Уграби ову јединствену прилику!

ПЕТАР је био далеко одмакао са својим студијама медицине када је библијска порука спасења заокупила његово занимање. Када је дипломирао и почео да ради као доктор у једној болници, његови претпостављени су га стално подстицали да специјализира као неурохирург. Била је то прилика коју би многи нови доктори уграбили без оклевања.

Ипак, Петар a је одлучио да се одрекне ове прилике. Зашто? Да ли му је једноставно недостајала потребна амбиција и мотивација? Не, јер је Петар пажљиво размислио о овој понуди. Након што је постао предани, крштени Сведок за Јехову, желео је да проведе што је могуће више времена у разноврсним аспектима хришћанске службе. Када би се квалификовао за неурохирурга, резоновао је, његова професија би гутала све више и више његовог времена и енергије. Да ли је био луд што је пропустио ову нарочиту шансу, или је био мудар?

По некима, Петрова одлука можда изгледа лудо. Међутим, он је узео у обзир библијске стихове као што су Ефесцима 5:15, 16. Тамо је апостол Павле подстакао сухришћане: „Гледајте, дакле, да уредно живите, не као немудри, него као мудри. Пазите на време [’искупљујте повољно време‘, NW], јер су дани зли.“

Молимо да запазиш израз ’повољно време‘. То је превод једне грчке речи која се у Библији најчешће користи да укаже на неко време или раздобље које је означено извесним обележјима, или је прикладно за неку посебну активност. Павле је овде нагласио да хришћани треба да одвоје време за важне ствари. Заиста, они треба да се ’увере у важније ствари‘ (Филипљанима 1:10, NW). У питању је постављање приоритета.

Дакле, шта је онда божанска намера за наше време? Шта је Божја воља за оне који га воле? Библијска пророчанства јасно означавају наше дане као ’време краја‘ или „последње дане“ (Данило 12:4, NW; 2. Тимотеју 3:1). Христ Исус није оставио места сумњи у вези с тим шта ће у нашим данима бити од највеће важности. Он је специфично рекао да ће се пре краја овог злог система ствари ’ово јеванђеље о краљевству проповедати по свему свету за сведочанство свим народима’. Тек тада ће доћи крај (Матеј 24:3, 14).

 Због тога треба да уграбимо сваку прилику да проповедамо добру вест о Краљевству и да правимо ученике (Матеј 28:19, 20). Пошто се ове активности никада више неће поновити, ово је последња прилика да дамо све од себе у овом животоспасавајућем делу. „Ево га сад право време.“ Заиста, „сад [је] дан спасења“ (2. Коринћанима 6:2).

Донети мудру одлуку

Петар — млади човек споменут на почетку — помно је размислио о својој одлуци и одвагнуо шта му стоји на располагању. Схватио је да не би било погрешно да студира с циљем да постане неурохирург. Али шта му је било најважније? Била је то његова активност у хришћанској служби, с обзиром на хитност тог посла. У исто време, имао је обавезе које је требало испунити. Био је ожењен и морао је издржавати своју супругу која пуновремено учествује у делу проповедања (1. Тимотеју 5:8). Петар је такође морао вратити дугове повезане с његовим школовањем. Шта је онда одлучио да уради?

Петар је одлучио да специјализира радиологију и да ради на прегледу ултразвуком. То је био посао који је изискивао нормално радно време. Такође је могао да се обучава у току нормалног радног времена. Да, неки могу сматрати да је то мање угледан положај, али то ће му омогућити да више времена посвети духовним циљевима.

Још један разлог је утицао на Петрову одлуку. Иако не осуђује друге који су можда донели другачију одлуку, он зна да превелика уплетеност у световне ствари представља опасност за једног хришћанина. То може проузроковати да се занемаре духовне одговорности. То је илустровано једним другим примером који се окретао око запослења.

