Пружање помоћи усред рушевина

ЧОВЕКОВ напор да пружи помоћ након катастрофе сигурно је хвале вредан. Многи програми за пружање помоћи помогли су да се поново саграде куће, уједине породице и, надасве, да се спасу животи.

Кад избије катастрофа, Јеховини сведоци користе — и захвални су за — било које припреме које се чине преко световних програма за пружање помоћи. У исто време, они имају библијску обавезу да ’чине добро особито браћи по вери‘ (Галатима 6:10). Да, Сведоци сматрају да су у сродству; они гледају једни на друге као на „породицу“. Зато се обраћају једни другима са „брате“ и „сестро“. (Упореди с Марком 3:31-35; Филимону 1, 2.)

Стога када нека катастрофа погоди суседство, старешине међу Јеховиним сведоцима брижљиво се труде да утврде  боравиште и потребе сваког члана скупштине и праве припреме за потребну помоћ. Размотри како је то било у Акри, у Гани; Сан Анђелу, у САД; и у Кобеу, у Јапану.

Акра — „мини Нојево време“

Киша је почела да пада око 11 сати ноћу, и сатима је немилосрдно лила. „Киша је тако јако падала да је цела моја породица била будна“, каже Џон Твумаси, један од Јеховиних сведока у Акри. Daily Graphic је то назвао „мини Нојево време“. „Покушали смо да неке драгоцености однесемо код комшије“, наставља Џон, „али када смо отворили врата према степеништу, вода је јурнула унутра.“

Власти су објавиле узбуну за евакуацију, али многи су ипак оклевали, плашећи се да би празна кућа — иако је била пуна воде — могла намамити лопове. Неки нису могли да изађу иако су то желели. „Моја мама и ја нисмо могле да отворимо врата“, каже једна девојка по имену Паулина. „Вода је и даље надолазила, тако да смо стајале на дрвеним бурадима и држале се за кровне греде. Напокон, око пет сати ујутру, спасле су нас наше комшије.“

Чим је то било могуће, Јеховини сведоци су кренули на посао. Једна хришћанска сестра по имену Беатрис прича: „Старешине из скупштине су нас тражили, и пронашли су нас у кући једног другог Сведока, где смо нашли уточиште. Само три дана након потопа, старешине и млађи чланови скупштине дошли су на наше подручје и стругали су блато унутар и око куће. Watch Tower Society је обезбедио детерџенте, дезинфекциона средства, фарбу, душеке, покриваче, платно и одећу за децу. Браћа су нам послала храну за неколико дана. Била сам дубоко дирнута!“

Џон Твумаси, цитиран раније, извештава: „Рекао сам другим станарима да нам је наша Заједница послала детерџенте и дезинфекциона средства — довољно да очистимо целу кућу. Отприлике 40 станара нам је помагало око чишћења. Дао сам нешто детерџента мојим комшијама, укључујући и једног човека који је свештеник локалне цркве. Моје колеге су погрешно мислиле да Јеховини сведоци показују љубав само према својим људима.“

Хришћанска браћа и сестре су веома ценили помоћ пуну љубави која им је пружена. Брат Твумаси закључује: „Иако су ствари које сам изгубио у поплави имале већу новчану вредност од ствари које сам добио као помоћ, моја породица и ја сматрамо да смо због ове дирљиве припреме од стране Заједнице добили далеко више него што смо изгубили.“

Сан Анђело — „Звучало је као да је смак света“

Торнада која су опустошила Сан Анђело 28. маја 1995, чупала су дрвеће из корена, ломила бандере и бацала електричне каблове по улицама. Ветар је у налетима достизао брзину и до 160 километара на час, уништавајући јавне објекте. Више од 20 000 кућа остало је без струје. Затим је дошао гра̏д. Државна метеоролошка служба је извештавала о „гра̏ду величине лоптице за голф“, затим о „гра̏ду величине лопте за бејзбол“ и, на крају, о „гра̏ду величине грејпфрута“. Налет је био заглушујућ. Један становник је рекао: „Звучало је као да је смак света.“

