Истина о Исусу

ИЗГЛЕДА да нема краја теоријама и спекулацијама о томе ко је био Исус и шта је остварио. Али шта је са самом Библијом? Шта нам она говори о Исусу Христу?

Шта каже Библија

Ако пажљиво читаш Библију, запазићеш следеће кључне чињенице:

◻ Исус је јединорођени Син Божји, прворођени у целом стварству (Јован 3:16; Колошанима 1:15).

◻ Пре око два миленијума, Бог је Исусов живот пренео у материцу јеврејске девице да би се Исус родио као човек (Матеј 1:18; Јован 1:14).

◻ Исус је био више него само добар човек. Он је у сваком погледу био верни одраз предивне личности свог Оца, Јехове Бога (Јован 14:9, 10; Јеврејима 1:3).

◻ Током своје земаљске службе, Исус је с пуно љубави служио потребама потлачених. Чудом је исцељивао болесне и чак подизао мртве (Матеј 11:4-6; Јован 11:5-45).

◻ Исус је објављивао Божје Краљевство као једину наду за ојађено човечанство, и обучавао је своје ученике да наставе ово проповедничко дело (Матеј 4:17; 10:5-7; 28:19, 20).

◻ Дана 14. нисана (око 1. априла), 33 н. е., Исус је био ухапшен, суђен, осуђен и погубљен на темељу лажне оптужбе о бунтовништву (Матеј 26:18-20; 26:48–27:50).

◻ Исусова смрт служи као откуп, и људе који верују ослобађа од њиховог грешног стања, отварајући тако пут ка вечном животу за све оне који испољавају веру у њега (Римљанима 3:23, 24; 1. Јованова 2:2).

◻ Дана 16. нисана, Исус је био ускрснут, а кратко после тога узашао је назад у небо да би исплатио свом Оцу откупну вредност свог савршеног људског живота (Марко 16:1-8; Лука 24:50-53; Дела апостолска 1:6-9).

◻ Као Јеховин наименовани Краљ, ускрснули Исус има потпуни ауторитет да спроведе Божју првобитну намеру за човека (Исаија 9:6, 7; Лука 1:32, 33).

Дакле, Библија приказује Исуса као главну фигуру у остварењу Божјих намера. Али, како можеш бити сигуран да је то прави Исус — Исус из историје, који је рођен у Витлејему и који је ходао овом земљом пре неких 2 000 година?

Темељ за поуздање

Многе сумње могу бити отклоњене једноставно читањем Хришћанских грчких списа с умом слободним од предрасуда. Чинећи то, установићеш да библијски извештај није неко магловито приповедање догађаја, што је случај код митологије. Уместо тога, наведена су имена, специфично време и тачна места. (На пример, види Луку 3:1, 2.) Осим тога, Исусови ученици су описани изразито поштено, са искреношћу која у читаоца улива поверење. Писци нису скривали никога — чак ни себе — у интересу сачињавања верног записа. Да, увидећеш да Библија поседује звук истине (Матеј  14:28-31; 16:21-23; 26:56, 69-75; Марко 9:33, 34; Галатима 2:11-14; 2. Петрова 1:16).

Ипак, има и више од тога. Археолошка открића увек изнова потврђују библијски запис. На пример, ако посетиш Израелски музеј у Јерусалиму, можеш видети једну стену са написом који именује Понтија Пилата. Друга археолошка открића потврђују да су Лисанија и Сергије Павле, које Библија помиње, стварне особе, а не измишљене творевине раних хришћана. Догађаји о којима се извештава у Хришћанским грчким списима (Новом завету) проналазе обилну потврду у указивањима древних писаца, укључујући и Јувенала, Тацита, Сенеку, Светонија, Плинија Млађег, Лукијана, Целза и јеврејског историчара Јосифа. a

Хиљаде оних који су живели у првом веку без питања су прихватили извештаје изнесене у Хришћанским грчким списима. Чак ни непријатељи хришћанства нису порицали истинитост онога што се извештавало да је Исус рекао и учинио. Што се тиче могућности да су Исусови ученици улепшали његов карактер након његове смрти, професор Ф. Ф. Брус коментарише: „Никако није могло бити тако лако као што изгледа неки писци мисле да се у тим раним годинама једноставно измисле Исусове речи и дела будући да су многи његови ученици били ту и могли су се сетити шта се догодило, а шта није... Ученици једноставно нису могли да допусте нетачности (да и не говоримо о свесним извртањима чињеница), јер би одмах били раскринкани од оних који су једва чекали на такву прилику.“

Зашто они не верују

Па ипак, неки изучаваоци остају скептични. Иако претпостављају да је библијски запис измишљен, они жељно листају апокрифне записе и њих прихватају као веродостојне! Зашто? Очито, библијски извештај садржи ствари које многи савремени интелектуалци не желе веровати.

