Да ли Бог захтева пошћење?

БОЖЈИ Закон дат преко Мојсија захтевао је пошћење само у једној прилици — на годишњи Дан помирења. Закон је заповедао да тог дана Израелци треба да ’муче своје душе‘, што се сматра да је значило да су постили (3. Мојсијева 16:29-31, ДК; 23:27; Псалам 35:13). Међутим, овај пост није био пука формалност. Прослава Дана помирења подстицала је израелски народ да буде свеснији своје грешности и потребе за откупом. Уз то, они су тог дана постили да би пред Богом изразили жалост због својих грехова и покајање.

Иако је ово био једини обавезни пост под Мојсијевим законом, Израелци су држали постове и у другим приликама (Излазак 34:28; 1. Самуилова 7:6; 2. Летописа 20:3; Јездра 8:21; Јестира 4:3, 16). Међу њима је било добровољних постова у знак покајања. Јехова је подстицао преступнички народ Јуде: „Обратите се к мени свим срцем својим, у посту, у плачу, у запомагању.“ То није требало да буде неко спољашње показивање, јер је Бог наставио да говори: „Растргните срца своја а хаљине не раздрите своје“ (Јоил 2:12-15).

С временом, многи су постили ради спољашње формалности. Јехова се гнушао на такво неискрено пошћење и зато је питао лицемерне Израелце: „Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?“ (Исаија 58:5, ДК). Уместо да се нападно размећу својим пошћењем, ови својевољни људи су били позвани да доносе дела долична покајању.

Неки постови које су успоставили Јевреји, од самог почетка су наишли на Божје неодобравање. На пример, у једном раздобљу, народ Јуде је имао четири годишња поста да би комеморисао злосрећне догађаје повезане са опсадом и опустошењем Јерусалима у седмом веку пре н. е. (2. Краљевима 25:1-4, 8, 9, 22-26; Захарија 8:19). Након што су Јевреји били ослобођени из вавилонског заробљеништва, Јехова је рекао преко пророка Захарије: „Кад постисте... за седамдесет година, јесте ли ради мене постили?“ Бог није одобравао ове постове јер су Јевреји постили и жалили због пресуда које су дошле од самог Јехове. Они су постили због несреће која их је задесила, а не због свог властитог неисправног поступања које је до тога довело. Након што су се вратили у своју домовину, било је време да се радују уместо да оплакују прошлост (Захарија 7:5).

Да ли је пошћење за хришћане?

Иако Исус Христ никада није заповедио својим ученицима да посте, он и његови следбеници постили су на Дан помирења јер су били под Мојсијевим законом. Осим тога, неки од његових ученика постили су добровољно у другим приликама, пошто их Исус није упутио да сасвим избегавају тај обичај (Дела апостолска 13:2, 3; 14:23). Ипак, никад није требало да „нагрђују лица своја, да би их видели људи где посте“ (Матеј 6:16, ДС). Такво спољашње показивање побожности могло би довести до задивљених погледа других људи и кимања главом у знак одобравања. Ипак, Бог није био задовољан таквим нападним разметањем (Матеј 6:17, 18).

Исус је такође говорио о пошћењу својих следбеника приликом његове смрти. Он тиме није увео обредни пост. Уместо тога, он је наговестио реакцију на дубоку жалост коју ће они доживети. Чим је  био ускрснут, поново је био с њима, и више није било разлога да посте (Лука 5:34, 35).

Мојсијев закон је престао када се „Христос једном принесе да узме грехе многих“ (Јеврејима 9:24-28). А с престанком Закона, престала је и заповест да се пости на Дан помирења. Дакле, једини обавезни пост споменут у Библији био је укинут.

Шта је с Великим постом?

На чему се онда заснива обичај хришћанског света да пости за време Великог поста? И католичке и протестантске цркве признају Велики пост, иако се начин држања разликује од цркве до цркве. Неки узимају само један оброк дневно за време 40-дневног раздобља које претходи Ускрсу. Други потпуно посте једино на Пепељаву среду и на Велики петак. За неке, Велики пост захтева уздржавање од меса, рибе, јаја и млечних производа.

