Живот након смрти — како, где, када?

ЧОВЕКОВ Створитељ и Давалац живота даје своју личну гаранцију да људска смрт не мора да значи да се живот завршава заувек. Штавише, Бог нам засигурава да је могуће не само поново проживети један ограничени животни век, већ да је могуће живети са изгледом да се више никада не суочимо са смрћу! Апостол Павле се изразио једноставно, а ипак уверено: „Он [Бог] даде свима поуздан доказ [„гаранцију“, NW], ускрснувши га [Христа Исуса] из мртвих“ (Дела апостолска 17:31, курзив наш).

Наравно, то још увек не даје одговор на три основна питања: како се мртва особа може вратити у живот? када ће се то догодити? где постаје тај нови живот? Широм света, на ова питања дати су различити одговори, али преко потребан кључ да би се утврдила истина о овој ствари јесте да се тачно разуме шта се дешава с људима приликом њихове смрти.

Да ли је бесмртност одговор?

Распрострањено веровање је да је један део свих људи бесмртан и да само њихово тело умире. Сигурно си чуо за такву тврдњу. На тај део за који се тврди да је бесмртан указује се на различите начине као на „душу“ или „дух“. Каже се да преживљава смрт тела и наставља да живи негде другде. Искрено речено, такво веровање не потиче из Библије. Истина, личности из древне хебрејске Библије очекивале су живот након смрти, али не путем преживљавања неког њиховог бесмртног дела. Они су с поуздањем очекивали будући повратак у живот на земљи посредством чуда ускрсења.

Патријарх Аврам је изванредан пример особе која је имала веру у будуће ускрсење мртвих. Описујући Аврамову спремност да принесе свог сина Исака на жртву, Јеврејима 11:17-19 нам каже: „Вером приведе Аврам Исака, кад би окушан... помисливши да је Бог моћан и из мртвих ускрснути; и зато га и доби натраг по некој прилици ускрсења“, пошто Бог није захтевао да Исак буде жртвован. Надаље сведочећи за првобитно веровање међу Израелцима да ће се касније поново вратити у живот (уместо да им се живот непосредно настави у неком духовном царству), пророк Осија је написао: „Избавићу ја њих из Шеола [заједничког гроба човечанства], и од смрти ћу их сачувати [„ослободити“, NW]“ (Осија 13:14).

Када је онда замисао о урођеној људској бесмртности ушла у јеврејско размишљање и веровање? Encyclopaedia Judaica признаје да је „доктрина о бесмртности душе вероватно под грчким утицајем ушла у јудаизам“. Међутим, побожни Јевреји су све до Христовог времена још увек веровали у будуће ускрсење и очекивали га. То јасно можемо видети из Исусовог разговора  с Мартом када је њен брат Лазар умро: „Рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овде не би мој брат умро... Исус јој рече: Брат ће твој ускрснути. Одговори му Марта: Знам да ће ускрснути о ускрсењу, у последњи дан“ (Јован 11:21-24).

Стање мртвих

И овде, нема потребе да се нагађа о овој ствари. Једноставна библијска истина је да су мртви „у сну“, без свести, апсолутно без икаквог осећања или спознања. Ова истина у Библији није представљена на сложен, тешко разумљив начин. Размотри ове лако разумљиве стихове: „Живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају... Све што рука твоја твојом снагом може учинити, учини; јер нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10). „Не уздајте се у кнезове ни у смртника од кога помоћи нема. Излази ли дух из њих, враћају се у прах свој, и тад пропадају све помисли њихове“ (Псалам 146:3, 4).

Стога је разумљиво зашто је Исус Христ указао на смрт као на сан. Апостол Јован бележи разговор између Исуса и његових ученика: „Рече им: Лазар, наш пријатељ, спава, али ја идем да га пробудим. Онда му рекоше ученици његови: Господе, ако спава оздравиће. Исус им беше говорио за смрт његову, али они мишљаху да говори за спавање. Тада им Исус рече отворено: Умро је Лазар“ (Јован 11:11-14).

