Трудим се да будем „радник који се нема чега стидети“

ИСПРИЧАО АНДРЕ СОПА

Други светски рат је беснео, остављајући за собом неописиви покољ и очај. Као сигналиста у немачкој морнарици смештеној у близини Нарвика, у Норвешкој, могао сам из прве руке видети нечовечно поступање с људима. У заклону фјордова, ноћу ме је етерична лепота северне светлости наводила да дубоко размишљам о животу. Био сам сигуран да Бог који је створио ове ствари не може бити одговоран за ратно лудило.

РОЂЕН сам 1923. у сеоцету Ласот (сада у Пољској), близу чешке границе, и одрастао сам у једној сиромашној земљорадничкој породици. Моји родитељи су практиковали католицизам и религија је имала веома велику улогу у нашем животу. Међутим, рано сам почео да сумњам у своју религију. У нашем селу су биле три протестантске породице које је католичка средина избегавала. Нисам схватао зашто то треба да буде тако. У школи смо учили катехизам. Али, једног дана када сам замолио свештеника да ми објасни Тројство, све што сам као одговор добио било је десет удараца прутом. Поред тога, када сам имао 17 година десило се нешто што је потврдило моје разочарање у цркву. Родитељи моје мајке су умрли у размаку од месец дана и мајка није имала довољно новца да плати два црквена погреба. Зато је питала свештеника да ли може да му плати касније. „Твоји су родитељи имали неке ствари, зар не?“, био је његов одговор. „Продај их и ето ти новац за сахрану.“

Неколико година пре тога, након што је 1933. Хитлер дошао на власт, нисмо више смели да говоримо пољски; морали смо да причамо немачки. Они  који су то одбили, или који нису могли да науче немачки, постепено су нестајали — касније су нам рекли да су слати у концентрационе логоре. Чак је и назив нашег села промењен у немачки назив, Гринфлис. Напустио сам школу кад сам имао 14 година, и зато што нисам био у Хитлеровој омладини, било ми је тешко да нађем посао. Ипак, на крају ме примио један ковач као свог шегрта. Када је рат започео, у цркви су изговаране молитве за Хитлера и немачке трупе. Питао сам се да ли су се сличне молитве за победу изговарале и на противничкој страни.

Служба у немачкој ратној морнарици

Децембра 1941, пријавио сам се у немачку ратну морнарицу, и почетком 1942. послали су ме на Норвешку обалу да служим на једном извиђачком броду. Имали смо задужење да спроводимо конвоје између Тронјема и Осла, пратећи бродове који су превозили трупе, муницију или робу. Овде на мору први пут сам случајно чуо како двојица морнара причају о крају овог света који је проречен у Библији. Иако су се бојали да отворено говоре, рекли су ми да су њихови родитељи били повезани с Јеховиним сведоцима али да они нису пошли њиховим стопама. Тада сам први пут чуо за Јеховине сведоке.

На крају рата, заробили су нас Енглези и предали нас Американцима да нас врате у Немачку. Они чија је кућа у то време била у совјетској зони послани су у радни логор у Лијевену, у северној Француској, да раде у рудницима угља. Било је то августа 1945. Сећам се да сам једног свог чувара Француза упитао које је вере. „Католичке“, одговорио је. Пошто сам и ја био католик, питао сам га шта смо то једни другима урадили. „Нема вајде да покушаваш разумети. То је једноставно тако“, био је његов одговор. Мени је било апсурдно да се људи исте религије међусобно боре и убијају.

Прамичак светлости у руднику угља

Првог дана у руднику с локалним рударима, извесни Еванс Емиот поделио је са мном своје сендвиче. Био је пореклом из Охаја, у Сједињеним Државама, али је много година живео у Француској. Причао ми је о једном свету где више неће бити рата. Његов љубазан став ме је задивио. Није гајио никакву зловољу према мени иако сам ја био Немац а он Американац. Нисмо више имали контакта све до почетка 1948. када ми је дао брошурицу под насловом „Кнез мира“. Овде сам коначно сазнао за Бога доброте који мрзи рат — таквог Бога каквог сам замишљао док сам проматрао северну светлост. Решио сам да пронађем религију која је то научавала. Али пошто је Еванс радио у другом делу рудника, нисам могао ступити у везу с њим. Ишао сам по свим религиозним групама у радном логору, распитујући се да ли неко зна било шта о тој брошурици, али безуспешно.

