Пређи на садржај

Пређи на садржај

Да ли заиста треба да се извиниш?

Да ли заиста треба да се извиниш?

Да ли заиста треба да се извиниш?

’НИКАДА се не извињавам‘, написао је Џорџ Бернард Шо. ’Шта је учињено, учињено је‘, други могу рећи.

Можда и сами нерадо признајемо кривицу из страха да не изгубимо образ. Можда се оправдавамо тиме да проблем лежи у другој особи. Или можда намеравамо да се извинимо, али то одлажемо све док не сматрамо да се коначно прешло преко те ствари.

Стога, да ли су извињења преко потребна? Може ли се њима заиста ишта постићи?

Љубав нас обавезује да се извинимо

Братска љубав је ознака правих следбеника Исуса Христа. Он је рекао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите“ (Јован 13:35). Писмо подстиче хришћане да ’љубе један другога од свег срца‘ (1. Петрова 1:22). Снажна љубав нас обавезује да се извинимо. Зашто? Зато што људска несавршеност неминовно изазива повређена осећања која коче љубав ако се не исцеле.

На пример, због личних размирица с неким у хришћанској скупштини, можда радије не разговарамо с њим. Ако смо проузроковали увреду, како се може поново успоставити однос пун љубави? У већини случајева тако што се извинимо, а затим се потрудимо да разговарамо на срдачан начин. Нашим суверницима дугујемо љубав и кад кажемо да нам је жао што смо их увредили, ми измирујемо нешто од тог дуга (Римљанима 13:8).

Да то илуструјемо: Мари Кармен и Паки су две хришћанке које су имале дугогодишње пријатељство. Међутим, зато што је Мари Кармен поверовала у неки штетан трач, њено пријатељство с Паки се охладило. Без објашњења, тотално је избегавала Паки. Скоро годину дана касније, Мари Кармен је сазнала да тај трач није био истина. Каква је била њена реакција? Љубав ју је подстакла да оде код Паки и да понизно изрази своје најдубље жаљење због свог тако лошег понашања. Обема су потекли потоци суза, и отада су чврсте пријатељице.

Иако можда не сматрамо да смо учинили нешто погрешно, једно извињење може решити неспоразум. Мануел се присећа: „Пре много година моја супруга и ја смо остали у кући једне наше духовне сестре док је она била у болници. Учинили смо највише што смо могли да помогнемо њој и њеној деци током њене болести. Али кад се вратила кући, жалила се једном пријатељу да нисмо управљали трошковима домаћинства како треба.

„Посетили смо је и објаснили да можда због наше младости и недостатка искуства нисмо водили рачуна о стварима онако како би она водила. Одмах је реаговала рекавши да је она та која нама дугује и да је заиста захвална за све што смо учинили за њу. Проблем је био решен. То искуство ме је поучило важности понизног мољења за опроштење кад се појаве неспоразуми.“

Јехова је благословио овај пар за показивање љубави и ’старање за мир‘ (Римљанима 14:19). Љубав такође укључује свесност осећања других. Петар нас саветује да показујемо ’саосећајност‘ (1. Петрова 3:8Ча). Ако имамо саосећање, врло је вероватно да ћемо разабрати бол који смо изазвали лакомисленом речју или делом и бићемо нагнани да се извинимо.

„Опашите се нискошћу ума“

Чак и верне хришћанске старешине повремено могу имати жучне расправе. (Упореди с Делима апостолским 15:37-39.) То су прилике када би извињење било од велике користи. Али шта ће помоћи једном старешини или неком другом хришћанину коме је тешко да се извини?

Кључ је понизност. Апостол Петар је саветовао: „Опашите се нискошћу ума једни према другима“ (1. Петрова 5:5NW). Иако је истина да у већини препирки обе стране деле кривицу, понизан хришћанин се бави својим властитим пропустима и спреман је да их призна (Пословице 6:1-5).

Особа која прима извињење треба да га прихвати на понизан начин. Као илустрација, претпоставимо да два човека која треба да комуницирају стоје на врху две различите планине. Разговор преко понора који их раздваја показује се немогућим. Међутим, кад се један од њих спусти у долину и други следи његов пример, они лако могу разговарати. Слично томе, ако два хришћанина треба да реше несугласице између себе, нека сваки од њих понизно дочека другог у долини, да тако кажемо, и нека се прикладно извини (1. Петрова 5:6).

