Јехова је био моје уточиште

ИСПРИЧАЛА ПЕНЕЛОПА МАКРИС

Мајка ме је усрдно молила: „Напусти свог супруга; браћа ће ти наћи бољег.“ Зашто је моја мајка пуна љубави желела да поништим свој брак? Шта ју је толико узнемирило?

РОЂЕНА сам 1897. у сеоцету Амбелос, на грчком острву Самос. Чланови наше породице били су одани Грчкој православној цркви. Отац је умро кратко пре мог рођења, а мајка, моја три брата и ја морали смо напорно да радимо само да бисмо преживели усред крајњег сиромаштва тог доба.

Први светски рат је избио 1914, и убрзо након тога мојој двојици старије браће било је наређено да ступе у војску. Али, да би то избегли, имигрирали су у Америку, остављајући мене и млађег брата код куће с мајком. Неколико година касније, 1920, удала сам се за Димитриса, младог учитеља у нашем селу.

Једна важна посета

Убрзо након што сам се удала, брат моје мајке је дошао из Америке да нас посети. Десило се да је са собом понео један том Studies in the Scriptures, које је написао Чарлс Тејз Расел. Била је то публикација Истраживача Библије, који су сада познати као Јеховини сведоци.

Када је Димитрис отворио књигу, запазио је једну тему о којој је размишљао још кад је био дете: „Шта се дешава с човеком кад умре?“ У средњој школи је испитивао једног православног теолога баш о тој теми али није добио задовољавајући одговор. Јасно и логично објашњење које је пружено у тој публикацији толико је одушевило Димитриса да је отишао право  у сеоску кафану, где се у Грчкој мушкарци обично окупљају. Тамо је испричао оно што је сазнао из Библије.

Наш став за библијску истину

Отприлике у то време — почетком 1920-их — Грчка је била усред још једног рата. Димитрис је био регрутован и послат на турско копно, у Малу Азију. Био је рањен и послат кући. Након што се опоравио, пратила сам га у Смирну, у Малој Азији (сада Измир, у Турској). Када је рат изненада окончан 1922, морали смо да бежимо. У ствари, у једном јако оштећеном чамцу једва смо побегли на Самос. Кад смо стигли кући, пали смо на колена и захвалили Богу — Богу о коме смо још увек имали само оскудно спознање.

Ускоро је Димитрису било додељено да поучава у једној школи у Ватију, главном граду острва. Он је и даље читао литературу Истраживача Библије, и једне кишне ноћи посетила су нас двојица од њих са острва Иос. Они су се вратили из Америке да би служили као колпортери, како су се звали пуновремени јеванђелизатори. Дали смо им преноћиште и они су нам говорили о много чему у вези с Божјим намерама.

Након тога Димитрис ми је рекао: „Пенелопа, схватам да је ово истина и ја је морам следити. То значи да морам престати да певам у Грчкој православној цркви и да не могу посећивати цркву са школарцима.“ Иако је наше спознање о Јехови било ограничено, наша жеља да му служимо била је снажна. Стога сам одговорила: „Ја ти нећу сметати. Само настави.“

Он је наставио прилично неодлучно: „Да, али ако наш пут постане очигледан, изгубићу посао.“

„Нема везе“, рекла сам, „зар сви људи живе од учитељске професије? Ми смо млади и јаки, и уз Божју помоћ можемо пронаћи други посао.“

Отприлике у то време сазнали смо да је један други Истраживач Библије — такође колпортер — дошао на Самос. Кад смо чули да му полиција није дала дозволу да одржи јавно библијско предавање, отишли смо да га потражимо. Пронашли смо га у једној продавници како разговара с двојицом православних теолога. Посрамљени што нису могли да бране своја веровања Библијом, теолози су ускоро отишли. Мој супруг, импресиониран колпортеровим спознањем, питао је: „Како користите Библију с таквом лакоћом?“

„Ми систематски проучавамо Библију“, одговорио је. Отворивши своју торбу, извукао је студијску књигу Харфа Божја и показао нам како се та књига користи за такав студиј. Били смо толико горљиви да учимо да смо мој супруг и ја, колпортер и још два човека у друштву власника продавнице одмах отишли његовој кући. Колпортер је свакоме од нас дао по примерак књиге Харфа Божја,и одмах смо почели да је проучавамо. Продужили смо наш студиј све до далеко иза поноћи, а затим док се приближавала зора, почели смо да учимо песме које су певали Истраживачи Библије.

