„Тамнокоса господарица сиријске пустоши“

БИЛА је тамнопута, бисерно белих зуба, очију црних и сјајних. Била је врло образована и врстан лингвиста. За ову краљицу ратника прича се да је била интелигентнија од Клеопатре а можда исто толико и лепа. Зато што се одважила да устане против водеће светске силе свога доба, она је одиграла једну пророчанску улогу у библијској драми. Дуго након њене смрти, писци су је хвалили а сликари је идеализовали. Један поета из 19. века приказао ју је као „тамнокосу господарицу сиријске пустоши“. Ова тако много хваљена жена била је Зенобија — краљица сиријског града Палмире.

Како је Зенобија постала истакнута? Каква је била политичка клима која је довела до њеног успона на власт? Шта се може рећи о њеној природи? И коју је прорачанску улогу ова краљица одиграла? Осмотримо прво географску средину у којој се ова драма одвија.

Град на рубу пустоши

Зенобијин град, Палмира, налазио се око 210 километара североисточно од Дамаска, на северном рубу Сиријске пустиње где су се планине Антилибанона спуштале у равницу. Овај град у оази био је отприлике на пола пута између Средоземног мора на западу и реке Еуфрат на истоку. Краљ Соломон га је можда знао као Тадмор, место које је у два вида било важно за добробит његовог краљевства: као гарнизон за одбрану северне границе и као пресудна карика у ланцу караванских градова. Зато је Соломон ’сазидао Тадмор у пустињи‘ (2. Летописа 8:4).

У наредних хиљаду година након владавине краља Соломона, историја не говори ништа о Тадмору. Ако је тачно то што се Тадмор поистовећује с Палмиром, његов успон ка истакнутости започео је након што је 64. пре н. е. Сирија постала истурена провинција Римског царства. „Палмира је била важна за Рим у две сфере, економској и војној“, каже Ричард Стоунмен у својој књизи Palmyra and Its Empire—Zenobia’s Revolt Against Rome. Пошто је овај град палми био на главном трговачком путу који је повезивао Рим са Месопотамијом и Истоком, кроз њега је пролазило трговачко благо древнога света — зачини са Источноиндијских острва, свила из Кине и остала роба из Персије, доње Месопотамије и медитеранских земаља. Рим је зависио од увоза ове робе.

У војном погледу, провинција Сирија је служила као тампон зона између супарничких  сила Рима и Персије. Првих 250 година наше ере, река Еуфрат је раздвајала Рим од његовог источног суседа. Палмира је била баш на супротној страни пустиње, западно од града Дура-Еуропуса на Еуфрату. Увиђајући њен пресудни положај, римски императори као што су Хадријан и Валеријан посећивали су Палмиру. Хадријан је допринео њеној архитектонској лепоти и више пута је давао великодушне прилоге. Валеријан је 258. н. е. наградио једног палмирског племића по имену Оденат — Зенобијиног мужа — поставивши га на положај римског конзула зато што је учествовао у успешном походу против Персије и проширио границе Римског царства на Месопотамију. Зенобија је имала важну улогу у доласку свога мужа на власт. Историчар Едвард Гибон је написао: „Оденатов успех је у великој мери био приписан њеној [Зенобијиној] неупоредивој промућурности и храбрости.“

У међувремену, персијски краљ Шапур је одлучио да изазове римску превласт и утврди свој суверенитет у свим бившим персијским провинцијама. Са огромном војском, он је одмарширао на запад, освојио римске гарнизонске градове Нисибис и Кари (Харан) и наставио да пустоши северну Сирију и Киликију. Цар Валеријан лично је дошао да поведе своје снаге против нападача, али су га Персијанци поразили и заробили.

Оденат је размишљао да је то право време да пошаље скупоцене поклоне и поруку мира персијском монарху. Краљ Шапур је надмено заповедио да се поклони баце у Еуфрат и захтевао да се Оденат појави пред њим као заробљеник који понизно моли. За узврат, Палмирци су окупили војску од пустињских номада и преосталих од римских снага и започели да нападају Персијанце који су се повлачили. Шапурове снаге — изнурене походом и натоварене пленом — имале су слабу одбрану и биле су присиљене да побегну услед изненадних напада пустињских ратника.