Извињење у браку много значи

Брак двоје несавршених људи неминовно пружа прилике за извињење. И ако и супруг и супруга имају саосећање, то ће их натерати да се извине ако се догоди да безобзирно говоре или поступају. Пословице 12:18 указују: „Неко који лакомислено говори као мач пробада, ал’ лек даје језик мудрих људи.“ ’Лакомислени убоди‘ не могу се поништити, али се могу исцелити искреним извињењем. Наравно, то захтева сталну свесност и труд.

Говорећи о свом браку, Сузан a каже: „Џек b и ја смо у браку већ 24 године, али још увек учимо нове ствари једно о другом. Нажалост, пре неког времена, раздвојили смо се и живели одвојено неколико седмица. Међутим, послушали смо библијски савет старешина и поново смо заједно. Сада схватамо да ће се сукоби вероватно дешавати пошто смо веома различите личности. Кад се то дешава, брзо се извинимо и заиста се снажно трудимо да разумемо гледиште оног другог. Срећна сам што могу рећи да се наш брак у многоме побољшао.“ Џек додаје: „Такође смо научили да препознамо моменте када смо склони узнемирености. У тим тренуцима поступамо један према другоме с посебном осетљивошћу“ (Пословице 16:23).

Да ли треба да се извиниш кад сматраш да си у праву? Када су умешана дубока осећања тешко је бити објективан у погледу тога где лежи кривица. Али важна ствар јесте мир у браку. Узми у обзир Авигеју, једну Израелку чији се муж лоше понео према Давиду. Иако она није могла бити крива за глупост свог супруга, она се извинила. „Опрости, молим те, преступ слушкиње своје“, извињавала се. Давид је реаговао тако што је промишљено поступао с њом, понизно признајући да би пролио недужну крв да није било ње (1. Самуилова 25:24-28, 32-35).

Исто тако, једна хришћанка по имену Џун, која је у браку већ 45 година, сматра да успешан брак захтева спремност да се буде први који ће се извинити. Она каже: „Говорим себи да је наш брак важнији од мојих осећања као појединца. Стога када се извиним, осећам да доприносим браку.“ Један старији човек по имену Џим изјављује: „Извињавам се својој супрузи чак и за тривијалне ствари. Откад је имала једну озбиљну операцију, лако се растужи. Стога је редовно загрлим и кажем: ’Извини љубави. Нисам хтео да те узнемирим.‘ Попут биљке која се залије, она се одмах подигне.“

Ако смо повредили особу коју највише волимо, брзо извињење је веома ефикасно. Милагрос се свесрдно слаже с тим, говорећи: „Патим од недостатка самопоуздања, и оштре речи мог супруга ме узнемирују. Али када се извини, одмах се осећам боље.“ Писмо нам прикладно говори: „Љубазне су речи саће меда, сласт за душу и здравље за тело“ (Пословице 16:24).

Упражњавање уметности извињавања

Ако стекнемо навику да се извинимо када је то потребно, вероватно ћемо установити да ће људи повољно реаговати. А можда ће се чак и сами извинити. Кад претпостављамо да смо неког узнемирили, зашто не бисмо имали обичај да се извинимо уместо да учинимо све могуће како бисмо избегли да признамо кривицу? Свет можда сматра да је извињење знак слабости, али оно заиста пружа доказ хришћанске зрелости. Наравно, ми нећемо желети да будемо попут оних који признају неку погрешку, а ипак минимизирају своју одговорност. На пример, да ли некада кажемо да нам је жао, а да стварно тако не мислимо? Ако каснимо и претерано се извињавамо, да ли смо заиста одлучни да побољшамо нашу тачност?

Дакле, да ли стварно треба да се извинимо? Да, треба. То дугујемо себи и другима. Извињење може помоћи да се ублажи бол изазвана несавршеношћу, и оно може исцелити затегнуте односе. Свако извињење јесте лекција из понизности и увежбава нас да постанемо осетљивији на осећања других. Као резултат тога, суверници, брачни друг и други гледаће на нас као на оне који заслужују њихову наклоност и поверење. Ми ћемо имати душевни мир и Јехова Бог ће нас благословити.

[Фуснота]

a Нису њихова права имена.

b Нису њихова права имена.

[Слике на 23. страни]

Искрено извињење унапређује хришћанску љубав