Они су вршили Јеховину вољу

Један чин опраштања отвара пут спасењу

ДЕСЕТ Јаковљевих синова који су стајали пред египатским владарем чували су једну страшну тајну. Пре много година продали су у ропство свог полубрата Јосифа, планирајући да свом оцу кажу да га је убила нека дивља звер (Постање 37:18-35).

Сада, око 20 година касније, тешка глад присилила је ову десеторицу да пођу у Египат да купе жито. Али, ствари нису текле глатко. Тај владар, који је такође служио и као управитељ хране, оптужио их је да су уходе. Он је затворио једног од њих и захтевао да се остали врате кући и доведу свог најмлађег брата, Венијамина. Када су то и урадили, владар је спровео план да се ухапси Венијамин (Постање 42:1–44:12).

Јуда, један од Јаковљевих синова, негодовао је. ’Ако се вратимо кући без Венијамина‘, рекао је, ’наш ће отац умрети.‘ Тад се десило нешто што ни Јуда нити ико од његових сапутника није очекивао. Након што је заповедио да сви осим Јаковљевих синова напусте собу, владар је гласно заплакао. Затим је, прибравши се, изјавио: „Ја сам Јосиф“ (Постање 44:18–45:3).

Милостивост и ослобођење

„Је ли ми отац још у животу?“ упитао је Јосиф своју полубраћу. Није било одговора. Јосифова браћа су заиста остала без речи. Да ли да се одушеве или да се престраве? На крају крајева, када су били 20 година млађи, продали су овог човека у ропство. Јосиф је имао власт да их затвори, пошаље кући без хране, или — што се нису усудили ни да помисле — да их погуби! С добрим разлогом, Јосифова полубраћа „не могаше одговорити јер се беху збунили пред њим“ (Постање 45:3).

Јосиф их је брзо умирио. „Приступите ближе к мени“, рекао је. Они су послушали. Онда им је рекао: „Ја сам Јосиф, брат ваш кога продадосте у Египат. Немојте сад жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла испред вас ради спаса живота вашега“ (Постање 45:4, 5).

Јосиф није показао милосрђе без неког основа. Он је већ био запазио доказ њиховог покајања. Примера ради, када је Јосиф оптужио своју браћу да су уходе, чуо их је како кажу међу собом: „Заиста се огрешисмо о брата свога... Зато дође ова мука на нас“ (Постање 42:21). Такође, Јуда се понудио да он буде роб уместо Венијамина да би се овај младић могао вратити оцу (Постање 44:33, 34).

Тако је Јосиф оправдано показао милосрђе. Заиста, он је увидео да би то могло довести до спасења целе његове породице. Стога је Јосиф својој полубраћи рекао да се врате свом оцу, Јакову, и да му кажу: „Овако говори син твој Јосиф. Бог ме постави господарем над свом земљом египатском, дођи к мени, не часи! Седећеш у земљи Гесемској и бићеш код мене ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и све твоје. Ја ћу те хранити онде“ (Постање 45:9-11).

Већи Јосиф

Исуса Христа можемо назвати Већим Јосифом, будући да постоје изразите сличности између њих двојице. Попут Јосифа, Исуса су малтретирала његова браћа, такође Аврамови потомци. (Упореди с Делима апостолским 2:14, 29, 37.) Међутим, обојица  су доживела чудесан преврат. С временом, Јосиф је од роба постао владар, што је положај одмах иза фараона. Слично томе, Јехова је Исуса подигао из мртвих и уздигао га на узвишени положај „Богу здесна“ (Дела апостолска 2:33, Савремени српски превод; Филипљанима 2:9-11).

Као владар, Јосиф је могао делити храну свима онима који су долазили у Египат да купе жито. Данас, Већи Јосиф има на земљи класу верног и разборитог роба преко кога дели духовну храну „у право време“ (Матеј 24:45-47, NW; Лука 12:42-44). Заиста, они који долазе Исусу „више неће огладнети ни ожеднети... јер јагње, које је насред престола, спашће их, и извешће их на изворе воде живе“ (Откривење 7:16, 17).

Поука за нас

Јосиф нам пружа изузетан пример милосрђа. Строга правда би захтевала да казни оне који су га продали у ропство. Супротно томе, осећања би га могла покренути да једноставно превиди њихов преступ. Јосиф није учинио ни једно ни друго. Уместо тога, он је испитао да ли су се његова браћа покајала. Онда, када је видео да им је заиста жао, он им је опростио.

И ми можемо опонашати Јосифа. Када неко ко нам је згрешио показује да је истински променио своје срце, треба да му опростимо. Наравно, никада не смемо дозволити пуким осећањима да нас заслепе на грубе прекршаје. С друге стране, не треба да дозволимо да нас осећања огорчености учине слепим пред делима истинског покајања. Зато ’сносимо један другога и опраштајмо један другоме‘ (Колошанима 3:13). Ако то чинимо, опонашаћемо нашег Бога, Јехову, који је „спреман да опрости“ (Псалам 86:5, NW; Михеј 7:18, 19).