Аполос — речит објавитељ хришћанске истине

БИЛО да су чланови хришћанске скупштине многе године или само неколико година, сви објавитељи Краљевства треба да буду заинтересовани да напредују као проповедници добре вести. То подразумева повећавање нашег спознања Божје Речи и наше способности да друге поучавамо њој. За неке то може значити суочавање са изазовима, превазилажење тешкоћа или стављање на располагање за појачану активност.

Библија садржи неколико примера оданих људи и жена старог доба који су, на различите начине, успели да прилично духовно напредују и пожању награде за свој труд. Један од њих је био Аполос. У тренутку када нас Писмо упознаје с њим, он је једна особа с непотпуним разумевањем хришћанских учења; међутим, само неколико година касније, он служи као путујући представник скупштине првог века. Шта му је омогућило да тако напредује? Он је имао особине које би било добро да сви ми опонашамо.

„Добро упућен у Писма“

Отприлике 52. године н. е., према библијском писцу Луки, „у Ефес... дође један Јудејин по имену Аполос, родом Александријац, речит човек и добро упућен у Писма. Он је био поучен у науци Господњој, па је својим врлим духом говорио и учио тачно о Исусу, иако је знао само Јованово крштење. Он поче слободно да проповеда у синагоги“ (Дела апостолска 18:24-26, Ча).

Александрија, у Египту, била је други по величини град на свету после Рима и била је један од најважнијих културних центара тог доба и за Јевреје и за Грке. Вероватно је Аполос стекао своје исправно спознање Хебрејских списа и извесну речитост као резултат образовања у великој јеврејској заједници у том граду. Где је Аполос учио о Исусу теже је претпоставити. „Он је очигледно био путник — можда путујући трговац“, сугерише изучавалац Ф. Ф. Брус, „и могао је упознати хришћанске проповеднике у било ком од многих места која је посећивао.“ У сваком случају, иако је тачно говорио и поучавао о Исусу, изгледа да му је сведочено пре Педесетнице 33. н. е., пошто је „знао само Јованово крштење“.

Као Исусов претеча, Јован Крститељ је дао снажно сведочанство целој израелској нацији, и многе је крстио у знак покајања (Марко 1:5; Лука 3:15, 16). Према једном броју историчара, међу јеврејским становништвом Римског Царства, спознање многих људи о Исусу било је ограничено на оно што је проповедано на обалама Јордана. „Њихово хришћанство је било на истој тачки на којој је било на почетку службе нашег Господа“, кажу В. Џ. Канибар и Џ. С. Хаусон. „Они нису знали пуно  значење Христове смрти; могуће је да чак нису ни знали чињеницу о Његовом ускрсењу.“ Изгледа да Аполос такође није знао за изливање светог духа на Педесетницу 33. н. е. Ипак, он је сазнао неке исправне информације о Исусу, и није их задржао за себе. У ствари, одважно је тражио прилике да говори о ономе што зна. Међутим, његова ревност и одушевљење још увек нису били у складу с тачним спознањем.

Реван али понизан

Лукин извештај наставља: „Кад га чуше Прискила и Акила, узеше га к себи и тачније му изложише науку Божију“ (Дела апостолска 18:26, Ча). Мора да су Акила и Прискила уочили да Аполосова вера има много заједничког с њиховом, али увиђавно нису покушавали да у јавности исправе његово непотпуно разумевање. Можемо претпоставити да су имали неколико личних разговора са Аполосом, с циљем да му помогну. Како је Аполос, човек „силан у Писмима“, реаговао? (Дела апостолска 18:24). По свој прилици, Аполос је у јавности проповедао своју непотпуну поруку неко време пре него што се упознао са Акилом и Прискилом. Поносна особа би сасвим лако могла одбити да прихвати било какву исправку, али Аполос је био понизан и захвалан што може употпунити своје спознање.

Исти скроман Аполосов став очигледан је и у његовој спремности да прихвати писмо препоруке од ефешке браће скупштини у Коринту. Извештај наставља: „И како хтедне да пређе у Ахају, браћа га храбрише на то и писаше ученицима да га приме лепо“ (Дела апостолска 18:27; 19:1). Аполос није захтевао да буде прихваћен због својих властитих заслуга већ је скромно следио припрему хришћанске скупштине.

У Коринту

Почетни резултати Аполосове службе у Коринту били су изврсни. Књига Дела апостолских извештава: „И он, дошавши онамо, поста, Божјом милошћу, врло користан онима који беху примили веру; јер силно надвлађиваше Јудеје, једнако пред народом доказујући из Писма да Исус јесте Христос“ (Дела апостолска 18:27, 28).

Аполос се ставио на располагање скупштини, охрабрујући браћу својом спремношћу и ревношћу. Шта је био кључ његовог успеха? Аполос је сигурно имао природне способности и био је храбар јер није посустајао у јавној дебати с Јеврејима. Али што је још важније, он је резоновао користећи Писмо.