 Коначно сам, априла 1948, пуштен из радног логора и постао слободан радник. Одмах у наредну недељу, изненадио сам се кад сам зачуо звоњаву неког звонцета на улици. Како сам био срећан кад сам угледао Еванса! Био је с једном групом Јеховиних сведока који су носили пано с рекламом који је објављивао тему једног јавног говора. Сведок који је носио звонце био је Марсо Лероа, сада члан одбора подружнице у Француској. Упознали су ме с једним Пољаком који се звао Јозеф Кулчак, који говори немачки и који је пропатио у концентрационим логорима због своје вере. Он ме позвао да дођем на састанак те вечери. Нисам разумео много тога што је речено, али када су сви у публици подигли руку, упитао сам особу до мене за шта се јављају. „То су они који следеће недеље могу ићи у проповедање у Денкерк.“ „Могу ли и ја да пођем?“, упитао сам. „О, да!“, био је одговор. Тако сам следеће недеље проповедао од куће до куће. Иако нису сви које смо сретали били пријатни, уживао сам и ускоро сам редовно проповедао.

Научио сам да контролишем своју нарав

Убрзо после тога, Сведоци су почели да проповедају у баракама где су живели ослобођени немачки затвореници. То ми није било лако, будући да сам био добро познат по својој плахој нарави. Кад ме неко не би схватио озбиљно, ја бих му припретио, говорећи: „Ако не припазиш, биће невоље.“ Док сам једном радио у руднику, чак сам и ударио једног који се наругао Јехови.

Међутим, уз Јеховину помоћ успео сам да изменим свој карактер. Једном приликом док смо проповедали по тим баракама, једна група људи која је пуно пила правила је неким Сведоцима проблеме. Знајући моју брзу нарав, браћа која су била са мном покушавала су да ме спрече да урадим нешто, али један од тих мушкараца је претећи стао испред мене и почео да скида јакну. Сишао сам са бицикла, дао му га да придржи и ставио руке у џепове. Толико је био изненађен овим да је саслушао шта сам имао да кажем. Рекао сам му да иде кући да одспава и да онда дође на јавно предавање. Баш тако, у три сата поподне, он је био тамо! На крају је двадесетак бивших затвореника прихватило нашу поруку.  А што се мене тиче, ја сам се крстио у септембру 1948.

Испуњен план који ипак доноси награду

Добио сам одговорност да бринем за подручја на којима је требало да проповедамо и да проналазим места где бисмо одржавали јавна предавања. Да бих то постизао понекад сам на свом малом мотоциклу прелазио око 50 километара, пре почетка ноћне смене у рудницима. Затим смо викендима аутобусом одлазили на подручје, остављали два или четири објавитеља заједно с предавачем. У већим градовима, након што бисмо пронашли прикладно место, наслагали бисмо своје кофере које смо користили као постоље за предавача. Често смо носили паное с рекламом да најавимо тему јавног предавања на које смо позивали људе.

Године 1951. упознао сам Жанет Шофур, једну Сведокињу из Ремса. Била је то љубав на први поглед, и годину дана касније, 17. маја 1952, ми смо се узели. Преселили смо се у Пеканкур, један омањи град близу Дуеа. Међутим, убрзо су ми се почели јављати здравствени проблеми. Установљено је да имам силикозу, болест дисајних путева проузроковану радом у рудницима, али нисам могао да пронађем никакав други посао. Када смо 1955, за време међународног конгреса у Нирнбергу, у Немачкој, замољени да помогнемо једној малој скупштини у Келу, индустријској варошици на Рајни, није било сметњи да се преселимо тамо. У то време је било само 45 објавитеља у тој скупштини. У наредних седам година нашег рада с том скупштином, број објавитеља је порастао на 95.

Даљње предности службе

Видевши да је скупштина чрвсто утемељена, питали смо Заједницу за доделу у Француској као специјални пионири. На наше велико изненађење, добили смо доделу у Париз. Осам месеци које смо тамо провели били су испуњени великом радошћу. Жанет и ја смо имали предност да водимо 42 библијска студија. Петоро наших студената крстило се за време нашег боравка, а 11 их је након тога прихватило истину.

