Више од 50 година ’прелажења‘

ИСПРИЧАО ИМАНУЕЛ ПАТЕРАКИС

Пре деветнаест векова апостол Павле је добио један необичан позив: „Пређи у Македонију, помози нам.“ Павле је спремно прихватио ову нову прилику да ’проповеда јеванђеље‘ (Дела апостолска 16:9, 10). Иако позив који сам добио није толико стар, ипак је прошло више од 50 година откако сам пристао да ’пређем‘ на нова подручја у духу Исаије 6:8: „Ево мене, мене пошаљи.“ Због својих бројних путовања стекао сам надимак Вечити туриста, али моје активности су имале мало сличности с туризмом. Више пута, када сам стигао у своју хотелску собу, пао сам на колена и захвалио Јехови што ме је заштитио у неприлици.

РОЂЕН сам 16. јануара 1916, у Јерапетри, на Криту, у једној веома религиозној православној породици. Од раног детињства мама је мене и моје три сестре водила недељом у цркву. Што се тиче мог оца, он је више волео да остане код куће и да чита Библију. Обожавао сам свог оца — једног поштеног, доброг и милосрдног човека — и његова смрт, када сам имао девет година, дубоко ме је погодила.

Сећам се да када сам имао пет година у школи сам прочитао један текст који каже: „Све око нас објављује постојање Бога.“ Док сам одрастао, био сам апсолутно убеђен у то. Стога сам, у 11. години, одлучио да напишем један есеј чија је тема била Псалам 104:24: „Много ли је дела твојих, Господе! Сва си их ти мудро уредио. Пуна је земља блага твога!“ Био сам фасциниран чудима природе, чак и тако једноставним стварима као што су семенке опремљене крилцима тако да би их ветар однео далеко од сенке матичног дрвета. Недељу дана након што сам предао есеј, мој наставник га је прочитао пред целим разредом, а затим пред целом школом. У то време, наставници су се борили против  комунистичких идеја и било им је драго да чују моју одбрану постојања Бога. Што се мене тиче, мени је напросто било драго да изразим своје веровање у Створитеља.

Одговори на моја питања

Још увек се живо сећам свог првог сусрета с Јеховиним сведоцима почетком 1930-их. Емануел Лионудакис је проповедао у свим градовима и селима на Криту. Од њега сам узео неколико брошурица, али једна под насловом Где су мртви? заиста ми је запала за око. Имао сам тако морбидан страх од смрти да чак нисам ни ушао у собу у којој је мој отац умро. Док сам увек изнова читао ову брошурицу и сазнавао шта Библија научава о стању мртвих, осећао сам како мој празноверан страх нестаје.

Једном годишње током лета, Сведоци би посећивали наш град и доносили ми више литературе за читање. Мало по мало моје разумевање Писма се повећавало, али сам и даље посећивао православну цркву. Међутим, књига Deliverance значила је прекретницу. Она је јасно показивала разлику између Јеховине организације и Сотонине. Од тада сам почео да редовније проучавам Библију и било коју литературу Watch Tower Societyja која ми је дошла под руку. Пошто су Јеховини сведоци у Грчкој били под забраном, потајно сам ноћу проучавао. Ипак, био сам толико одушевљен оним што сам учио да се нисам могао уздржати да свима не говорим о томе. Није потрајало дуго пре него што је полиција почела да се интересује за мене, посећујући ме редовно у свако доба дана и ноћи тражећи литературу.

Године 1936, први пут сам присуствовао једном састанку, у Хераклиону, удаљеном 135 километара. Био сам толико срећан што сам упознао Сведоке. Већина њих су били обични људи, углавном ратари, али уверили су ме да је то истина. Сместа сам се предао Јехови.

Моје крштење је један догађај који никада нећу заборавити. Једне ноћи 1938, по мрклом мраку брат Лионудакис је двојицу мојих студената Библије и мене одвео до плаже. Након што се помолио, загњурио нас је у воду.

Хапшење

Одмах први пут када сам кренуо да проповедам било је тако узбудљиво, најблаже речено. Срео сам једног старог школског пријатеља који је постао свештеник, и имали смо изврстан разговор. Али након тога објаснио је да ме, у складу с епископовом наредбом, мора ухапсити. Док су у градоначелниковој канцеларији чекали на долазак полиције из суседног села, напољу се скупило мноштво. Зато сам узео Нови завет на грчком који се налазио у тој канцеларији и почео да им држим говор темељен на 24. поглављу Матеја. Људи најпре нису желели да слушају, али свештеник се умешао. „Пустите га да говори“, рекао је. „То је наша Библија.“ Сат и по времена сам могао да говорим. Тако је мој први дан у служби такође био прилика за мој први јавни говор. Пошто полиција није била стигла када сам завршио, градоначелник и свештеник су одлучили да ме једна група људи истера из града. Код прве кривине на путу почео сам да трчим што сам брже могао како бих избегао камење које су бацали.