 Након олује следила је злослутна тишина. Људи су полако излазили из својих порушених кућа да би установили штету. Дрвећу које је још увек стајало било је очерупано лишће. Куће које су још увек стајале изгледале су као да су огуљене. У неким подручјима гра̏д је прекрио земљу у слојевима дубоким и до једног метра. Хиљаде прозора на кућама и аутомобилима било је поломљено у олуји, тако да су сада комадићи сломљеног стакла светлуцали уз гра̏д који је прекрио земљу. „Кад сам дошла кући“, каже једна жена, „једноставно сам села у свој ауто на прилазном путу и плакала. Штета је била толико велика да ме је напросто покопала.“

Програми за пружање помоћи и болнице брзо су обезбедили финансијску помоћ, грађевински материјал, медицинско лечење и саветовање. Похвално је што су многе особе које су и саме биле жртве олује учиниле оно што су могле како би помогле другима.

Скупштине Јеховиних сведока такође су предузеле акцију. Обри Конер, један старешина у Сан Анђелу, извештава: „Чим је олуја престала, телефоном смо проверавали како су други. Помагали смо једни другима и нашим комшијама који нису Сведоци да даскама прекријемо прозоре, да ставимо пластику на кровове и да заштитимо куће од невремена колико год је то могуће. Затим смо забележили сваку особу у скупштини чија је кућа била оштећена. Око стотину кућа требало је поправити, а материјал који је обезбеђен преко агенција за пружање помоћи није био довољан. Зато смо купили додатан материјал и организовали се за посао. Укупно је око 1 000 Сведока добровољно помагало, отприлике 250 сваког викенда. Дошли су са удаљености и до 740 километара. Сви су неуморно радили, често на скоро 40°C. Чак је и једна 70-годишња сестра радила с нама сваког викенда осим једног, и то је било онда када је поправљана њена кућа. А тог викенда била је на свом крову и помагала у поправљању!

„Често смо чули изјаве посматрача као што су: ’Зар не би било лепо кад би и друге религије радиле ово за своје чланове?‘ Наше комшије су биле импресиониране када су виделе групу од 10 до 12 добровољаца (укључујући и сестре) како долазе у петак рано ујутру у кућу неког другог сведока, спремни да бесплатно поправе или да чак поново направе цео кров. У већини случајева посао је био завршен за један викенд. Понекад би светски грађевинари још увек били на крову кад је наша група стигла до следећих врата. Ми бисмо скинули и поново саградили наш кров и очистили двориште пре него што су они завршили свој кров. Понекад су прекидали свој посао само да би нас посматрали!“

Брат Конер закључује: „Свима нама ће недостајати искуства која смо заједно имали. Упознали смо једни друге из једног другог угла тиме што смо показивали братску љубав и тиме што нам је она показивана као никада раније. Сматрамо да је то само пример тога како ће бити у Божјем новом свету, кад браћа и сестре помажу једни другима зато што то заиста желе“ (2. Петрова 3:13).

Кобе — ’рушевина дрвета, малтера и људских тела‘

Требало је да становници Кобеа наводно буду припремљени. Заиста, сваког  1. септембра они славе Дан превенције катастрофе. Школарци се вежбају за земљотрес, војска увежбава своје акције спасавања хеликоптером, а ватрогасци извозе своје машине које симулирају земљотрес, у којима добровољци вежбају своје вештине преживљавања унутар кутије величине собе која се дрмуса и тресе као да је прави земљотрес. Али када се прави земљотрес десио 17. јануара 1995, све припреме су изгледале бескорисно. Срушиле су се десетине хиљада кровова — нешто што се никада није десило у симулаторима. Возови су се испревртали; делови аутопута су се распали; гасне и водоводне цеви су биле покидане; куће су се срушиле као да су од картона. Часопис Time је описао овај призор као „рушевину дрвета, малтера и људских тела“.