Читава особа умире

Процес људске смрти обухвата читаву особу, не само смрт тела. Према јасним библијским изјавама, морамо закључити да човек не поседује бесмртну душу која може преживети смрт његовог тела. Писмо јасно указује да душа може умрети. „Гле, све су душе моје, како душа очина тако и душа синовља моја је; душа која згреши она ће умрети“ (Језекиљ 18:4). Нигде се о речима „бесмртна“ или „бесмртност“ не говори у смислу да је то урођено човечанству.

New Catholic Encyclopedia пружа следећу интересантну позадину хебрејских и грчких речи које се у Библији преводе „душа“: „Душа у СЗ [Старом завету] је нефеш, у НЗ [Новом завету] [психе]... Нефеш потиче од првобитног корена који вероватно значи дисати, и стога... пошто дисање разликује живе од мртвих, нефеш значи живот или биће или једноставно појединачан живот... У СЗ не постоји дихотомија [дељење на два дела] тела и душе. Израелци су конкретно видели ствари, у њиховој потпуности, и зато су људе сматрали особама а не састављеном целином. Израз нефеш, иако се преводи нашом речју душа, никада не означава душу као одвојену од тела или од посебне особе... Израз [психе] је реч у НЗ која одговора речи нефеш. Она може значити начело живота, сам живот или живо биће.“

Стога можеш увидети да приликом смрти, претходно жива особа, или жива душа, престаје да постоји. Тело се враћа у „прах“ или у елементе земље, а то може бити било постепено тако што се сахрани а затим иструли или убрзано тако што се кремира. Јехова је рекао Адаму: „Јер си ти прах и у прах ћеш се вратити“ (Постање 3:19). Како је онда живот након смрти могућ? Могућ је зато што се Бог сећа особе која је умрла. Јехова има чудесну моћ и способност да ствара људе, стога не треба да изненађује што он у свом сећању може сачувати запис о животном обрасцу тог појединца. Да, сви изгледи да та особа поново живи налазе се у Божјим рукама.

 То је смисао речи „дух“, за који се каже да се враћа истинитом Богу који га је дао. Описујући овај исход, надахнути писац књиге Проповедника објашњава: „Прах [се] врати у земљу, како је пре био, и дух се врати Богу, који га је дао“ (Проповедник 12:9).

Само Бог може проузроковати да неко живи. Када је Бог створио човека у Едену и удахнуо му у нос „дах живота“, осим што је испунио Адамова плућа ваздухом, Јехова је проузроковао да животна снага оживи све ћелије његовог тела (Постање 2:7). Зато што се ова животна снага може пренети с родитеља на децу посредством процеса зачећа и рађања, људски живот се с правом може приписати Богу иако се, наравно, добија преко родитеља.

Ускрсење — срећно време

Ускрсење не треба мешати с реинкарнацијом, која не налази подршку у Светом Писму. Реинкарнација је веровање да се особа након што умре, поново рађа у једно или више узастопних постојања. Каже се да је то или на вишем или на нижем нивоу постојања у односу на претходан живот особе, у зависности од тога какву је прошлост наводно изградила током тог претходног живота. Према овом веровању, особа се може „поново родити“ било као човек било као животиња. То се прилично сукобљава са оним што Библија научава.

Реч „ускрсење“ преведена је од грчке речи анастаза, што дословно значи „поновно устајање“. (Хебрејски преводиоци са грчког превели су реч анастаза хебрејском речју техијат хаметим, што значи „оживљавање мртвих“.) Ускрсење обухвата реактивисање животног обрасца тог појединца, чији је животни образац Бог задржао у свом сећању. Према Божјој вољи за тог појединца, особа је враћена или у људско тело или у духовно тело; ипак задржава свој лични идентитет тиме што има исту личност и сећање као када је умрла.

Да, Библија говори о две врсте ускрсења. Једно је ускрсење за небо с духовним телом; оно је за сразмерно мало њих. Исус Христ је добио такво ускрсење (1. Петрова 3:18). И он је указао да ће то доживети изабране особе међу онима који иду његовим стопама, започињући с верним апостолима којима је дао обећање: „Идем да вам припремим место... Опет ћу доћи и узећу вас к себи, да и ви будете где сам ја“ (Јован 14:2, 3). Библија указује на то као на ’прво ускрсење‘, прво по времену и рангу. Оне који су на тај начин ускрснути за небески живот Писмо описује као Божје свештенике и као оне који владају као краљеви са Христом Исусом (Откривење 20:6). Ово ’прво ускрсење‘ је за један ограничени број, а са̂мо Писмо открива да ће само 144 000 међу верним људима и женама бити узети. Они ће доказати свој интегритет према Јехови Богу и Христу Исусу све до своје смрти, бивајући активни у сведочењу другима о својој вери (Откривење 14:1, 3, 4).

