’Бринути за своје домаћинство‘ — суочавање с тим изазовом у земљама у развоју

„АКО ли се ко за своје, а особито за своје домаће, не брине, тај се одрекао вере и гори је од неверника.“ Тако је рекао апостол Павле (1. Тимотеју 5:8). Мада подизање породице постаје све већа тешкоћа у богатим земљама, чињење тога у некој земљи у развоју често представља још тежи изазов.

У Африци, на пример, економска тешкоћа је често правило, а не изузетак. Нема довољно посла, а и кад га има, можда и супруг и супруга морају радити да би обезбедили само средства за живот. Поглавари породица можда морају далеко путовати да би пронашли посао, остављајући тако своје супруге и децу саме месецима — или годинама. Такође може бити тешко пронаћи прикладан смештај. Многе афричке породице су велике; стамбене четврти тако постају тесне, с недостатком основних погодности. Често преовладавају нездрави услови.

Осим тога, локални обичаји, дуготрајне традиције и популарна гледишта могу противречити духу Божје Речи, Библије. Размотри неке преовладавајуће ставове о браку и деци. Неки поглавари породице сматрају да су одговорни да плаћају само кирију и обавезне школске таксе. Њиховим супругама — а понекад чак и старијој деци — препуштено је да раде да би се побринули за основне потребе као што су храна и одећа.

Уз то, неки супрузи сматрају да је „мој новац мој новац, али твој новац је и мој новац“. То често подстиче озлојеђеност међу женама које стварају приход. Једна Танзанка се жалила: „Новац се троши на пиће, а не на нас или на децу. Делимо посао, или радимо и више, али он узима сав новац говорећи нам да је његов — да га је он зарадио.“

Међутим, хришћани Божју Реч стављају испред локалне културе или популарног мишљења. Библија пружа корисно вођство по питању бриге за породицу. На пример, она каже да „деца нису дужна родитељима имања стећи, него родитељи деци“ (2. Коринћанима 12:14). Дакле, богобојазни мушкарци који су способни за рад не препуштају из лењости својој супрузи или старијој деци да обезбеђују храну и одећу за породицу; та одговорност искључиво пада на плећа поглавара породице (1. Коринћанима 11:3).

Истина, можда мужевљев приход није довољан да се подмире све потребе његове породице. Али ако његова супруга зарађује новац ван куће, један хришћанин неће бити озлојеђен. Уместо тога, он ће се опходити према њој као према уваженом ’другу‘ (Малахија 2:14). Дакле, он неће безосећајно узети њен тешко зарађен новац и проћердати га уз мало обзира према њеним осећањима. Напротив, он и његова супруга ће се ’заједно консултовати‘ и одлучити како се њихова средства могу најбоље употребити на корист целе породице (Пословице 13:10, NW). Тамо где је то могуће, супруг чак дозвољава својој супрузи неку меру економске слободе, какву је уживала ’способна  жена‘ у библијска времена (Пословице 31:10, 11, 16, NW). Слеђење библијског савета у таквим стварима унапређује породичну срећу и задовољство.

Суочавање са изазовима незапослености

Размотримо проблем незапослености. Када има мало посла и када је слабо плаћен, многи поглавари породица у Африци траже посао далеко од куће — у рудницима, фабрикама, на фармама и плантажама. Ако је један хришћанин у таквој ситуацији, он лако може бити изолован од суобожавалаца и изложен веома лошем друштву (Пословице 18:1, NW; 1. Коринћанима 15:33). Иако се његова породица може трудити да се у тој ситуацији снађе најбоље што може, они ће вероватно патити јер немају код куће оца који би преузео духовно вођство или који би пружао емоционалну подршку. Иронично је што дуго одсуство може довести баш до онога што је некако требало спречити — до финансијске тешкоће.

Једна мајка каже: „Мој супруг је отишао да тражи злато. Планирао је да се врати за месец или највише два. Испоставило се да је то трајало годину дана! Била сам остављена да се бринем за шесторо деце. Затим је требало платити кирију. Пошто нисам била доброг здравља, морала сам плаћати болничке рачуне. Требала нам је одећа, и морали смо јести сваког дана. Нисам имала посао. Било је тешко. Најтеже је било водити бригу о деци у духовном смислу — породични студиј, састанци и дело проповедања. Уз Јеховину подршку, некако смо се извукли.“

Чак су се и неке мајке осећале обавезнима да месецима оставе своје породице да би радиле. Неке зарађују за живот као путујући трговци и ретко се виђају код куће. Старија деца су на тај начин присиљена да преузму родитељску улогу и да се постарају за оброке, кућне послове и чак за дисциплину млађе браће и сестара. Трпи учествовање у духовним активностима. Да, притисак на породицу може бити огроман!