Следећег дана два полицајца, у пратњи епископа, ухапсила су ме на послу. У полицијској станици могао сам да им сведочим из Библије, али пошто моја библијска литература није имала епископов печат који се захтевао по закону, био сам оптужен за прозелитизам и дистрибуисање недозвољене литературе. Био сам на слободи до суђења.

Суђење је одржано месец дана касније. У своју одбрану истакао сам да сам само слушао Христову заповест да се проповеда (Матеј 28:19, 20). Судија је саркастично одговорио: „Дете моје, Онај који је дао ту заповест био је разапет. Нажалост, ја немам власт да те казним на сличан начин.“  Међутим, један млади адвокат кога нисам познавао устао је у моју одбрану, рекавши да уз толико много комунизма и атеизма, суд треба да буде поносан што постоје млади људи који су спремни да бране Реч Божју. Затим ми је пришао и срдачно ми честитао на мојој писменој одбрани, која се налазила у мом досијеу. Импресиониран тиме што сам био тако млад, понудио се да ме бесплатно брани. Уместо минимума од три месеца, осуђен сам само на десет дана затвора и новчану казну од 300 драхми. Такво противљење само је ојачало моју решеност да служим Јехови и да браним истину.

Једном другом приликом када сам био ухапшен, судија је приметио лакоћу с којом сам цитирао Библију. Замолио је епископа да напусти његову канцеларију, рекавши: „Ви сте урадили ваш посао. Ја ћу се побринути за њега.“ Затим је извадио своју Библију и цело поподне смо разговарали о Божјем Краљевству. Такви догађаји храбрили су ме да наставим упркос тешкоћама.

Смртна казна

Године 1940, био сам позван у војну службу и написао сам једно писмо у коме сам објаснио зашто не могу пристати на регрутацију. Два дана касније полиција ме је ухапсила и тешко испребијала. Затим сам био послат на фронт у Албанију, где сам био изведен пред војни суд зато што сам одбио да се борим. Војне власти су ми рекле да су више заинтересоване за утисак који би мој пример могао имати на војнике него за то да сазнају да ли сам у праву или нисам. Био сам осуђен на смрт, али због рупа у закону, на моје велико олакшање, ова казна је била ублажена на десет година присилног рада. Следећих неколико месеци свог живота провео сам у једном војном затвору у Грчкој под веома тешким условима, од којих још увек имам физичке последице.

Ипак, затвор ме није спречио да проповедам. Далеко од тога! Било је лако започети разговоре, пошто су се многи питали зашто се један цивил налази у војном затвору. Један од таквих разговора с једним искреним младићем водио је до библијског студија у затворском дворишту. Тридесет осам година касније поново сам срео овог човека на једном већем скупу. Он је прихватио истину и служио је као скупштински надгледник на острву Лефкас.

Када су 1941. Хитлерове војске извршиле инвазију на Југославију, били смо премештени даље на југ у један затвор у Превези. Током путовања, наш конвој су напали немачки бомбардери и ми затвореници нисмо добили никакву храну. Када сам потрошио оно мало хлеба што сам имао, молио сам се Богу: „Ако је твоја воља да умрем од глади након што си ме спасао од смртне казне, онда нека буде твоја воља.“

Следећег дана један официр ме је позвао на страну за време прозивке и, након што је сазнао одакле сам, ко су ми родитељи и зашто сам у затвору, рекао ми је да га следим. Одвео ме је у официрску мензу у граду, упутио ме ка столу са хлебом, сиром и јагњећим печењем и рекао ми да се послужим. Али објаснио сам да ми савест не дозвољава да једем, пошто других 60 затвореника нема ништа за јело. Официр је одговорио: „Не могу нахранити све! Твој отац је био веома великодушан према мени. Имам моралну обавезу према теби али не и према другима.“ „У том случају ја ћу се једноставно вратити“, одговорио сам. За тренутак се замислио и онда ми дао једну велику торбу да у њу ставим што год могу више хране.

