). Не постоји никакав доказ да се све сиромаштво припише Богу или судбини.

Веровање у судбину — његове штетне последице

Још један убедљив аргумент против веровања у судбину јесу последице које фатализам може имати на вернике. Исус Христ је рекао: „Свако добро дрво даје добре плодове а зло дрво даје зле плодове“ (Матеј 7:17). Размотримо један од ’плодова‘ фатализма — начин на који он утиче на осећај одговорности код људи.

Здрав осећај личне одговорности је важан. То је једна од ствари која мотивише родитеље да се брину за своју породицу, раднике да савесно обављају своје задатке, индустријалце да обезбеде квалитетан производ. Веровање у судбину може отупити тај осећај. На пример, замисли да аутомобил неког човека има неисправан управљачки механизам. Ако има истанчан осећај одговорности, он ће га дати на поправку ради бриге за свој властити живот и живот својих сапутника. С друге стране, онај ко верује у судбину може игнорисати опасност, резонујући да ће се квар десити само ако је то ’Божја воља‘!

Да, веровање у судбину лако може унапредити неопрезност, лењост, пропуст да се прихвати одговорност за своје поступке и мноштво других негативних особина.

Баријера нашем односу с Богом?

Што је најштетније од свега, веровање у судбину може угушити нечији осећај одговорности, или обавезе, према Богу (Проповедник 12:15). Псалмиста подстиче цело човечанство да ’испита и види колико је добар Господ‘ (Псалам 34:8, ДК). Бог је изложио извесне захтеве за оне који ће уживати у његовој доброти (Псалам 15:1-5).

Један од таквих захтева је покајање (Дела апостолска 3:19; 17:30). Оно укључује признавање наших грешака и чињење потребних промена. Као несавршени људи, сви ми имамо много тога за шта треба да се покајемо. Али ако особа верује да је беспомоћна жртва судбине, тешко ће осећати потребу да се покаје или да преузме одговорност за своје грешке.

Псалмиста је о Богу рекао: „Милост [је] твоја боља од живота“ (Псалам 63:4). Ипак, веровање у судбину може убедити милионе људи да је Бог извор њихове беде. Наравно, због тога су многи огорчени на њега, што затвара врата могућности да имају заиста близак однос са Створитељем. На крају крајева, како би могао осећати љубав према некоме кога сматраш узроком свих својих проблема и кушњи? Дакле, фатализам подиже баријеру између Бога и човека.

Ослобођен тираније судбине

Млади Осман, споменут на почетку, једном је био заробљен веровањем у судбину. Међутим, када су му Јеховини сведоци помогли да процени своје размишљање у светлу Библије, Осман је био подстакнут да напусти веровање у судбину. Резултати су били дубок осећај олакшања и нов, позитиван поглед на живот. Што је још важније, упознао је Јехову као Бога који је „милостив и милосрдан, спор на гнев и обилан добротом и верношћу“ (Излазак 34:6).

Осман је такође схватио да Бог, иако не планира сваки детаљ нашег живота, има намеру за будућност. a Друга Петрова 3:13  каже: „Али ми очекујемо по обећању његову ново небо и нову земљу у којој ће правда наставати.“ Јеховини сведоци су помогли милионима да гаје наду да заувек живе као део те обећане ’нове земље‘. Они би волели да и теби помогну.

Док напредујеш у тачном спознању Библије, ценићеш то што твоја будућност не зависи од неке предодређене судбине над којом немаш никакву контролу. Мојсијеве речи упућене древним Израелцима прикладно се примењују: „Ставио [сам] пред вас живот и смрт, благослов и проклетство. Избери живот да живиш ти и потомство твоје, да љубиш Господа, Бога свога, да слушаш глас његов, и да се њега држиш“ (Поновљени закони 30:19, 20). Да, ти имаш реч у својој будућности. Она није у рукама судбине.

[Фуснота]

[Слике на странама 6, 7]

Ове катастрофе нису биле ’Божја дела‘

[Извори]

U.S. Coast Guard photo

WHO

UN PHOTO 186208 /M. Grafman