Од тада па надаље, почела сам да проучавам Библију по неколико сати дневно. Истраживачи Библије из иностранства и даље су нас снабдевали помоћним средствима за проучавање Библије. У јануару 1926, предала сам се Богу у молитви, заветовавши се да безрезервно вршим његову вољу. Касније тог лета мој супруг и ја смо симболизовали своје предање крштењем у води. Имали смо снажну жељу да говоримо другима о ономе што смо научили, тако да смо почели са службом од врата до врата с трактатом Message of Hope.

Подношење снажног противљења

Једног дана једна млада госпођа ме је позвала да присуствујем литургији у једној малој православној капели. „Ја  сам престала да обожавам Бога на тај начин“, објаснила сам. „Сада га обожавам духом и истином, као што научава Библија“ (Јован 4:23, 24). Била је запрепашћена и надалеко и нашироко је разгласила шта се десило, укључивши у то и мог супруга.

Практично су сви почели да се противе. Нигде нисмо могли наћи мир — ни у својој кући нити на састанцима које смо одржавали с неколико заинтересованих особа са острва. На подстицај православних свештеника, мноштва су се сакупљала испред нашег места састајања, бацајући камење и узвикујући увреде.

Када смо дистрибуисали трактат Message of Hope, деца су се скупљала око нас узвикујући „миленијалисти“ и друге погрдне изразе. Колеге мог супруга такође су почеле да му праве проблеме. Крајем 1926. изведен је пред суд, оптужен да није подобан да буде учитељ у државној школи и осуђен на 15 дана затвора.

Када је мајка сазнала за то, саветовала ме је да напустим супруга. „Слушај, драга мајко“, одговорила сам, „знаш као што и ја знам колико те волим и поштујем. Али једноставно не могу дозволити да станеш на пут нашем обожавању истинитог Бога, Јехове.“ Отишла је у своје село горко разочарана.

Године 1927. у Атини је одржан један већи скуп Истраживача Библије, и Јехова је отворио пут да присуствујемо. Били  смо одушевљени и духовно ојачани сакупљањем с мноштвом суверника. Вративши се на Самос, дистрибуисали смо 5 000 примерака трактата под насловом A Testimony to the Rulers of the World по градовима и селима на нашем острву.

Отприлике у то време Димитрис је био отпуштен са свог положаја учитеља, и због предрасуда према нама, скоро је било немогуће пронаћи посао. Али пошто сам знала да шијем а Димитрис је био вешт молер, могли смо зарадити довољно да саставимо крај с крајем. Године 1928. мој супруг, као и још четири хришћанска брата на Самосу, били су осуђени на два месеца затвора због проповедања добре вести. Пошто сам била једини Истраживач Библије на слободи, могла сам их снабдевати храном у затвору.

Борба са озбиљним болестима

У једном тренутку сам оболела од туберкулозног спондилитиса, тада непознате хроничне болести. Изгубила сам апетит и стално сам имала високу температуру. Лечење је укључивало да будем стављена у гипсано корито од врата до бедара. Да бисмо финансијски изашли на крај, мој супруг је продао једно парче земље како бих ја могла наставити с терапијом. У тескоби, сваки дан сам се молила Богу за снагу.

Када су ме посећивали, рођаци су непрестано распиривали пламен противљења. Мајка је рекла да све те невоље доживљавамо зато што смо променили религију. Неспособна да се померим, квасила сам јастук сузама док сам преклињала нашег небеског Оца да ми да стрпљења и храбрости да истрајем.

На столу поред кревета држала сам Библију и залиху брошурица и трактата за посетиоце. Био је то благослов што су се састанци наше мале скупштине одржавали у нашој кући; редовно сам могла добијати духовно охрабрење. Морали смо продати још једно парче земље да бисмо платили медицинско лечење код једног доктора у Атини.

Убрзо након тога посетио нас је путујући надгледник. Било му је много жао када је видео да сам у таквом стању и да је Димитрис без посла. Он нам је љубазно помогао да направимо припреме да живимо у Митилену на острву Лезбос. Тамо смо се преселили 1934, а Димитрис је могао да добије запослење. Тамо смо такође затекли дивну хришћанску браћу и сестре који су се бринули за мене у мојој болести. Постепено, након пет година лечења, потпуно сам се опоравила.