Велики пост је наводно заснован на Исусовом 40-дневном посту након његовог крштења. Да ли је он тада успоставио један обред који треба следити сваке године? Нипошто. То је очигледно због чињенице да Библија не бележи никакав обичај такве врсте међу раним хришћанима. Велики пост се први пут држао у четвртом веку после Христа. Попут многих других учења хришћанског света, и он је преузет из паганских извора.

Ако је Велики пост опонашање Исусовог пошћења у пустоши након његовог крштења, зашто се он држи током седмица које претходе Ускрсу — што је наводно време његовог ускрсења? Исус није постио у данима који су претходили његовој смрти. Извештаји јеванђеља указују да су он и његови ученици посећивали домове и да су јели у Витанији само неколико дана пре његове смрти. И он је јео пасхални оброк ноћ пре своје смрти (Матеј 26:6, 7; Лука 22:15; Јован 12:2).

Постоји нешто што се треба научити из Исусовог пошћења након његовог крштења. Он је започињао једну важну службу. Били су укључени оправдање Јеховиног суверенитета и будућност читавог људског рода. Било је то време за дубоку медитацију и за обраћање Јехови у молитви за помоћ и вођство. Током тог времена, Исус је прикладно постио. То указује да пошћење може бити корисно када се спроводи уз исправан мотив и у некој подесној прилици. (Упореди с Колошанима 2:20-23.)

Када би пошћење могло бити корисно

Размотримо неке данашње прилике када би обожавалац Бога могао постити. Особа која је починила неки грех можда неће желети да једе неко време. То не би било да би се импресионирали други или у гневу због примљене дисциплине. И, наравно, пошћење само по себи неће поправити ствари с Богом. Међутим, особа која се искрено каје осећаће дубоку жалост зато што је повредила Јехову и вероватно пријатеље и породицу. Мука и усрдна молитва за опроштење могу угасити жељу за храном.

Израелски краљ Давид имао је слично искуство. Када се суочио са изгледом да изгуби свог сина са Витсавејом, он је сву своју снагу усредсредио на молитву Јехови да би добио милост с обзиром на то дете. Док је све своје емоције и сву своју снагу улагао у молитве, он је постио. Исто тако, и данас под неким стресним условима узимање хране можда неће изгледати прикладно (2. Самуилова 12:15-17).

Такође може бити тренутака када побожна особа жели да се усредсреди на неку дубоку духовну ствар. Можда је неопходно истраживање Библије и хришћанских публикација. Можда је потребно време за медитацију. За време таквог студија који заокупља, појединац можда  неће желети да му узимање оброка одвраћа пажњу. (Упореди с Јеремијом 36:8-10.)

Постоје библијски примери Божјих слугу који су постили када су морали донети озбиљне одлуке. У Немијиним данима требало је положити једну заклетву Јехови, а Израелци би били изложени проклетству ако би је прекршили. Требало је да обећају да ће напустити своје жене странкиње и да ће се држати одвојено од околних нација. Пре него што су положили ту заклетву и за време исповедања своје кривице, цео збор је постио (Немија 9:1, 38; 10:29, 30). Када се суочава с тешким одлукама, хришћанин може једно кратко време бити без хране.

Доношење одлука од стране старешинства у раној хришћанској скупштини понекад је било пропраћено пошћењем. Данас, скупштинске старешине суочене с тешким одлукама, можда у повезаности с неким судским случајем, могу се уздржавати од хране док разматрају ту ствар.

Одлука да се пости у неким околностима јесте лична одлука. Једна особа не треба да суди другој по овом питању. Не треба да желимо да се ’показујемо људима праведни‘; нити храну треба да сматрамо толико важном да она ремети наше старање за озбиљне обавезе (Матеј 23:28; Лука 12:22, 23). А Библија показује да Бог нити захтева да постимо нити нам забрањује да то чинимо.

[Слика на 7. страни]

Да ли знаш зашто је Исус након свог крштења постио 40 дана?