Иако је Аполос имао снажан утицај међу Коринћанима, нажалост, његово проповедање је неочекивано донело негативне последице. Како то? И Павле и Аполос су учинили много добра у сејању и заливању семена истине о Краљевству у Коринту. Павле је тамо проповедао отприлике 50. н. е., отприлике две године пре него што је стигао Аполос. До времена када је Павле писао своје прво писмо Коринћанима, отприлике 55. н. е., развиле су се фракције. Неки су на Аполоса гледали као на свог вођу, док су други фаворизовали Павла или Петра или су се држали само Христа (1. Коринћанима 1:10-12). Неки су говорили: ’Ја сам Аполосов.‘ Зашто?

Порука коју су проповедали Павле и Аполос била је иста, али они су имали различите личности. Као што је и сам признао, Павле је био „неспретан у речи“; с друге стране, Аполос је био „речит“ (2. Коринћанима 10:10;  11:6). Он је имао способности које су му омогућиле да га саслушају неки у јеврејској заједници у Коринту. Он је успео да ’надвлада Јудеје‘, док је Павле, недуго пре тога, напустио синагогу (Дела апостолска 18:1, 4-6).

Да ли је то могао бити разлог због ког су неки били склони Аполосу? Један број коментатора теоретише да је урођена страст за филозофском дискусијом међу Грцима можда неке навела да фаворизују Аполосов стимулативнији приступ. Ђузепе Ричоти сугерише да је због „сликовитог језика и китњастих алегорија [Аполос] придобио дивљење многих који су га више волели него Павла, скромног и простог говорника“. Заиста, ако су извесне особе неисправно дозволиле таквим личним преференцама да створе разлике међу браћом, лако је схватити зашто је Павле оштро критиковао величање ’мудрости мудрих‘ (1. Коринћанима 1:17-25).

Међутим, таква критика није подразумевала никакво трвење између Павла и Аполоса. Иако су неки умишљали да су ова два проповедника огорчени противници који се боре да задобију наклоност Коринћана, Писмо не говори о томе. Далеко од тога да је покушавао да се постави за вођу неке фракције, Аполос је напустио Коринт, вратио се у Ефес и био с Павлом када је он писао прво писмо тој раздељеној скупштини.

Међу њима није било никакве разједињености или ривалства; уместо тога, њих двојица су очигледно сарађивали на томе да реше проблеме у Коринту уз међусобно поверење. Можда је Павле имао сумње у вези с некима у Коринту, али сигурно не у вези са Аполосом. Рад ова два човека био је у потпуном складу; њихова учења су се међусобно допуњавала. Да цитирамо Павлове властите речи: „Ја сам посадио, Аполос је залио“, јер су обојица били „Божији сарадници“ (1. Коринћанима 3:6, 9, 21-23, Ча).

Као и Павла, Коринћани су у великој мери поштовали Аполоса, желећи да их он поново посети. Али када је Павле позвао Аполоса да поново дође у Коринт, тај Александријац је то одбио. Павле каже: „Што се тиче брата Апола, ја га много молих да пође к вама... али њему не беше воља да сад дође; — доћи ће кад му се укаже прилика“ (1. Коринћанима 16:12). Можда се Аполос снебивао да поново дође због страха од подстицања даљњих неслога, или једноставно зато што је негде другде био заузет.

Када је Аполос последњи пут споменут у Писму, путовао је до Крита и можда и даље. Павле поново показује посебан обзир према свом пријатељу и сараднику, замоливши Тита да се побрине да Аполос и његов сапутник, Зина, имају све што им треба за пут (Титу 3:13). До тог времена, након неких десет година хришћанског обучавања, Аполос је довољно напредовао да би служио као путујући представник скупштине.

Божанске особине које олакшавају духовни раст

Александријски проповедник је поставио изврстан пример за све данашње објавитеље добре вести и, заиста, за све који желе да духовно напредују. Можда нисмо речити као што је он био, али сигурно можемо тежити ка томе да опонашамо његово спознање и способност у коришћењу Писма, помажући тако онима који искрено траже истину. Својим примером ревне активности, Аполос је „много помогао онима који су примили веру“ (Дела апостолска 18:27, Ча). Аполос је био понизан,  самопожртвован и спреман да служи другима. Он је добро разумео да у хришћанској скупштини нема места за ривалство или амбицију, јер смо сви „Божји сарадници“ (1. Коринћанима 3:4-9, NW; Лука 17:10).

И ми, попут Аполоса, можемо духовно напредовати. Да ли смо спремни да побољшамо или проширимо нашу свету службу, стављајући се у позицију да потпуније будемо коришћени од стране Јехове и његове организације? У том случају бићемо ревни студенти и објавитељи хришћанске истине.