Они су вршили Јеховину вољу

Петар проповеда на Педесетницу

БИЛО је пријатно пролетње јутро године 33. н. е. Ваздух је био испуњен узбуђењем! Жустро мноштво Јевреја и прозелита преплавило је улице Јерусалима. Дошли су из таквих места као што су Елам, Месопотамија, Кападокија, Египат и Рим. Како је само било фасцинантно видети их у њиховим народним ношњама и чути њихове различите језике! Неки су путовали скоро две хиљаде километара да би присуствовали овој посебној прилици. Шта је то било? Педесетница — радостан јеврејски празник који означава крај јечмене жетве (Левитска 23:15-21).

Од жртава са храмског олтара уздизао се дим, а Левити су певали Халеле (псалме од 113. до 118). Баш пре 9.00 сати догодило се нешто запањујуће. С неба ’настаде хука као од дувања силнога ветра‘. То је испунило целу кућу у којој је било сакупљено око 120 ученика Исуса Христа. Библијски извештај каже: „Показаше им се раздељени језици, као језици огњени, и спустише се на свакога од њих. И сви се они напунише Духа Светога и стадоше говорити разним језицима, као што им Дух даваше да говоре“ (Дела апостолска 2:1-4).

Свако чује свој језик

Ускоро је из куће потекла река ученика. Зачуђујуће, могли су говорити различитим језицима мноштва! Замисли како је то само било изненађујуће када су посетилац из Персије и рођени Египћанин чули да Галилејци говоре њиховим језиком. Разумљиво је што је мноштво осећало страхопоштовање. „Шта ли све ово значи?“, питали су. Неки су почели да се подсмевају ученицима, говорећи: „Напили су се слаткога вина“ (Дела апостолска 2:12, 13).

Затим је апостол Петар устао и обратио се мноштву. Објаснио је да је овај чудесни дар језика био испуњење Божјег обећања преко пророка Јоила: „Излићу затим дух свој на свако тело“ (Дела апостолска 2:14-21; Јоил 2:28-32). Да, Бог је управо излио свој свети дух на Исусове ученике. То је био јасан доказ да је Исус устао из мртвих и да је сада био на небу с Божје десне стране. „Дакле“, рекао је Петар, „[Нека зна] добро сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви разапесте“ (Дела апостолска 2:22-36).

Како су слушаоци реаговали? „Ражали им се у срцу“, каже извештај, „и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта ћемо чинити људи, браћо?“ Петар је одговорио: „Покајте се, и да се крсти сваки од вас.“ Отприлике 3 000 људи је управо то и учинило! После тога „они устрајаху у науци апостолској“ (Дела апостолска 2:37-42).

Преузимајући вођство у овој величанственој прилици, Петар је употребио први од ’кључева краљевства небескога‘ које је Исус обећао да ће му дати (Матеј 16:19). Ти кључеви су отворили посебне предности различитим групама људи. Овај први кључ омогућио је Јеврејима да постану духом помазани хришћани. Касније, други и трећи кључ пружили су ту исту прилику Самарићанима и паганима, респективно (Дела апостолска 8:14-17; 10:44-48).

 Поука за нас

Иако је ово мноштво Јевреја и прозелита сносило заједничку одговорност за смрт Божјег Сина, Петар им се обратио с поштовањем, називајући их ’браћом‘ (Дела апостолска 2:29). Његов циљ је био да их подстакне на покајање, а не да их осуди. Дакле, његов приступ је био позитиван. Он је представио чињенице и подупро те тачке библијским цитатима.

Они који данас проповедају добру вест чине добро ако следе Петров пример. Они треба да настоје да успоставе заједнички темељ са својим слушаоцима и затим да тактично резонују с њима на основу Писма. Кад се библијска истина представи на позитиван начин, особе доброг срца ће се одазвати (Дела апостолска 13:48).

Петрова ревност и одважност на дан Педесетнице потпуно одудара од његовог одрицања Исуса отприлике седам недеља пре тога. Том приликом Петар је био паралисан страхом од човека (Матеј 26:69-75). Али Исус се молио за Петра (Лука 22:31, 32). Несумњиво је то што се Исус након ускрсења појавио Петру ојачало тог апостола (1. Коринћанима 15:5). Као резултат тога, Петар није изгубио веру. За кратко време он је одважно проповедао. Дакле, он није проповедао само на Педесетницу већ и остатак свог живота.

Шта ако смо на неки начин погрешили, као што је то Петар учинио? Покажимо покајање, молимо за опроштење и предузмимо кораке да добијемо духовну помоћ (Јаков 5:14-16). Затим можемо кренути даље с поуздањем да је наша света служба прихватљива за нашег милосрдног небеског Оца, Јехову (Излазак 34:6).