Пошто смо живели у Латинском кварту, често смо сретали професоре са Сорбоне. Један пензионисани професор  филозофије који је практиковао лечење вером проучавао је Библију и на крају постао Јеховин сведок. Једног дана започео сам библијски разговор с једним грађевинским инжењером који је био блиско повезан с језуитским учитељима. Дошао је у наш стан у три сата по подне и отишао у десет сати увече. На наше изненађење, за сат и по времена је поново био на нашим вратима. Разговарао је с једним језуитом који није могао да одговори на његова питања у вези с библијским пророчанствима. У један сат ноћу је отишао кући, да би у седам ујутро поново дошао. С временом је и он постао Јеховин сведок. Оваква глад за истином била је велико охрабрење за моју жену и мене.

Након служења у Паризу, примио сам позив да служим као путујући надгледник у источној Француској. За нас је била права радост посећивати француске и немачке скупштине те јачати нашу браћу. Док смо били у посети скупштини Ромба, у Лорени, упознао сам Станислава Амброшчака. Он је био Пољак који је за време рата служио на савезничкој подморници и борио се у норвешким водама. Били смо на супарничким странама док смо пловили истим морима. Сада смо били браћа која заједно раде служећи нашем Богу, Јехови. Једном другом приликом, на конгресу у Паризу, угледао сам неког ко ми је био познат. Био је то заповедник логора у ком сам био затвореник у северној Француској. Како смо само били срећни што заједно радимо на конгресу! Божја Реч има такву снагу да бивше непријатеље претвори у браћу и блиске пријатеље!

Нажалост, након 14 година путујуће службе, морао сам да прекинем због нарушеног здравља. Међутим, супруга и ја смо били одлучни да и даље служимо Јехови колико год нас снага служи. Тако смо нашли смештај и посао у Милхаузену, на истоку Француске, и постали пионири (пуновремени јеванђелизатори).

Имао сам још једну велику радост што сам био укључен у изградњу Дворана Краљевства. Године 1985, позван сам да организујем један грађевински тим за источну Француску. Користећи квалификоване трговце и обучавајући спремне добровољце, успели смо да оформимо тим који је учествовао у градњи или реновирању преко 80 дворана, чинећи их прикладнима за обожавање Јехове. И како сам само био срећан када сам 1993. радио на изградњи једне Конгресне дворане и пет Дворана Краљевства у Француској Гијани, у Јужној Америци!

Стремим напред упркос кушњама

Засигурно могу рећи да је у протеклих више од 50 година теократске активности мој живот био испуњен великом радошћу и предностима службе. Нажалост, децембра 1995, преминула је моја драга супруга с којом сам провео 43 године. Иако је то било време велике туге — и још увек жалим — Јехова ми даје снагу а и моја духовна браћа и сестре ми пружају љубав и подршку које ми донекле, како време пролази, умањују бол.

Још увек ми је свеже у мислима оно што је један помазани брат рекао на конгресу у Минхену, у Немачкој, 1963. „Андре“, рекао је, „не гледај ни на лево ни на десно. Браћа у концентрационим логорима су претрпела кушње. Сада је на нама да идемо даље. Никада не треба да се самосажаљевамо. Зато само напред!“ Увек сам то имао на памети. Сада када не могу толико много да учиним због болести и поодмаклих година, речи из Јеврејима 6:10 за мене су стални извор утехе: „Бог није неправедан да заборави труд ваш и љубав коју показасте за име његово.“ Да, радити у Јеховиној служби јесте највећа предност коју неко може имати. Последњих 50 година, мој циљ је био, и још увек је, да будем „радник који се нема чега стидети“ (2. Тимотеју 2:15).

[Слика на 22. страни]

Тип брода на ком сам служио у норвешким фјордовима

[Слика на 23. страни]

Проповедање бициклом у јужној Француској

[Слика на 23. страни]

Наслагани кофери служили су као постоље за оног ко је држао јавно предавање

[Слике на 24. страни]

Са мојом супругом, Жанет, на нашем венчању 1952.