 У свом делу Union Bible Companion, издатом 1871, С. Аустин Алибон поставио је изазов скептицима. Он је написао: „Питајте било кога ко тврди да сумња у истину историје Јеванђеља који разлог има за веровање да је Цезар умро на Капитолу, или да је 800. године папа Лав III крунисао цара Карла Великог за цара Запада?... Ми верујемо у све те тврдње о тим људима које су... наведене; и то зато што имамо историјске доказе о њиховој истинитости... Ако неки, након излагања таквог доказа као што је овај, још увек одбијају да верују, напуштамо их као глупо тврдоглаве или безнадно неуке. Шта ћемо, дакле, рећи о онима који, упркос обиљу доказа који су сада изнесени о аутентичности Светог писма, тврде да нису уверени?... Они не желе веровати ономе што понизује њихов понос и што ће их присилити да воде другачији живот.“

Да, неки скептици имају скривене мотиве у одбацивању Хришћанских грчких списа. Проблем који имају није у вези с веродостојношћу ових списа већ с њиховим мерилима. На пример, Исус је о својим следбеницима рекао: „Они нису од света, као ни ја што нисам од света“ (Јован 17:14). Међутим, многи наводни хришћани су дубоко уплетени у политичке ствари овога света, и чак уплетени у крваве ратове. Уместо да удовољавају мерилима Библије, многи људи би желели да Библија удовољи њиховим мерилима.

Узми у обзир такође, ствар морала. Исус је пружио снажан савет скупштини у Тијатири због толерисања практиковања блуда. „Ја [сам] онај који испитује бубреге и срца“, рекао им је, „и даћу вам свакоме по делима вашим“ b (Откривење 2:18-23). Па ипак, зар није истина да многи који се издају за хришћане гурају морална мерила у страну? Они би радије одбацили оно што је Исус рекао него свој неморални начин понашања.

Склони да не прихвате Исуса из Библије, изучаваоци креирају свог сопственог Исуса. Они постају криви за стварање митова за шта погрешно оптужују писце Јеванђеља̂. Задржавају оне делове  Исусовог живота које желе да прихвате, одбацују остало и додају још неколико сопствених детаља. У стварности, њихов лутајући мудрац или друштвени револуционар није историјски Исус за којим они тврде да трагају; уместо тога, он је једноставно измишљотина поносног ученог маштања.

Проналажење правог Исуса

Исус је настојао да пробуди срца оних који искрено гладују за истином и правдом (Матеј 5:3, 6; 13:10-15). Такве особе одазивају се на Исусов позив: „Дођите к мени ви сви који се трудите и који сте оптерећени, и ја ћу вам одмор дати. Узмите јарам мој на себе, и примите наук мој, јер сам ја благ и смеран у срцу, и наћи ћете мир душама својим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“ (Матеј 11:28-30).

Правог Исуса не треба откривати у књигама које пишу савремени изучаваоци; нити се он може наћи у црквама хришћанског света, које су постале расадник људских традиција. Историјског Исуса можеш пронаћи у свом примерку Библије. Да ли би желео да научиш више о њему? Јеховини сведоци биће срећни да ти у томе помогну.

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

ВЕКОВИ КРИТИЦИЗМА

Критицизам Хришћанских грчких списа пустио је корене пре више од 200 година, када је немачки филозоф Херман Самуел Рејмарус (1694-1768) тврдио: „Имамо потпуно право када правимо апсолутну разлику између учења Апостола у њиховим записима и онога шта је Сам Исус у Свом животу објављивао и научавао.“ Почев од Рејмаруса, многи изучаваоци су били научени да слично размишљају.

Књига The Real Jesus примећује да многи критичари из прошлости нису себе сматрали отпадницима. Насупрот томе, „они су себе поимали као још истинскије хришћанским јер су се ослободили окова догми и празноверја“. Виши критицизам, сматрали су, био је „пречишћени облик хришћанства“.

Тужна чињеница јесте да је хришћански свет постао расадник људских традиција. Доктрине о бесмртној души, Тројству и ватреном паклу само су нека од учења која се косе с Библијом. Али писци Хришћанских грчких списа нису одговорни за ово искривљавање истине. Насупрот томе, они су се борили против првих трагова кривих учења средином првог века, када је Павле написао да отпадништво међу онима који су се издавали за хришћане „већ делује“ (2. Солуњанима 2:3, 7). Можемо бити сигурни да оно што садрже Хришћански грчки списи јесте запис историјске и доктринарне истине.

[Оквир на 7. страни]

КАДА СУ ЈЕВАНЂЕЉА̂ НАПИСАНА?

Многи критичари Новог завета инсистирају да су Јеванђеља̂ написана давно након догађаја које описују и да је стога скоро сигурно да садрже нетачности.

Међутим, докази указују на рани датум писања Матеја, Марка и Луке. Подбелешке у неким рукописним примерцима Матеја указују да се првобитно писање одиграло још 41 н. е. Лука је вероватно написан између 56 и 58. н. е., јер књига Дела апостолска (која је вероватно завршена 61. н. е.) показује да је писац, Лука, већ био саставио своју „прву... књигу“, Јеванђеље (Дела апостолска 1:1). Сматра се да је Марково јеванђеље написано у Риму током или првог или другог утамничења апостола Павла — вероватно између 60 и 65 н. е.

Професор Крег Л. Бломберг се слаже с ранијим датирањем ових Јеванђеља. Он запажа да чак и када додамо Јованово јеванђеље, које је написано крајем првог века, „још увек смо далеко ближе изворним догађајима него што је то случај с многим древним биографијама. На пример, два најранија биографа Александра Великог, Аријан и Плутарх, писали су више од четири стотине година након Александрове смрти 323. године п. н. е., а ипак их историчари углавном сматрају веродостојнима. Измишљене легенде о Александровом животу су се с временом развиле, али већином тек током неколико векова после ове двојице писаца“. Историјски делови Хришћанских грчких списа сигурно су вредни барем онолико поверења колико и световна историја.

[Слика на 8. страни]

У долазећем земаљском Рају владаће неограничена радост за све