Служити Јехови као уједињена породица

ИСПРИЧАО АНТОНИО САНТОЛЕРИ

Мој отац је имао 17 година када је 1919. напустио Италију. Преселио се у Бразил у потрази за бољим животом. С временом је стекао берберницу у једном градићу у унутрашњости државе Сао Пауло.

ЈЕДНОГ дана 1938, када сам имао седам година, отац је од једног човека који је пролазио поред његове радње добио Бразилејра превод Библије. Две године касније мајка се озбиљно разболела и остала инвалид све до своје смрти. Отац се такође разболео, тако да смо сви — мајка, отац, моја сестра Ана и ја — отишли да живимо с рођацима у град Сао Пауло.

Током школовања у Сао Паулу, постао сам страстан читач, нарочито историјских књига. Био сам импресиониран што се Библија повремено спомиње у њима. Једно прозно дело које сам позајмио из народне библиотеке у Сао Паулу, неколико пута је спомињало Беседу на гори. Тада сам одлучио да набавим Библију како бих и сам прочитао ту беседу. Трагао сам за Библијом коју је отац годинама раније добио и коначно сам је пронашао на дну једног кофера у коме је лежала седам година.

Били смо католичка породица, тако да никада нисам био подстицан да читам Библију. Сада сам са̂м научио да тражим поглавља и стихове. С великим задовољством сам читао не само Беседу на гори, већ целокупну књигу Матеја као и друге библијске књиге. Оно што ме је највише импресионирало био је звук истине којим су Исусова учења и чуда била представљена.

Схвативши колико се католичка религија разликује од онога што сам прочитао у Библији, почео сам да посећујем Презбитеријанску цркву, а Ана ми се придружила у томе. Ипак, још увек сам осећао празнину у срцу. Годинама сам страсно тражио Бога (Дела апостолска 17:27). Једне звездане ноћи, када сам био замишљен, питао сам се: ’Зашто сам  овде? Шта је сврха живота?‘ Потражио сам једно усамљено место у дворишту, клекнуо и молио се: ’Господе Боже! Ко си ти? Како те могу упознати?‘ Одговор је дошао убрзо након тога.

Учење библијске истине

Једног дана године 1949, једна млада жена пришла је оцу док је излазио из трамваја. Понудила му је часописе Кула стражара и Пробудите се! Претплатио се на Кулу стражару и замолио је да нас посети код куће, објаснивши да има двоје деце која посећују Презбитеријанску цркву. Током посете та жена је Ани оставила књигу Children и започела је библијски студиј с њом. Касније сам се и ја прикључио студију.

Новембра 1950. први пут смо присуствовали конгресу Јеховиних сведока. Тамо је изашла књига “Let God Be True”, и продужили смо наш библијски студиј користећи ту књигу као водич. Убрзо након тога схватили смо да смо пронашли истину, и у априлу 1951. крстили смо се у знак нашег предања Јехови. Отац је извршио предање неколико година касније и 1982. је умро оставши веран Богу.

Срећан у пуновременој служби

У јануару 1954, када сам имао само 22 године, примљен сам да служим у канцеларији подружнице Јеховиних сведока, која се зове Бетел. Стигавши тамо, био сам изненађен када сам установио да је човек који је био само две године старији од мене, Ричард Мука, био надгледник подружнице. Године 1955. када се појавила потреба за покрајинским слугама, како су се тада звали путујући надгледници, био сам међу петорицом који су били позвани да учествују у тој служби.

Моја додела била је држава Рио Гранде до Сул. Када сам почео тамо је било само 8 скупштина Јеховиних сведока, али за 18 месеци основане су 2 нове скупштине и 20 издвојених група. Данас у том подручју има 15 покрајина Јеховиних сведока, а свака има отприлике 20 скупштина! Пред крај 1956. био сам обавештен да је моја покрајина подељена на четири мање у којима ће служити четворица покрајинских слугу. У то време био сам упућен да се вратим у Бетел ради нове доделе.