Као признање за победу над Шапуром, Валеријанов син и наследник, Галијен, доделио је Оденату титулу corrector totius Orientis (намесник целог Истока). С временом, Оденат је себи дао титулу „краљ над краљевима“.

Зенобија тежи да створи царство

Године 267. н. е., на врхунцу своје каријере, Оденат и његов наследник били су убијени, наводно од стране једног осветољубивог рођака. Зенобија је преузела мужевљев положај, пошто је њен син био премлад. Лепа, амбициозна, способна као управитељ, навикнута на походе са својим покојним мужем и течно говорећи неколико језика, успела је да задобије поштовање и подршку својих поданика — што је немали подвиг међу бедуинима. Зенобија је била љубитељ знања и окруживала је себе интелектуалцима. Један од њених саветника био је филозоф и реторичар Казије Лонгин — за ког се причало да је „жива библиотека и музеј који хода“. Писац Стоунмен истиче: „Током  пет година по Оденатовој смрти... Зенобија се урезала у мисли свог народа као господарица Истока.“

С једне стране Зенобијиног подручја налазила се Персија, коју су она и њен муж ослабили, а с друге стране Рим који је био на путу ка пропасти. Што се тиче стања у Римском царству у то време, историчар Џ. М. Робертс каже: „Трећи век је био... ужасно време за Рим на источним и западним границама, док је код куће започео нови период цивилног рата и спорних наследстава. Двадесет и два цара (без претендената) дошли су и отишли с власти.“ С друге стране, сиријска господарица је била добро утврђени апсолутни монарх у свом краљевству. „Држећи под контролом равнотежу између ова два царства [персијског и римског]“, примећује Стоунмен, „могла је настојати да створи треће које би доминирало обома.“

Прилика да Зенобија прошири своју краљевску моћ искрсла је 269. н. е., када се у Египту појавио један претендент који је оспоравао римску власт. Зенобијина армија је брзо умарширала у Египат, угушила побуну и заузела ту земљу. Прогласивши се за краљицу Египта, исковала је новац у своје име. Сада се њено краљевство простирало од Нила до Еуфрата. У овом тренутку њеног живота, она је заузела положај ’јужног краља‘ који се спомиње у Даниловом библијском пророчанству, будући да је њено краљевство тада доминирало подручјем јужно од Данилове домовине (Данило 11:25, 26). Такође је освојила и највећи део Мале Азије.

Зенобија је ојачала и украсила своју престоницу, Палмиру, до те мере да је парирала већим градовима римског света. Процењује се да је имала преко 150 000 становника. Велелепна јавна здања, храмови, баште, стубови и споменици испуњавали су град унутар зидова за које се каже да су имали обим од 21 километра. Колонаде састављене од редова коринтских стубова високих преко 15 метара — којих је било око 1 500 — оивичавали су главну улицу. Град је био препун статуа и биста хероја и богатих добротвора. Године 271. н. е., Зенобија је подигла један пар статуа себе и свог покојног мужа. На рубу пустиње, Палмира је блистала попут драгуља.

Храм сунца је био једна од најлепших грађевина у Палмири и несумњиво је доминирао религиозном сценом тога града. Вероватно је и Зенобија обожавала неко божанство везано за бога сунца. Али, Сирија је у трећем веку била земља с много религија. На Зенобијином подручју било је оних који су себе називали хришћанима, Јевреја, астролога и оних који обожавају сунце и месец. Какав је био њен став према различитим облицима обожавања у њеном краљевству? Писац Стоунмен запажа: „Један мудар владар неће занемаривати ниједан обичај који изгледа да одговара његовом народу... Богови су, тако су се... надали, ходили на Палмириној страни.“ Изгледа да је Зенобија била религиозно толерантна. Али, да ли су богови заиста „ходили на Палмириној страни“? Шта је било на видику за Палмиру и њену ’мудру владарку‘?

Цар ’подиже срце своје‘ против Зенобије

Године 270. н. е., Аурелијан је постао римски цар. Његове легије су успешно одбиле и казниле варваре са севера. Године 271. н. е. — сада представљајући ’северног краља‘ из Даниловог пророчанства — Аурелијан је ’подигао силу своју и срце своје на цара јужнога‘, ког је представљала Зенобија (Данило 11:25а, ДК). Аурелијан је нешто својих снага послао директно на Египат и главнину своје војске повео на исток кроз Малу Азију.

