Служење поузданом Богу

Испричао Кимон Прогакис

Било је ужасно хладно вече 1955. Моја супруга Јанула и ја почели смо да се бринемо за нашег 18-годишњег сина, Јоргоса, који се није вратио из киоска у коме је радио. Неочекивано, један полицајац је закуцао на наша врата. „Вашег сина су ударила кола док се бициклом враћао кући“, рекао је, „и он је мртав.“ Затим се нагнуо напред и прошаптао: „Рећи ће вам да је то био несрећан случај, али верујте ми, он је убијен.“ Локални свештеник и неке парамилитаристичке вође сковали су заверу да га убију.

ТИХ година, када се Грчка опорављала од времена раздора и тешкоћа, било је опасно бити Јеховин сведок. Из прве руке сам знао за моћ Грчке православне цркве и парамилитаристичких организација јер сам више од 15 година био њихов активан члан. Дозволите ми да вам испричам о догађајима који су пре више од 40 година водили до ове трагедије у нашој породици.

Одрастање у Грчкој

Рођен сам 1902. у имућној породици у једном сеоцету недалеко од Калкиса, у Грчкој. Мој отац се активно бавио локалном политиком, а у мојој породици сви су били побожни чланови Грчке православне цркве. Постао сам страстан читач политичких и религиозних књига у време када је већина мојих земљака била неписмена.

Преовладавање сиромаштва и неправде почетком 20. века створило је у мени жељу за једним светом с бољим условима. Мислио сам да религија треба да буде у стању да побољша жалосну ситуацију мојих земљака. Зато што сам био религиозно настројен, водећи људи у мом селу предлагали су да постанем православни свештеник у нашој заједници. Међутим, иако сам посећивао многе манастире и имао дуге разговоре са епископима и игуманима, нисам сматрао да сам спреман или вољан да прихватим такву одговорност.

Усред грађанског рата

Годинама касније, априла 1941, нацисти су окупирали Грчку. Тиме је почео мизеран период убијања, глади, оскудице и неописиве људске патње. Развијен је снажан покрет отпора и ја сам се  придружио једној герилској групи која се борила против нацистичких освајача. Као последица тога, моја кућа је неколико пута горела, био сам рањен, а моја летина уништена. Почетком 1943. моја породица и ја нисмо имали другог избора већ да побегнемо у кршевите планине. Остали смо тамо до краја немачке окупације у октобру 1944.

Након одласка Немаца избио је унутрашњи политички и грађански раздор. Герилска група отпора којој сам припадао постала је једна од главних борбених снага у грађанском рату. Иако су ме привлачили комунистички идеали правде, једнакости и другарства, стварност ме је коначно потпуно разочарала. Пошто сам имао висок положај у тој групи, из прве руке сам видео да власт има тенденцију да исквари људе. Упркос на изглед племенитим теоријама и идеалима, себичност и несавршеност покварили су најбоље политичке намере.

Оно што ме је посебно шокирало било је то што су се на различитим странама грађанског сукоба, православни свештеници латили оружја да би убијали припаднике своје религије! Питао сам се: ’Како ти свештеници могу рећи да представљају Исуса Христа који је опоменуо: „Сви који се за мач маше, од мача ће погинути“‘ (Матеј 26:52).

У току грађанског рата 1946, скривао сам се у близини града Ламије, у централној Грчкој. Моја одећа је била потпуно изношена, тако да сам одлучио да се прерушим и одем код кројача у град да ми сашије нову одећу. Кад сам тамо стигао у току је била узбудљива дебата, и ускоро сам схватио да говорим, не о политици, већ о мојој старој љубави, о религији. Запазивши моја начитана гледишта, посматрачи су ми предложили да разговарам са извесним ’професором теологије‘. Одмах су пошли да га доведу.

Проналажење поуздане наде

У разговору који је уследио, „професор“ ме је питао шта је основа мојих веровања. „Свети оци и екуменски синоди“, одговорио сам. Уместо да ми противречи, отворио је своју малу Библију на Матеју 23:9, 10, и замолио ме да прочитам Исусове речи: „И оцем не зовите никога на земљи, јер је само један Отац ваш, онај који је на небесима. Нити се зовите вођама, јер је једини вођа ваш Христос.“

То ми је изненада отворило очи! Схватио сам да тај човек говори истину. Када се идентификовао као Јеховин сведок, замолио сам га да ми да нешто литературе да прочитам. Донео ми је књигу Светло, која коментарише библијску књигу Откривења, и понео сам је у своје скровиште. За мене су звери на које се указује у Откривењу дуго биле тајна, али сада  сам сазнао да оне представљају политичке организације које постоје у нашем 20. веку. Почео сам да схватам да Библија има практично значење за наше време и да треба да је проучавам и да свој живот прилагодим њеним истинама.

Ухваћен и затворен

Кратко након тога, војници су провалили у моје скровиште и ухапсили ме. Бацили су ме у подземну ћелију. Пошто сам неко време био одметник за којим је расписана потерница, очекивао сам да ме погубе. Тамо, у ћелији, посетио ме је Сведок који је први разговарао са мном. Охрабрио ме је да се безусловно уздам у Јехову, што сам и учинио. Осуђен сам на изгнанство на шест месеци на егејско острво Никарију.

Чим сам стигао, идентификовао сам се, не као комуниста, већ као Сведок за Јехову. И други који су учили библијске истине били су прогнани тамо, тако да сам их пронашао и редовно смо заједно проучавали Библију. Помогли су ми да стекнем више спознања из Писма и боље разумевање о нашем поузданом Богу, Јехови.