Без сумње, ускрсење мртвих је време безграничне среће за оне који су ускрснути за живот на небу. Али срећа се ту не завршава јер је такође обећано ускрсење за живот управо овде на земљи. Они који буду ускрснути придружиће се неограниченом броју оних који су преживели крај садашњег злог система. Након што је видео мали број оних који испуњавају услове за небеско ускрсење, апостолу Јовану је била дата визија ’великог мноштва, које не могаше нико избројити, од свакога рода и племена, народа и језика‘.  Како ће то само бити срећно време када се милиони, можда милијарде, врате у живот овде на земљи! (Откривење 7:9, 16, 17).

Када ће то бити?

Свака радост и срећа били би кратког века ако би се мртви вратили на земљу испуњену раздором, крвопролићем, загађењем и насиљем — као што је данас случај. Не, ускрсење мора причекати успостављање ’нове земље‘. Замисли, планета очишћена од људи и институција које до сада изгледа да настоје да упропасте земљу и кваре њену некадашњу лепоту, а да и не говоримо о неописивој беди коју су нанели њеним становницима (2. Петрова 3:13; Откривење 11:18).

Очигледно, време свеопштег ускрсења човечанства још увек је пред нама. Ипак добра вест је да није далеко. Истина, мора сачекати крај овог садашњег злог система ствари. Међутим, обиље доказа показује да је близу време за изненадно избијање ’велике невоље‘, која ће достићи врхунац у ’боју за велики дан Бога Сведржитеља‘ — на који се обично указује као на Армагедон (Матеј 24:3-14, 21; Откривење 16:14, 16). То ће довести до уклањања све злоће са ове дивне планете, Земље. Након тога уследиће Хиљадугодишња владавина Христа Исуса, када ће земља постепено бити доведена у рајско стање.

Библија открива да ће се током ове Миленијумске владавине одиграти ускрсење мртвих људи. Тада ће се испунити обећање које је дао Исус док је био на земљи: „Не чудите се овоме јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега и излазиће из њих... у ускрсење“ (Јован 5:28, 29).

Деловање наде у ускрсење

Каква је само дивна нада за будућност овај изглед за ускрсење — време када ће се мртви вратити у живот! Колико нас само то охрабрује док се суочавамо с тегобама поодмаклих година, с болешћу, неочекиваним несрећама и жалошћу, и напросто са свакодневним притисцима и проблемима живота! Она уклања жалац смрти — не тиме што потпуно елиминише жалост већ тиме што нас одваја од оних који немају никакву наду за будућност. Апостол Павле је потврдио ово утешно деловање наде у ускрсење овим речима: „Нећемо пак, браћо, да останете у незнању у погледу оних који су умрли, да се не ожалостите као други који немају надања, јер ако верујемо да Исус умре и ускрсну, то ће Бог по Исусу и с њим довести и оне који су умрли“ (1. Солуњанима 4:13, 14).

Можда смо већ доживели истинитост једне друге примедбе коју је дао источњак Јов: „Кад се ко хаљина коју мољац гризе тело моје распада! Краткога је века и пун је чемера човек од жене рођен. Као цвет ниче и кида се, као сенка пролази и нестаје“ (Јов 13:28–14:2). Ми смо такође свесни несигурности живота и сурове стварности да ’време и непредвиђени догађај‘ може задесити сваког од нас (Проповедник 9:11, NW). Сасвим сигурно, нико од нас не ужива у размишљању о суочавању с процесом умирања. Ипак, сигурна нада ускрсења заиста помаже да се уклони поразан страх од смрти.

Дакле, охрабри се! Гледај иза могућег смртног сна на повратак у живот посредством чуда ускрсења. С поуздањем жељно очекуј изглед за будући бескрајни живот, и додај томе радост спознања да је то благословљено време у блиској будућности.