Хришћанска гостољубивост у раздељеном свету

„Ми смо, дакле, дужни да [„гостољубиво“, NW] прихватамо такве људе, да бисмо били сарадници истине“ (3. ЈОВАНОВА 8, Ча).

1. Које је крајње пожељне дарове Створитељ дао човеку?

 „НЕМА за човека задовољства под сунцем него да се наједе и напије и да се радује; то је оно што има да га прати поред труда његова, у данима живота под сунцем које му је Бог доделио“ (Проповедник 8:15). Овим речима нам древни хебрејски окупљач каже да Јехова Бог не само да жели да његова људска створења буду радосна и срећна, већ се такође брине за средства да она буду таква. Кроз целу људску историју, једна заједничка жеља међу људима посвуда изгледа да је да уживају и да се проводе.

2. (а) Како човечанство злоупотребљава оно што је Јехова намеравао за њега? (б) Који је резултат?

² Данас живимо у једном хедонистичком друштву у коме су људи заокупљени тежњом за задовољствима и проводима. Већина људи постала је ’себична и више мари за сласти него за Бога‘, као што је Библија прорекла (2. Тимотеју 3:1-4). То је, наравно, страшно извртање онога што је Јехова Бог намеравао. Кад тежња за проводима сама по себи постане циљ, или кад једини циљ постане самоугађање, нема правог задовољства и ’све постаје таштина и ловљење ветра‘ (Проповедник 1:14; 2:11). Због тога је свет пун усамљених и фрустрираних људи, што, опет, доводи до многих проблема у друштву (Пословице 18:1). Људи постају сумњичави једни према другима и подељени расно, етнички, друштвено и економски.

3. Како можемо пронаћи праву радост и право задовољство?

³ Како би било другачије кад би људи опонашали Јеховин начин опхођења с другима — бити доброхотан, великодушан, гостољубив! Он је разјаснио да тајна праве среће не лежи у настојању да задовољимо наше властите жеље. Уместо тога, ово је кључ: „Више има радости [„среће“, NW] у давању него ли у примању“ (Дела апостолска 20:35). Да бисмо пронашли праву радост и право задовољство, морамо савладати баријере и поделе које нас могу оградити. И морамо се окренути онима који заједно с нама служе Јехови. Потребно је да следимо савет: „Ми смо, дакле, дужни да [„гостољубиво“, NW] прихватамо такве људе, да бисмо били сарадници истине“ (3. Јованова 8, Ча). Показивање гостољубивости заслужнима, до мере до које то допуштају наше околности, исплати се на два начина — то користи и даваоцима и  примаоцима. Ко је онда међу заслужнима које треба да ’прихватамо гостољубиво‘?

„Обилазити сироте и удовице“

4. Која се промена у породичним односима види чак и међу неким припадницима Јеховиног народа?

⁴ Стабилне породице и срећни бракови данас су реткост. Растућа стопа развода и све већи број невенчаних мајки широм света драстично мењају традиционалну породицу. Као последица, многи који су у задњим годинама постали Јеховини сведоци долазе из разорених породица. Они су или разведени или су се раздвојили од својих брачних другова, или живе у породицама с једним родитељем. Поред тога, као што је Исус прорекао, истина коју је он научавао довела је до подела у многим породицама (Матеј 10:34-37; Лука 12:51-53).

5. Шта је Исус рекао да може бити извор охрабрења онима у раздељеним породицама?

⁵ Загреје нам срце кад видимо како нови заузимају чврст став за истину, и често их тешимо Исусовим охрабрујућим обећањем: „У истину вам кажем: Нема никога који је ради мене и ради јеванђеља оставио кућу своју, или браћу своју, или сестре своје, или оца свога, или матер своју, или децу своју, или њиве своје, који неће примити сад, у ово време, сто пута онолико кућа и браће и сестара и отаца и матера и деце и земље, у прогоњењу, а на ономе свету живот вечни“ (Марко 10:29, 30).

6. Како можемо постати ’браћа, сестре, мајке и деца‘ ’сиротима и удовицама‘ у нашој средини?