Кад сам се вратио у затвор, спустио сам торбу и рекао: „Господо, ово је за вас.“ Случајно, претходне вечери, био сам оптужен да сам одговоран за невољу других затвореника јер им се нисам придружио у њиховим молитвама Девици Марији. Међутим, један комуниста ме је бранио. Сада када је видео храну, рекао је другима: „Где је ваша ’Девица Марија‘? Рекли сте да ћемо умрети због овог човека,  а ипак је он тај који нам је донео храну.“ Затим се окренуо према мени и рекао: „Емануел! Дођи и помоли се.“

Убрзо након тога, надирање немачке војске проузроковало је да затворски стражари побегну, чиме су затвореници били ослобођени. Отишао сам у Патрас да бих пронашао друге Сведоке пре него што сам се крајем маја 1941. упутио према Атини. У Патрасу сам добио нешто одеће и обућу, и први пут сам се окупао за више од годину дана. До краја окупације, Немци су ме редовно заустављали док сам проповедао, али ме никада нису ухапсили. Један од њих је рекао: „У Немачкој убијамо Јеховине сведоке. Али овде бисмо желели да су сви наши непријатељи Сведоци!“

Послератна активност

Као да Грчкој није било довољно борбе, она је надаље била разједињена грађанским ратом од 1946. до 1949, који је однео хиљаде људских живота. Браћи је било потребно доста охрабрења да би остали јаки у то време када је само̂ посећивање састанака могло водити до хапшења. Неколико браће је било осуђено на смрт због свог неутралног става. Али упркос томе, многи људи су се одазивали на поруку Краљевства, и сваке недеље смо имали једно крштење или два. Од 1947. дању сам почео да радим у канцеларијама Заједнице у Атини, а ноћу сам посећивао скупштине као путујући надгледник.

Године 1948. радовао сам се позиву да похађам Библијску школу Гилеад Watchtowera, у Сједињеним Државама. Али постојао је један проблем. Због претходних казни, нисам могао добити пасош. Међутим, један од мојих студената Библије био је у пријатељским односима с једним генералом. Захваљујући том студенту, за само неколико седмица имао сам пасош. Али био сам забринут када сам, недуго пре него што је требало да кренем, био ухапшен због дистрибуисања Куле стражаре. Један полицајац ме је одвео до начелника полиције државне безбедности у Атини. На моје потпуно изненађење, он је био мој комшија! Полицајац је објаснио зашто сам ухапшен и дао му пакет часописа. Мој комшија је из свог стола извадио свежањ часописа Кула стражара и рекао ми: „Немам најновије издање. Могу ли узети примерак?“ Какво сам олакшање осетио када сам видео Јеховину руку у таквим стварима!

Шеснаести разред Гилеада, године 1950, био је обогаћујуће искуство. На крају разреда, био сам додељен на Кипар, где сам убрзо открио да је противљење свештенства било исто тако жестоко као и у Грчкој. Често смо морали да се суочавамо с мноштвом религиозних фанатика које су православни свештеници распиривали до лудила. Године 1953, моја виза за Кипар није била обновљена, и добио сам нову доделу за Истамбул, у Турској. И овде је мој боравак био кратак. Политичка напетост између Турске и Грчке значила је да сам, упркос добрим резултатима у делу проповедања, морао отићи на другу доделу — Египат.

Док сам био у затвору, у мисли би ми долазио Псалам 55:7, 8. Давид је тамо изразио чежњу да побегне у пустињу. Никада нисам замишљао да ћу једног дана бити баш тамо. Године 1954, након  заморног путовања од неколико дана возом и речним бродом по Нилу, коначно сам стигао до свог одредишта — до Картума, у Судану. Све што сам желео било је да се истуширам и одем у кревет. Али заборавио сам да је било подне. Вода, која се налазила у једном резервоару на крову, опарила ме је, обавезавши ме тако да неколико месеци носим лагану кацигу док ми кожа на глави није зарасла.

Тамо сам често осећао да сам изолован, сам усред Сахаре, хиљадама километара далеко од најближе скупштине, али Јехова ме је подржао и давао ми снагу да наставим. Охрабрење је понекад долазило из најнеочекиванијих извора. Једног дана упознао сам се с директором картумског музеја. Он је био човек без предрасуда и имали смо диван разговор. Кад је сазнао да сам пореклом Грк, замолио ме је да му учиним услугу тиме да одемо у музеј да бих превео неке написе на рукотворинама пронађеним у цркви из шестог века. Након пет сати у загушљивом подруму установио сам да се на једној тацни налази Јеховино име, Тетраграматон. Замислите моју радост! У Европи није ретко набасати на божанско име у црквама, али усред Сахаре то је надасве необично!