Затим су наступили пожари. Зграде су биле у пламену док су фрустрирани ватрогасци били заглављени у километрима загушеног саобраћаја. Они који су стигли до ватре често су установили да се никаква вода не може добити из оштећеног градског водоводног система. „Првог дана је била тотална паника“, рекао је један службеник. „Никад се у свом животу нисам осећао тако немоћно, знајући да је толико много људи било затрпано у тим кућама које су гореле. И знајући да у вези с тим ништа нисам могао урадити.“

Укупно је погинуло неких 5 000 људи, а приближно 50 000 зграда је лежало у рушевинама. Кобе је имао само једну трећину потребне хране. Да би добили воду неки су прибегавали скупљању прљаве течности испод пукнутих цеви за воду. Многи од оних који су остали без крова над главом побегли су у склоништа, од којих се у некима делила храна, а свака особа је дневно имала само по једну куглицу пиринча. Убрзо се проширило незадовољство. „Власти ништа нису урадиле“, жалио се један човек. „Ако се и даље будемо ослањали на њих умрећемо од глади.“

Скупштине Јеховиних сведока у Кобеу и у оближњим подручјима одмах су се организовале. Један пилот хеликоптера који је из прве руке видео њихов рад рекао је: „Отишао сам на подручје погођено катастрофом на дан потреса и тамо сам провео недељу дана. Када сам стигао у једно склониште, све је било у хаосу. Никакав посао у вези с помоћи није био урађен. Јеховини сведоци су били једини који су пожурили на то место, обављајући једну ствар за другом.“

Заиста, било је много посла да се уради. Десет Дворана Краљевства било је неподобно за коришћење, а више од 430 Сведока било је без дома. Даљњих 1 206 кућа у којима су живели требало је поправити. И не само то јер је 15 породица оних Сведока који су погинули у катастрофи било у страшној потреби за утехом.

Око 1 000 Сведока из целе земље добровољно је уложило своје време да би помогло у поправкама. „Кад смо радили на кућама студената Библије који још нису били крштени“, примећује један брат, „стално су нас питали: ’Колико треба да платимо за све ово?‘ Када смо им рекли да скупштине подупиру тај посао, захваљивали су нам говорећи: ’Оно што смо проучавали сада је стварност!‘“

Многи су били импресионирани брзим и темељним одзивом Сведока на катастрофу. „Био сам дубоком импресиониран“, каже раније цитирани пилот. „Ви ословљавате једни друге са ’брате‘ и ’сестро‘. Видим како помажете једни другима; ви сте заиста једна породица.“

И сами Сведоци су извукли драгоцене поуке из овог потреса. Једна сестра је признала: „Одувек сам сматрала да што организација постаје већа то је теже показивати лично занимање.“ Али нежна брига која јој је била пружена променила је њено гледиште. „Сада знам да Јехова брине за нас не само као организацију већ и као појединце.“ Међутим, трајно ослобођење од катастрофа лежи пред нама.

 УСКОРО ТРАЈНО ОСЛОБОЂЕЊЕ!

Јеховини сведоци ишчекују време када људски живот и издржавање више неће бити прекинути катастрофама. У Божјем новом свету, човек ће бити поучен да сарађује са земљином средином. Док људи буду одбацивали себичне навике, биће мање рањиви на природне опасности.

Надаље, Јехова Бог — Створитељ природних сила — побринуће се да његова људска породица и земаљско стварство никада више не буду угрожени природним силама. Тада ће земља заиста бити рај (Исаија 65:17, 21, 23; Лука 23:43). Пророчанство из Откривења 21:4 биће на славан начин испуњено: „Он ће отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде.“

[Слика на 5. страни]

Беатрис Џоунс (лево) показује како су она и остали формирали ланац да би прошли кроз воду

[Слика на 6. страни]

Пружање помоћи након торнада̂