Међутим, 1946, убрзо након Другог светског рата, поново сам се озбиљно разболела, овог пута од туберкулозног перитонитиса. Била сам у кревету пет месеци с високом температуром и јаким боловима. Али, као и раније, никада нисам престала да мојим посетиоцима говорим о Јехови. С временом ми се повратило здравље.

Пионирење упркос противљењу

У послератним годинама у Грчкој је несмањено противљење била судбина Јеховиних сведока. Безброј пута смо били хапшени док смо учествовали у служби од куће до куће. Мој супруг је укупно скоро годину дана одлежао у затвору. Када смо кретали у службу, обично смо рачунали да ћемо ухапшени провести ноћ у полицијској станици. Ипак Јехова нас никада није напустио. Он је увек пружао потребну храброст и снагу да истрајемо.

У 1940-им сам прочитала у Информатору (сада Наша служба за Краљевство) о припреми за феријалног пионира. Одлучила сам да покушам да учествујем у овом облику службе који је захтевао да се служби посвети 75 сати месечно. Као резултат тога, број накнадних посета и библијских студија је порастао — једно време сам водила 17 недељних студија. Такође сам разрадила руту с часописима у пословном подручју Митилена, у коме  сам редовно уручивала око 300 примерака Куле стражаре и Пробудите се! у радњама, канцеларијама и банкама.

Када је један путујући надгледник служио нашој скупштини 1964, рекао је: „Сестро Пенелопа, из твоје Картице објавитеља видео сам дивне резултате које имаш у својој служби. Зашто не попуниш молбу за општег пионира?“ Увек ћу бити захвална за његово охрабрење; пуновремена служба је била моја радост више од три деценије.

Награђујуће искуство

У Митилену постоји један густо насељени крај који се зове Лангада, у коме живе грчке избеглице. Избегавали смо да тамо идемо од врата до врата због фанатичног противљења на које смо наилазили. Међутим, када је мој супруг био у затвору, морала сам да пролазим кроз то подручје да бих га посетила. Једног кишног дана једна жена ме је позвала у своју кућу да би се распитала зашто је мој супруг у затвору. Објаснила сам да је то због проповедања добре вести о Божјем Краљевству и да он трпи баш као што је Христ трпео.

С временом, једна друга жена је уредила да свратим у њену кућу. Кад сам стигла установила сам да је позвала укупно 12 жена. Очекивала сам могуће противљење, тако да сам се молила Богу да ми да мудрост и храброст да се суочим с било чим што се деси. Те жене су имале многа питања, а неке су износиле приговоре, али могла сам да пружим библијске одговоре. Кад сам устала да кренем, домаћица ме је замолила да поново дођем следећег дана. На срећу, прихватила сам тај позив. Када смо једна пријатељица и ја стигле следећег дана, затекле смо жене које су већ чекале.

После тога наши библијски разговори су се наставили на редовној основи и започети су многи библијски студији. Један број жена је напредовао у тачном спознању, а такође и њихове породице. Ова група је касније сачињавала језгро нове скупштине Јеховиних сведока у Митилену.

Јехова је био добар према мени

Током година Јехова је наградио труд мог супруга и мене да Му служимо. Шачица Сведока на Самосу 1920-их порасла је на две скупштине и једну групу са отприлике 130 објавитеља. А на острву Лезбос су четири скупштине и пет група које укључују око 430 објавитеља Краљевства. Мој супруг је активно објављивао Божје Краљевство све до своје смрти 1977. Каква је предност видети да они којима смо помагали још увек остају ревни у служби! Заиста, са својом децом, унучади и праунучади, они сачињавају велико мноштво које уједињено обожава Јехову!

Мој пут хришћанске службе, који се сада протеже више од 70 година, није био лак пут. Ипак, Јехова је био неупоредива тврђава. Због поодмаклих година и нарушеног здравља, везана сам за кревет и веома сам ограничена у проповедању које могу спровести. Али, као што је рекао псалмиста, и ја могу рећи Јехови: „Ти си уточиште моје, бранич мој, Бог мој, у кога се уздам“ (Псалам 91:2).

(Сестра Макрис је умрла док је овај чланак припреман. Имала је небеску наду.)

[Слика на 26. страни]

С њеним супругом 1955.

[Слика на 26. страни]

Сестра Макрис би 1997. имала 100 година