⁶ Ипак, ко су та ’браћа и сестре и мајке и деца‘? Само видети велик број људи у Дворани Краљевства, често стотину или више, који се називају браћом и сестрама, не чини аутоматски да особа осећа да су то њена браћа, сестре, мајке и деца. Размислимо о следећој ствари: ученик Јаков нас подсећа да, како би наше обожавање било прихватљиво за Јехову, ми морамо „обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и чувати се од поганства света“ (Јаков 1:27). То значи да не смемо допустити да светски ставови о економском поносу и класној надмоћности затворе врата нашег саосећања према таквим ’сиротима и удовицама‘. Уместо тога, морамо предузимати иницијативу да на њих проширимо наше дружење и гостољубивост.

7. (а) Која је стварна сврха тога да будемо гостољубиви према ’сиротима и удовицама‘? (б) Ко такође може бити у стању да учествује у показивању хришћанске гостољубивости?

⁷ Показивање гостољубивости према ’сиротима и удовицама‘ не укључује увек надокнађивање онога што им можда материјално недостаје. Породице с једним родитељем или религиозно раздељена домаћинства нису увек у финансијској оскудици. Међутим, здраво друштво, породична атмосфера, дружење с особама различитог доба и дељење духовних добрих ствари — то су аспекти живота који су драгоцени. Дакле, имајући на уму да није битна компликованост догађаја већ дух љубави и јединства, како је дивно што, понекад, чак и ’сироти и удовице‘ могу учествовати у показивању гостољубивости сухришћанима! (Упореди с 1. Краљевима 17:8-16.)

Има ли међу нама странаца?

8. Која се промена види у многим скупштинама Јеховиних сведока?

⁸ Живимо у времену масовног кретања становништва. „Више од 100 милиона људи широм света живи у земљама чији нису грађани, а 23 милиона је расељено у властитој земљи“, каже World Press Review. Директан резултат тога јесте да у многим крајевима, посебно у већим градовима, скупштине Јеховиног народа које су некада биле сачињене углавном од једне расе или националности сада имају у себи људе из различитих делова света. Можда је то случај тамо где си ти. Међутим, како треба да гледамо  на те „туђинце“ или „странце“, како их свет можда назива, чији се језик, обичаји и начин живота можда разликују од наших?

9. У коју озбиљну замку можемо упасти с обзиром на наше гледиште о „туђинцима“ и „странцима“ који долазе у хришћанску скупштину?

⁹ Једноставно речено, не смемо допустити никаквим ксенофобичним тенденцијама да нас наведу да се осећамо како некако више заслужујемо предност познавања истине од оних који су дошли из неке стране или такозване паганске земље; нити треба да осећамо као да те придошлице нарушавају употребу Дворане Краљевства или друге имовине. Апостол Павле је морао да подсети неке јеврејске хришћане из првог века, који су гајили таква гледишта, како нико у ствари није заслужан; Божја незаслужена доброхотност је оно што је омогућило свакоме да уопште добије спасење (Римљанима 3:9-12, 23, 24). Треба да се радујемо што Божја незаслужена доброхотност сада достиже тако много људи којима је, на овај или онај начин, била ускраћена прилика да чују добру вест (1. Тимотеју 2:4). Како можемо показати да је наша наклоност према њима истинска?

10. Како можемо показати да смо истински гостољубиви према „странцима“ међу нама?

¹⁰ Можемо следити Павлову опомену: „Примајте један другога као и Христос што прими вас, на славу Божју“ (Римљанима 15:7). Свесни тога да су људи из других земаља или другог порекла често у неповољном положају, треба да им показујемо доброхотност и бригу кад је то у нашој моћи. Треба да им изразимо  добродошлицу у нашој средини, да са сваким од њих поступамо ’као с оним који се родио међу вама‘ (ДК) и да га ’љубимо као себе саме‘ (Левитска 19:34). То можда није лако, али успећемо ако се сетимо савета: „Не владајте се по овоме веку, него се преобразујте обновљењем ума свога, да бисте могли осетити колико је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Римљанима 12:2).

Делити са светима

11, 12. Каква је посебна пажња била показана према извесним Јеховиним слугама у (а) древном Израелу и (б) првом веку?