Извесни пуновремени објавитељ Краљевства био је школован уметник. Могао је да се финансијски издржава тако што је продавао своје слике. Иако је већину свог времена посвећивао најважнијој ствари, хришћанској служби, комотно је могао да се издржава. Међутим, жеља да унапређује своју уметничку каријеру почела је да расте. Све више је сликао и уплитао се у свет уметности, напустио је пуновремену службу и на крају постао потпуно неактиван што се тиче дела проповедања Краљевства. С временом се уплео у небиблијско понашање, што је довело до тога да више није део хришћанске скупштине (1. Коринћанима 5:11-13).

Наше време је посебно

Као они који сада служе Јехови, сигурно желимо да му останемо верни. Ми знамо да живимо у најизузетнијем времену у људској историји. Да бисмо наставили да служимо Богу и да ефикасно излазимо на крај с данашњим околностима, можда је потребно да направимо различита прилагођавања. То можемо упоредити с временом жетве за једног земљорадника. То је раздобље посебне активности, када се од земљорадника̂ очекује да се напрежу више него обично и да раде дуже. Зашто? Зато што се жетва мора сакупити у ограниченом времену.

Овом садашњем злом систему ствари преостало је само једно веома ограничено време. Сада више него икада пре, прави хришћанин треба да се напреже да следи Исусов пример и хода његовим стопама. Његов животни пут на земљи јасно је показао шта је за њега било од највеће важности. Он је рекао: „Мени ваља радити дела онога који ме посла док је дан. Доћи ће ноћ, кад нико не може радити“ (Јован 9:4). Рекавши да долази ноћ, Исус је указао на време своје кушње, прибијања на стуб и смрти,  када ће се његова земаљска служба окончати и када неће моћи да учествује у делима свог небеског Оца.

Истина, за време своје троипогодишње службе, Исус је провео нешто свог времена чинећи чуда и лечећи болесне. Ипак, он је већину свог времена користио да проповеда поруку о Краљевству и ’да заробљенима јави избављење‘ од криве религије (Лука 4:18; Матеј 4:17). Исус се марљиво трудио у својој служби и такође је узимао времена да обучава своје ученике, тако да би они могли градити на темељу који је он поставио и ефикасно наставити с делом проповедања. Исус је грабио сваку прилику да унапређује интересе Краљевства и желео је да његови ученици раде то исто (Матеј 5:14-16; Јован 8:12).

Попут Исуса, ми који смо његови данашњи следбеници треба да видимо ситуацију човечанства онако како је види Јехова Бог. Овом систему ствари истиче време, а Бог милосрдно жели да сви имају прилику да добију спасење (2. Петрова 3:9). Дакле, зар не би било мудро све друге тежње ставити на место подређено вршењу Јеховине воље? (Матеј 6:25-33). Нарочито у току таквог посебног времена као што је ово, у нашем животу као хришћана нешто што би се у нормалним околностима сматрало важним може с правом бити од мање важности.

Да ли ће ико од нас икада зажалити што је Божју вољу ставио на прво место у свом животу? Заиста неће, јер хришћански пут самопожртвованости је награђујућ на диван начин. На пример, Исус је рекао својим ученицима: „У истину вам кажем: Нема никога који је ради мене и ради јеванђеља оставио кућу своју, или браћу своју, или сестре своје, или оца свога, или матер своју, или децу своју, или њиве своје, који неће примити сад, у ово време, сто пута онолико кућа и браће и сестара и отаца и матера и деце и земље, у прогоњењу, а на ономе свету живот вечни“ (Марко 10:29, 30).

Нико не може новчано проценити награде које уживају они који своје време користе да хвале Јехову и објављују поруку о Краљевству. Они уживају толико много благослова! То укључује праве пријатеље, задовољство зато што се врши божанска воља, Божји осмех одобравања и изглед бескрајног живота (Откривење 21:3, 4). И какав је благослов помагати људима у духовном смислу и доносити част Јеховином светом имену као његови Сведоци! Без поговора, ’искупљивање повољног времена‘ заиста је мудар и награђујућ пут. Сада је као никада пре време да се учествује у објављивању добре вести о Божјем Краљевству. Да ли ћеш уграбити и задржати ову јединствену прилику?

[Фуснота]