Након међународног конгреса 1958, био сам одређен да као зонски надгледник посећујем браћу у 26 земаља и подручја на Средњем и Блиском истоку и око Медитерана. Често нисам знао како ћу изаћи из незгодних ситуација, али Јехова је увек обезбеђивао излаз.

Увек сам био импресиониран бригом коју Јеховина организација показује за Сведоке који су изоловани у неким земљама. Једном приликом сам упознао једног брата Индијца који је радио на једном нафтном пољу. Он је очигледно био једини Сведок у тој земљи. У свом ормару је имао публикације на 18 различитих језика, које је давао својим сарадницима. Чак и овде где су све стране религије биле строго забрањене, наш брат није заборавио на своју одговорност да проповеда добру вест. Његове колеге су биле импресиониране када су виделе да је представник његове религије послат да га посети.

Године 1959. посетио сам Шпанију и Португал. Обе земље су у то време биле под војном диктатуром, и уз то је дело Јеховиних сведока било под строгом забраном. За месец дана одржао сам више од стотину састанака, охрабривши браћу да се не предају упркос тешкоћама.

Више нисам сам

Више од 20 година, служио сам Јехови у пуновременој служби као самац, али изненада сам осећао да сам уморан од константних путовања без икаквог сталног боравишта. Отприлике у то време упознао сам Ани Бјанучи, специјалну пионирку у Тунису. Венчали смо се 1963. Показало се да је њена љубав према Јехови и истини, њена оданост служби заједно с њеном уметношћу поучавања и њеним знањем језика прави благослов у нашем мисионарском и покрајинском делу у северној и западној Африци и у Италији.

Августа 1965. моја супруга и ја били смо додељени у Дакар, у Сенегалу, где сам имао предност да организујем локалну канцеларију подружнице. Сенегал је био земља истакнута по својој религиозној толеранцији, без сумње захваљујући свом председнику, Леополду Сенгору, једном од неколико афричких државника који је писао Банди, председнику Малавија, у прилог Јеховиних сведока током ужасног прогонства које се дешавало у Малавију током 1970-их.

Јеховин богати благослов

Године 1951, када сам из Гилеада отишао за Кипар, путовао сам са седам кофера. Када сам путовао за Турску, смањио сам на пет. Али пошто сам много путовао, морао сам се навићи на ограничење пртљага на 20 килограма,  који је обухватао моје фасцикле и моју „беби“ писаћу машину. Једног дана сам рекао брату Нору, тадашњем председнику Watch Tower Societyja: „Ви ме штитите од материјализма. Терате ме да живим са 20 килограма, и баш се добро осећам.“ Никада нисам сматрао да сам лишен нечега зато што нисам имао многе ствари.

Мој највећи проблем током путовања био је да уђем у земље и да изађем из њих. Једног дана, у једној земљи у којој је дело било забрањено, један цариник је почео да претура по мојим фасциклама. То је представљало ризик за Сведоке у тој земљи, па сам зато из јакне извадио једно писмо од моје супруге и рекао царинику: „Видим да волите да читате пошту. Да ли бисте волели да прочитате и ово писмо од моје супруге, које није у тим фасциклама?“ Постиђен, извинио се и пустио ме да прођем.

Од 1982. моја супруга и ја служимо као мисионари у Ници, на југу Француске. Због лошег здравља, више не могу учинити толико много колико сам могао. Али то не значи да се наша радост смањила. Видели смо да ’наш труд није узалудан‘ (1. Коринћанима 15:58). Имам радост да видим како многи људи с којима сам имао предност да током ових година проучавам, као и више од 40 чланова моје породице верно служе Јехови.

Ни у ком случају не жалим због жртава које је мој живот ’прелажења‘ захтевао. Коначно, ниједна жртва коју учинимо не може се упоредити са оним што су Јехова и његов Син, Христ Исус, учинили за нас. Кад размишљам о протеклих 60 година колико познајем истину, могу рећи да ме је Јехова обилно благословио. Као што Пословице 10:22 кажу, „благослов Господњи богатство даје“.

Без сумње, Јеховина ’милост боља је од живота‘ (Псалам 63:4). Док се непријатности старости умножавају, у својим молитвама често спомињем речи надахнутог псалмисте: „У тебе се, Господе, уздам; не дај да сам никад под срамотом! Јер си ти надање моје, Господе, Боже, поуздање моје од младости моје. Ти си мене, Боже, од младости моје учио, и до данас казујем чудеса твоја. А ни у седој старости мојој не остави ме, Боже“ (Псалам 71:1, 5, 17, 18).

[Слика на 25. страни]

Данас, с мојом супругом, Ани