Наравно, када је економско стање тешко, један родитељ можда нема другог начина да се брине за своју породицу него да далеко одатле тражи запослење. У библијска времена Јаковљеви синови су очигледно морали оставити своје породице да би у Египту прибавили храну (Постање 42:1-5). Дакле, када у данашње време искрсну сличне ситуације, поглавари породица морају одвагнути да ли материјалне користи од удаљеног посла могу проузроковати духовну и емоционалну штету због дуге раздвојености. Многе породице радије подносе економску тешкоћу него што се раздвајају на дужи период. Они имају у мислима Павлове речи које се налазе у 1. Тимотеју 6:8: „Кад имамо храну и одећу, треба с овим да смо задовољни.“ (Упореди с Пословицама 15:17.)

Често постоји алтернатива за путовање. Исказивањем предузимљивости и досетљивости, неки су били у могућности да створе запослење обезбеђивањем корисних услуга. a (Упореди с Пословицама 31:24.) Или то може бити ствар прихватања нижих послова које други сматрају простима (Ефесцима 4:28). Сам апостол Павле је ’радио ноћ и дан‘ како другима не би представљао финансијско бреме (2. Солуњанима 3:8). Данас хришћански мушкарци могу следити тај пример.

Проблеми школовања

Још један проблем односи се на школовање. У неким удаљеним подручјима, уобичајено је да родитељи своју децу шаљу далеко да дуже време живе код рођака како би деци пружили адекватно школовање. Та деца, раздвојена од својих родитеља,  често имају потешкоће у посећивању састанака или учествовању у служби на терену. Лишени потребне дисциплине лако постају плен лошег друштва. Као последица тога, један број њих напустио је хришћански начин живота.

Нема сумње да световно образовање има своје предности. Али Библија више вреднује духовно образовање, а Бог је родитељима дао одговорност да обезбеде ту поуку (Поновљени закони 11:18, 19; Пословице 3:13, 14). Међутим, послати дете далеко на дужи период, вероватно ће поткопати родитељеве напоре да га одгаја у ’дисциплини и Јеховином усмеравању мишљења‘ (Ефесцима 6:4, NW). b

Када локалне прилике за образовање изгледају неадекватно, родитељи можда немају никакав други избор већ да учине оно што сами могу како би своју децу научили основним вештинама. Наш „Величанствени Инструктор“, Јехова, такође пружа помоћ (Исаија 30:20, NW). Локалне скупштине Јеховиних сведока нуде неке образовне припреме. Многе скупштине држе часове описмењавања. Теократска школа службе је исто тако корисна припрема која може изоштрити дететову способност да јасно чита и говори.

Уравнотежено гледиште о рађању

Старање о деци може бити нарочито тешко када их има много. Афрички родитељи ће често рећи да они воле децу; дакле, зато их имају колико год могу! Иако се на децу можда гледа као на економско богатство, многи родитељи нису у могућности да се примерено старају за велики број њих.

Наравно, Библија каже да су ’деца наслеђе које од Бога долази‘ (Псалам 127:3). Међутим, запази да су ове речи биле записане током периода повољних услова у Израелу. Касније је због тешке глади и рата рађање постало невоља (Јеремијине Тужбалице 2:11, 20; 4:10). С обзиром на тешку ситуацију која преовладава у многим земљама у развоју, одговорни хришћани треба озбиљно да размисле о томе колико деце реално могу хранити, одевати, сместити и обучавати. Прорачунавши трошкове, многи парови су одлучили да би било најбоље да не следе традицију и да ограниче број деце коју ће имати. c (Упореди с Луком 14:28.)

Јасно је да су ово „критична времена с којима се тешко излази на крај“ (2. Тимотеју 3:1-5, NW). Док се овај систем ствари стропоштава према свом неизбежном крају, нема сумње да ће се притисци на породице у земљама у развоју повећавати. Ипак, чврстим држањем начела из Божје Речи, поглавари породице могу бити успешни у старању и за телесне и за духовне потребе своје породице, јер Јехова обећава следеће онима који му лојално служе: „Нећу те оставити и нећу те напустити“ (Јеврејима 13:5). Да, чак и у сиромашним земљама, хришћани се успешно могу суочити са изазовом да се брину за своје домаћинство!

[Фусноте]