На моје изненађење и одушевљење, додељен сам на север Бразила као обласни слуга, путујући слуга који служи једном броју покрајина. Бразил је тада имао 12 000 Јеховиних сведока, а земља је имала две области. Рихард Вутке је служио на југу, а ја сам имао област на северу. У Бетелу смо били обучавани да рукујемо пројектором за приказивање филмова које су произвели Јеховини сведоци, The New World Society in Action и The Happiness of the New World Society.

У то време је било сасвим другачије путовати. Нико од Сведока није имао аутомобил, тако да сам путовао кануом, чамцем, воловским колима, на коњу, теретним колима, камионом и једном авионом. Било је узбудљиво летети преко амазонских шума и слетети у Сантарем, град на пола пута између Белема на ушћу Амазона, и Манауса, главног  града државе Амазон. У оно време слуге области служиле су на неколико покрајинских састанака, па сам стога проводио доста времена приказујући филмове Заједнице. У већим градовима присуствовале су стотине људи.

Оно што ме је највише импресионирало на северу Бразила било је подручје Амазона. Док сам тамо служио у априлу 1957, река Амазон и њене притоке поплавиле су своје обале. Имао сам предност да један од филмова прикажем у шуми тако што сам раширио импровизовано платно између два дрвета. Струју за пројектор смо добили из једног моторног чамца који је био усидрен на оближњој реци. Већини публике то је био први филм који је икада видела.

Убрзо након тога вратио сам се да служим у Бетелу, а следеће године, 1958, имао сам предност да у Њујорку присуствујем историјском Међународном конгресу Јеховиних Сведока „Божанска воља“. Делегати из 123 земље били су међу 253 922 оних који су завршног дана тог осмодневног конгреса испунили Јенки стадион и оближњи Поло Граундс.

Радосне промене у мом животу

Кратко након повратка у Бетел, упознао сам се с Кларом Бернт, и венчали смо се у марту 1959. Додељени смо у покрајинско  дело у држави Баија, где смо служили отприлике годину дана. Клара и ја се још увек с радошћу присећамо понизности, гостољубивости, ревности и љубави тамошње браће; они су у материјалном смислу били сиромашни, али богати плодовима Краљевства. Затим смо премештени у државу Сао Пауло. Тамо је 1960. моја супруга затруднела и морали смо напустити пуновремену службу.

Одлучили смо да се преселимо у једно место у држави Санта Катарина, где се родила моја супруга. Наш син, Герзон, био је прво од наше петоро деце. Затим су следили Гилсон 1962, Талита 1965, Тарсијо 1969. и Јаниси 1974. Захваљујући Јехови и изврсном савету који он пружа, могли смо да се суочимо са изазовом одгајања деце у ’дисциплини и Јеховином усмеравању мишљења‘ (Ефесцима 6:4, NW).

Свако наше дете сматрали смо драгоценим. Псалмиста је тако добро изразио наша осећања: „Ево деца су наслеђе које од Бога долази“ (Псалам 127:3). Упркос проблемима, бринули смо се за нашу децу као што бисмо се бринули за свако ’наслеђе од Бога‘, држећи у мислима поуке које се налазе у његовој Речи. Било је много награда. Донело нам је неизрециву радост када је свих петоро, засебно и самостално изразило своју жељу да се крсти у знак предања Јехови (Проповедник 12:3).

Избори наше деце

Били смо пресрећни када је Герзон, убрзо након што је завршио курс за компјутере, рекао да жели да служи у Бетелу, бирајући тако пуновремену службу уместо професионалне каријере. Ипак, Герзону бетелски живот у почетку није био лак. Кад смо га посетили након што је у Бетелу био само четири месеца, био сам погођен тугом која се видела на његовом лицу када смо одлазили. У ретровизору сам га видео како гледа за нама све док нисмо замакли иза прве кривине на путу. Очи су ми биле тако пуне суза да сам морао зауставити крај пута пре него што смо наставили наше 700 километара дуго путовање кући.

Герзон је заиста почео да ужива у Бетелу. Након што је тамо провео скоро шест година, оженио се са Хајди Бесер, и заједно су служили у Бетелу још две године. Хајди је затим затруднела и морали су да изађу. Њихова кћерка Синтија, која сада има шест година, прати их у њиховим активностима за Краљевство.