¹¹ Међу онима који заиста заслужују нашу пажњу и гостољубивост јесу зрели хришћани који напорно раде за нашу духовну добробит. Јехова је начинио посебне припреме за свештенике и Левите у древном Израелу (Бројеви 18:25-29). У првом веку, хришћани су такође били подстицани да се брину за оне који су им служили у специјалним својствима. Извештај из 3. Јованове 5-8 пружа нам кратак поглед на тесну везу љубави која је постојала међу раним хришћанима.

¹² Остарели апостол Јован високо је ценио доброхотност и гостољубивост коју је Гај показивао према извесној путујућој браћи послатој да посете скупштине. Та браћа — укључујући и Димитрија, очигледно носиоца те посланице — сви су за Гаја раније били странци или непознати. Али, били су примљени гостољубиво зато што „имена ради [Божјег] пођоше“. Јован је то изразио на следећи начин: „Ми смо, дакле, дужни да [„гостољубиво“, NW] прихватамо такве људе, да бисмо били сарадници истине“ (3. Јованова 1, 7, 8, Ча).

13. Ко данас међу нама посебно заслужује да буде ’гостољубиво прихваћен‘?

 ¹³ Данас, унутар Јеховине организације, има много оних који се снажно напрежу у корист целе заједнице браће. Ту спадају путујући надгледници, који своје време и енергију седмицу за седмицом троше у изграђивању скупштина; мисионари, који иза себе остављају породице и пријатеље да би проповедали у страним земљама; они који служе у бетелским домовима или подружницама, који добровољно нуде своје услуге да би подупирали светско дело проповедања; и они у пионирској служби, који знатан део свог времена и енергије троше у служби на терену. У основи, сви они напорно раде, не за неку личну славу или добитак, већ из љубави према хришћанском братству и према Јехови. Они су вредни нашег опонашања због своје свесрдне оданости и заслужују да буду ’гостољубиво прихваћени‘.

14. (а) Како постајемо бољи хришћани кад показујемо гостољубивост према вернима? (б) Зашто је Исус рекао да је Марија изабрала „добри део“?

¹⁴ Кад ’такве прихватамо гостољубиво‘, истакао је апостол Јован, ми постајемо „сарадници истине“. У одређеном смислу ми због тога постајемо бољи хришћани. То је зато што хришћанска дела укључују чињење добра суверницима (Пословице 3:27, 28; 1. Јованова 3:18). Постоје награде и на још један начин. Кад су Марија и Марта примиле Исуса у свој дом, Марта је желела да буде добра домаћица тако што је за Исуса припремала „многе ствари“. Марија је показала гостољубивост на другачији начин. Она је ’села код Господових ногу и слушала његову реч‘, и Исус ју је похвалио зато што је изабрала „добри део“ (Лука 10:38-42). Разговори и дискусије с онима који имају многе године искуства често су најважнији тренуци вечери проведене у њиховом друштву (Римљанима 1:11, 12).

У посебним приликама

15. Које се посебне прилике могу показати као срећни тренуци за Јеховин народ?

¹⁵ Иако се прави хришћани не држе популарних обичаја нити држе светске празнике и прославе, постоје прилике кад се они окупљају да уживају у међусобном друштву. На пример, Исус је присуствовао једној свадбеној гозби у Кани и допринео је радости те прилике тако што је ту извршио своје прво чудо (Јован 2:1-11). Слично томе и данас, Јеховин народ има срећна окупљања у сличним посебним приликама, а одговарајуће славље и весеље много доприноси таквим догађајима. Ипак, шта је одговарајуће?

16. Које смернице имамо што се тиче исправног понашања чак и у посебним приликама?

¹⁶ Из проучавања Библије, ми сазнајемо шта је за хришћане одговарајуће понашање и тога се држимо у свакој прилици (Римљанима 13:12-14; Галатима 5:19-21; Ефесцима 5:3-5). Друштвена окупљања, било да су у повезаности с венчањима или су из било ког другог разлога, не пружају нам дозволу да оставимо наша хришћанска мерила или да чинимо нешто што обично не бисмо чинили; нити смо обавезни да се држимо свих обичаја̂ земље у којој живимо. Велики део тога темељи се на кривим религиозним поступцима или на празноверју, а друго укључује понашање које је изричито неприхватљиво за хришћане (1. Петрова 4:3, 4).