Јужни краљ — подручје Зенобијине власти — ’примио је‘ рат против Аурелијана „с великом и силном војском“ под двојицом генерала,  Забдајем и Завајем (Данило 11:25б). Али, Аурелијан је заузео Египат и затим послао једну експедицију у Малу Азију и Сирију. Зенобија је била потучена код Емесе (данас Хомс) и повукла се у Палмиру.

Када је Аурелијан опседао Палмиру, Зенобија је, у нади да ће прибавити помоћ, побегла са својим сином у правцу Персије, али Римљани су је заробили на реци Еуфрат. Палмирци су предали свој град 272. н. е. Аурелијан се великодушно понео према њеним грађанима, сакупио је огромну количину плена, укључујући и идола из Храма сунца, и отишао за Рим. Тај римски император је поштедео Зенобију, учинивши је победничким трофејем у тријумфалној поворци кроз Рим 274. н. е. Остатак свог живота провела је као римска матрона.

Пустињски град претворен у рушевине

Неколико месеци након што је Аурелијан заузео Палмиру, Палмирци су масакрирали римски гарнизон који је он оставио. Када су вести о тој побуни дошле до Аурелијана, он је сместа наредио својим војницима да се врате истим путем, и они су овог пута извршили ужасну одмазду над становништвом. Они који су умакли немилосрдном покољу били су одведени у ропство. Поносни град је опљачкан и порушен тако да га је било немогуће обновити. Тако се прометни велеград вратио у стање у ком је и раније био — „Тадмор у пустињи“.

Када се Зенобија успротивила Риму, она и император Аурелијан су несвесно одиграли улоге као ’јужни краљ‘ и ’северни краљ‘. Тако су испунили део пророчанства које је с великом детаљношћу написао Јеховин пророк око 800 година раније (Данило, 11. поглавље). Због своје свестране личности, Зенобија је задобила дивљење многих. Међутим, од највећег значаја била је улога коју је имала као представник политичког ентитета прореченог у Даниловом пророчанству. Њена владавина није потрајала дуже од пет година. Палмира, престоница Зенобијиног краљевства, данас је само једно село. Чак је и моћно Римско царство давно ишчезло и уступило место савременим краљевствима. Каква је будућност ових сила? Њиховом судбином такође управља сигурно испуњење библијског пророчанства (Данило 2:44).

[Оквир на 29. страни]

Зенобијина баштина

Кад се император Аурелијан вратио у Рим након што је поразио Зенобију, краљицу Палмире, саградио је један храм сунцу. У њега је поставио статуе бога сунца које је донео из њеног града. Коментаришући о даљњим догађајима, часопис History Today каже: „Аурелијанов поступак који је имао највише одјека можда је увођење, годишњег празника сунца године 274. A.D., који је падао на зимски солстициј 25. децембра. Када је царство постало хришћанско, Христово рођење померено је на тај датум да би нова религија била прихватљивија онима који су уживали у древним свечаностима. Чудно је, али у основи захваљујући царици Зенобији... [људи] славе данашњи Божић.“

[Мапа/Слика на странама 28, 29]

(За комплетан текст, види публикацију)

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

СИРИЈА

Антиохија

Емеса (Хомс)

ПАЛМИРА

Дамаск

МЕСОПОТАМИЈА

Еуфрат

Кари (Харан)

Нисибис

Дура-Еуропус

[Извори]

Карта: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

Колонада: Michael Nicholson/Corbis

[Слика на 29. страни]

Римски новчић са вероватно Аурелијановим ликом

[Слика на 30. страни]

Храм сунца у Палмири

[Извор]

The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck

[Слика на 31. страни]

Краљица Зенобија се обраћа својим војницима

[Извор]

Giovanni Battista Tiepolo, Краљица Зенобија се обраћа својим војницима, Samuel H. Kress Collection, Photograph © Board of Trustees, National Gallery of Art, Washington

[Извор слике на 28. страни]

Детаљ: Giovanni Battista Tiepolo, Краљица Зенобија се обраћа својим војницима, Samuel H. Kress Collection, Photograph © Board of Trustees, National Gallery of Art, Washington