Године 1947, када је моја казна истекла, био сам позван у канцеларију јавног тужиоца. Рекао ми је да је импресиониран мојим понашањем и рекао ми је да се могу позвати на његово име ако икада будем поново прогнан. Кад сам стигао у Атину, где се моја породица у међувремену преселила, почео сам да сарађујем са скупштином Јеховиних сведока и ускоро сам се крстио у знак свог предања Јехови.

Оптужен за прозелитизам

Деценијама је Грчка тужила Јеховине сведоке на основу закона̂ одобрених 1938. и 1939. који забрањују прозелитизам. Стога је од 1938. до 1992. у Грчкој било 19 147 хапшења Сведока, а судови су изрекли казне које су укупно износиле 753 године, од којих су 593 у ствари и одслужене. Лично сам био хапшен више од 40 пута због проповедања добре вести о Божјем Краљевству, и укупно сам одслужио 27 месеци у различитим затворима.

Једном сам био ухапшен због писма које сам написао једном православном свештенику у Калкису. Године 1955, скупштине Јеховиних сведока биле су подстакнуте да свим свештеницима пошаљу брошурицу Хришћански свет или хришћанство — шта је „светлост света“? Један од свештеника на високом положају коме сам писао оптужио ме је за прозелитизам. Током суђења, и Сведок заступник и локални адвокат пружили су мајсторску одбрану, објашњавајући обавезу да прави хришћани морају проповедати добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14).

Судија који је председавао судом питао је архимандрита (црквеног великодостојника који је по чину испод епископа): „Да ли сте прочитали писмо и брошурицу?“

„Не“, ватрено је одговорио, „поцепао сам их и отарасио их се чим сам отворио коверат!“

„Како онда можете рећи да вас је овај човек прозелитизовао?“, распитивао се председавајући судија.

Затим је наш заступник навео примере професора и других који су јавним библиотекама поклонили читаве гомиле књига. „Да ли бисте рекли да су ти људи покушали да прозелитизују друге?“, питао је.

Очигледно, таква активност није представљала прозелитизовање. Захвалио сам Јехови када сам чуо пресуду: „Није крив.“

Смрт мог сина

Мој син Јоргос стално је био шиканиран, обично на подстицај православног свештенства. И он је био хапшен много пута због своје младалачке ревности у објављивању добре вести о Божјем Краљевству. Коначно, противници  су одлучили да га убију и, у исто време, слали су нам застрашујуће поруке да престанемо с проповедањем.

Полицајац који је дошао у нашу кућу да нас извести о Јоргосовој смрти рекао је да су локални православни свештеник и неке парамилитаристичке вође сковале заверу да убију нашег сина. Такви „несрећни случајеви“ били су уобичајени током тог опасног периода. Упркос жалости коју је проузроковала његова смрт, наша одлучност да останемо активни у делу проповедања и да се у потпуности уздамо у Јехову била је само ојачана.

Помагање другима да се уздају у Јехову

Средином 1960-их, моја супруга и деца проводили су летње месеце у приобалном селу Скала Оропосу, отприлике 50 километара од Атине. У то време тамо није живео ни један Сведок, тако да смо неформално сведочили комшијама. Неки тамошњи земљорадници су повољно реаговали. Пошто су ти људи током дана сатима радили на својим пољима, водили смо библијске студије с њима касно ноћу, и многи од њих су постали Сведоци.

Увидевши колико је Јехова благословио наш труд, петнаестак година смо одлазили тамо сваке седмице да бисмо водили библијске студије са заинтересованим особама. Скоро 30 особа с којима смо проучавали напредовали су до тачке крштења. У почетку је формирана једна студијска група и ја сам био одређен да водим састанке. Касније је та група постала скупштина и данас више од стотину Сведока с тог подручја сачињава скупштину Малакаса. Радујемо се што четири особе којима смо помагали сада служе као пуновремене слуге.

Богато наслеђе

Кратко након што сам предао свој живот Јехови, моја супруга је почела духовно да напредује и крстила се. Током тог тешког периода прогонства, њена вера је остала снажна и она је остала чврста и непоколебљива у свом интегритету. Никада се није жалила на многе тешкоће које је претрпела због мог честог затварања.

Током година заједно смо водили многе библијске студије и она је многима помогла својим једноставним и одушевљеним приступом. Сада има руту с часописима која обухвата десетине људи којима она редовно уручује Кулу стражару и Пробудите се!

У великој мери због подршке супруге пуне љубави, наше троје живе деце и њихове породице, које укључују наших шесторо унучади и четворо праунучади, сви су активни у Јеховиној служби. Иако не морају да излазе на крај с прогањањем и огорченим противљењем с којима смо се суочавали моја супруга и ја, они се безусловно уздају у Јехову, и настављају да ходе његовим путевима. Каква ће радост бити за све нас да будемо поново уједињени с нашим драгим Јоргосом када се врати о ускрсењу!

Одлучни да се уздамо у Јехову

Током свих ових година, видео сам како Јеховин дух делује на његов народ. Његова духом вођена организација помогла ми је да схватим да се не можемо уздати у људске напоре. Њихова обећања за бољу будућност су безвредна, и не вреде ништа више од велике лажи (Псалам 146:3, 4).

Упркос поодмаклим годинама и озбиљним здравственим проблемима, моје очи су уперене на реалност наде Краљевства. Заиста жалим због година које сам посветио кривој религији и покушавању да остварим боље услове кроз политичка средства. Када бих поново живео, без поговора бих поново одлучио да служим Јехови, поузданом Богу.

(Кимон Прогакис је недавно заспао смртним сном. Имао је земаљску наду.)

[Слика на 26. страни]

Скорашња фотографија Кимона с његовом супругом Јанулом