17. (а) Који фактори показују да је свадбена гозба у Кани била добро организована и исправно надгледавана? (б) Шта показује да је Исус одобрио ту прилику?

¹⁷ Читајући Јована 2:1-11, није нам тешко да видимо да је та прилика била детаљно осмишљена и да је тамо био приличан број гостију. Међутим, Исус и његови ученици били су „позвани“ гости; они нису једноставно упали, иако су бар неки од њих вероватно били у сродству с домаћином. Такође запажамо  да су ту били они који су ’служили‘ као и „трпезар“, који је издавао упутства с обзиром на то шта се послуживало или радило. Све то показује да је тај догађај био добро организован и исправно надгледаван. Извештај закључује тако што каже да је оним што је урадио на тој гозби, Исус ’показао своју славу‘. Да ли би он изабрао ту прилику да то учини да је то била нека галамџијска и дивља забава? Нема сумње да не би.

18. О чему треба озбиљно размислити кад се ради о било ком друштвеном догађају?

¹⁸ Шта је онда с било којим посебним приликама чији смо можда домаћини? Желимо да задржимо на уму да је сврха гостољубивог примања других да сви можемо постати „сарадници истине“. Значи, није довољно да се неки догађај означи као скуп „Сведока“. Може да се постави питање: да ли је то у ствари сведочанство за то ко смо ми и у шта верујемо? Такве прилике никада не треба да сматрамо могућностима да видимо колико далеко можемо ићи у конкурисању свету у његовим замислима, у упуштању у „путене жудње, жудње очију и бес живота“ (1. Јованова 2:15, 16). Уместо тога, те прилике морају исправно одражавати нашу улогу као Јеховиних сведока, и треба да будемо сигурни да оно што радимо доноси славу и част Јехови (Матеј 5:16; 1. Коринћанима 10:31-33).

’Будите гостољубиви без гунђања‘

19. Зашто треба да будемо „гостољубиви међу собом, без гунђања“?

¹⁹ Док се стање у свету и даље погоршава и док људи постају све раздељенији, ми треба да учинимо све што можемо да јачамо тесну везу која постоји међу правим хришћанима (Колошанима 3:14). У ту сврху морамо имати „постојану љубав међу собом“, како нас је подстакао Петар. Затим је, практичним речима, додао: „Будите гостољубиви међу собом, без гунђања“ (1. Петрова 4:7-9). Да ли смо спремни да преузмемо иницијативу да будемо гостољубиви према нашој браћи, да се напрежемо да бисмо били доброхотни и услужни? Или гунђамо кад се појави таква прилика? Ако гунђамо, ми поништавамо радост коју бисмо могли имати и такође губимо награду среће за чињење добра (Пословице 3:27; Дела апостолска 20:35).

20. Који нас благослови чекају ако практикујемо да будемо гостољубиви у данашњем раздељеном свету?

²⁰ Тесна сарадња са сухришћанима, међусобна доброхотност и гостољубивост, донеће бескрајне благослове (Матеј 10:40-42). Таквима је Јехова обећао да ће ’разапети свој шатор над њима. Они неће више огладнети ни ожеднети‘. Бити у Јеховином шатору значи радовати се његовој заштити и гостољубивости (Откривење 7:15, 16; Исаија 25:6). Да, управо пред нама је изглед да се заувек радујемо Јеховиној гостољубивости (Псалам 27:4; 61:4, 5).

Да ли можеш објаснити?

◻ Шта не смемо превидети ако желимо да нађемо праву радост и право задовољство?

◻ Ко су ’сироти и удовице‘, и како треба да их ’обилазимо‘?

◻ Како треба да гледамо на „туђинце“ и „странце“ међу нама?

◻ Ко данас заслужује нарочиту пажњу?

◻ Како посебне прилике треба да одражавају прави дух гостољубивости?

[Питања за разматрање]

[Слике на странама 16, 17]

У свечаним приликама можемо бити гостољубиви према странцима, деци без оца, онима у пуновременој служби и другим гостима