Недуго након што смо први пут посетили Герзона у Бетелу, Гилсон, који је кратко пре тога завршио прву годину пословне администрације, рекао је да и он жели да служи тамо. Планирао је да настави са школовањем након што годину дана буде служио у Бетелу. Али његови планови су се променили и остао је у бетелској служби. Године 1988. оженио се с Вивијен Гонсалвис, једном пионирком, како се називају пуновремене слуге. Отада заједно служе у Бетелу.

Наша радост се наставила када је 1986. Талита, наше треће дете, изабрала да започне с пионирском службом, након што је кренула на курс из техничког цртања. Три године касније и она је била позвана у Бетел. Године 1991. удала се за Жузеа Косија, који је десет година служио у Бетелу. И даље су тамо као брачни пар.

Моја супруга и ја смо поново били одушевљени када је Тарсијо, следећи по реду, поновио исту фразу коју смо већ три пута чули: „Оче, желим да идем у Бетел.“ Његова молба је прихваћена и 1991. и он је почео да служи у Бетелу, где је остао до 1995. Срећни смо што је користио своју младалачку енергију да на овај начин унапређује интересе Јеховиног Краљевства више од три године.

 Наша најмлађа Јаниса донела је одлуку да служи Јехови и крстила се са 13 година. Током школовања, годину дана је служила као помоћни пионир. А затим, 1. септембра 1993. почела је као општи пионир у нашој скупштини овде у граду Гаспару.

Пут успеха

У чему је тајна да породица остане уједињена у обожавању Јехове? Не верујем да постоји нека магична формула. Јехова је у својој Речи обезбедио савет који хришћански родитељи треба да следе, тако да сву заслугу за изврсне резултате које смо ми уживали треба приписати њему. Ми смо једноставно настојали да следимо његова упутства (Пословице 22:6). Сва наша деца су од мене наследила латинску сентименталност и практичан германски дух од своје мајке. Али најважнија ствар коју су добили од нас јесте духовно наслеђе.

Живот у нашој кући окретао се око интереса Краљевства. Није било лако задржати ове интересе на најистакнутијем месту. На пример, имали смо тешкоће да увек одржавамо редован породични библијски студиј, али ипак никада нисмо одустали. Од првих дана живота, свако дете смо водили на хришћанске састанке као и на веће скупове и конгресе. Само болест или нека друга изненадна околност спречавали су нас да присуствујемо. Осим тога, деца су нас од најранијег узраста пратила у хришћанској служби.

Када су имала десетак година, деца су почела да држе говоре у Теократској школи службе. Помагали смо им да припреме своје прве говоре, охрабрујући их да користе нацрт уместо манускрипта. Касније је свако припремао свој говор. Такође, када су имали између 10 и 12 година, свако од њих је почео да редовно учествује у служби. То је био једини начин живота за који су знали.

Моја супруга, Клара, играла је битну улогу у одгајању наше деце. Сваке вечери, када су били сасвим мали — што је време када дете попут сунђера упија све што учи — Клара им је читала неку библијску причу и молила се са сваким. Добро је користила књиге Од изгубљеног до поновно успостављеног раја, Слушати великог Учитеља и Моја књига библијских прича. a Када су постале доступне, такође смо користили аудио и визуелна помоћна средства за која су се побринули Јеховини сведоци.

Наше искуство као хришћанских родитеља потврђује да је деци потребна свакодневна пажња. Снажна љубав, лични интерес и обиље времена јесу међу основним потребама младих особа. Нисмо сматрали само нашом родитељском одговорношћу да задовољавамо те потребе најбоље што можемо већ смо чинећи то пожњели и велико задовољство.

Заиста, за родитеље је задовољство да схвате испуњење речи из Псалма 127:3-5: „Ево деца су наслеђе које од Бога долази; награда је плод утробе материне. Као што су стреле у руци јунаку, таква су деца из младости. Блажен човек који је њима тул свој напунио.“ Служити Јехови као уједињена породица заиста нам је донело радост!

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Антонио Сантолери са својом ужом породицом