Радовање у Јехови упркос испитима

ИСПРИЧАО ЏОРЏ СКИПИО

У децембру 1945, лежао сам на једном болничком одељењу, потпуно парализован изузев шака и стопала. Мислио сам да је моје стање привремено, али други су сумњали да ћу икада поново ходати. Какав је то испит био за једног 17-годишњака пуног живота! Нисам се помирио с таквом прогнозом. Имао сам толико планова, рачунајући и пут у Енглеску идуће године с мојим послодавцем.

БИО сам жртва епидемије дечје парализе која је протутњала нашим острвом Светом Јеленом. Усмртила је 11 људи, а од многих је направила инвалиде. Док сам лежао на постељи, имао сам на претек времена за размишљање о свом кратком животу и о својој будућности. Док сам тако размишљао, почео сам увиђати да, упркос својој муци, имам разлога за радост.

Скроман почетак

Године 1933, када сам имао пет година, мој отац Том, полицајац, а и ђакон у баптистичкој цркви, добио је неке тврдо укоричене књиге од два Јеховина сведока. Они су били пуновремени јеванђелизатори, то јест пионири, који су накратко посетили острво.

Једна од тих књига звала се Харфа Божја. Мој отац ју је користио у проучавању Библије с нашом породицом и с неколико заинтересованих особа. То је био дубок материјал, и врло мало тога сам разумео. Али сећам се како сам у својој Библији обележавао сваки стих који смо осматрали. Отац је ускоро увидео да је оно што проучавамо истина и да се разликује од онога што он проповеда у баптистичкој цркви. Почео је другима да говори о томе и да проповеда с проповедаонице да не постоји Тројство, паклена ватра, нити  икаква бесмртна душа. Због тога се у цркви подигла прилична прашина.

На крају је, у напору да се реши то питање, сазван један састанак цркве. Било је постављено питање: „Ко је за баптисте?“ Била је већина. Следеће питање било је: „Ко је за Јехову?“ Било их је око 10 или 12. Били су замољени да напусте цркву.

То је био скроман почетак једне нове религије на Светој Јелени. Мој отац је контактирао с централом Watch Tower Societyja у Сједињеним Државама и затражио један апарат за пуштање снимљених библијских предавања јавности. Било му је речено да је машина превелика да би се слала на Свету Јелену. Био је послат један мањи фонограф, а браћа су касније наручила још два. Ишли су по острву пешке и на магарету, носећи поруку људима.

Како се ширила порука, тако се ширило и противљење. У мојој школи, деца би певала: „Чујте и почујте, чујте и почујте, Томи Скипио и његова грамофонска група!“ За мене, школарца који је желео да буде прихваћен од својих вршњака, то је био озбиљан испит. Шта ми је помогло да издржим?

Наша велика породица — са шесторо деце — имала је редован породични библијски студиј. Такође смо сваког јутра пре доручка заједно читали Библију. То је без сумње помогло нашој породици да годинама верно настави у истини. Што се мене тиче, стекао сам љубав према Библији још у раном узрасту, и током година, одржавао сам навику редовног читања Библије (Псалам 1:1-3). До времена када сам у 14. години напустио школу, био сам чврсто утемељен у истини, и имао сам у срцу страх од Јехове. То ми је омогућило да се радујем у Јехови упркос тим испитима.

Даљњи испити и радости

Док сам лежао на тој болесничкој постељи размишљајући о тим годинама детињства и о својим будућим изгледима, знао сам из свог проучавања Библије да та болест није била никакав испит нити казна од Бога (Јаков 1:12, 13). Међутим, дечја парализа била је тешко искушење, и њене последице ћу носити до краја живота.

У току опоравка, поново сам учио да ходам. Такође више нисам могао да користим неке мишиће руку. Не могу избројати колико сам пута тада свакодневно падао. Међутим, уз искрену молитву и непрестани напор, до 1947. могао сам да ходам помоћу штапа.

Током тог времена заљубио сам се у једну девојку, Дорис, која је делила моја религиозна уверења. Били смо премлади да бисмо размишљали о браку, али ја сам био мотивисан да даље напредујем у ходању. Такође сам оставио свој посао, јер плата није била довољна да бих могао да се женим, те сам отворио сопствену зубарску ординацију, која је радила идуће две године. Узели смо се 1950. До тада сам довољно зарадио да бисмо купили један мали ауто. Сада сам могао повести браћу на састанке и у службу на терену.

 Теократски напредак на острву

Године 1951, Заједница нам је послала првог представника. То је био Јакобус ван Стаден, један млад човек из Јужне Африке. Управо смо се били преселили у једну велику кућу, тако да смо га могли примити у госте целу једну годину. Пошто сам радио самостално заједно смо проводили доста времена у делу проповедања, те сам добио веома драгоцену обуку од њега.

Јакобус, или за нас Кос, организовао је редовне скупштинске састанке, на које смо сви радо долазили. Имали смо проблема с превозом зато што су међу свим заинтересованим особама постојала само два аутомобила. Терен је био нераван и брдовит, а у то време је било мало добрих путева. Стога је довести све на састанке био приличан подухват. Неки су у рану зору кретали пешке. Ја сам у мој мали ауто узимао по троје њих и одбацивао их донекле. Они би изашли и наставили пешке. Вратио бих се, одвезао још троје донекле, оставио их, и опет се вратио. На крају, сви су били на састанку. Након састанка, радили смо то исто како би се сви вратили кући.

Кос нас је такође научио како да извршимо ефикасну понуду на вратима. Имали смо много добрих искустава, мада и неких не тако добрих. Али радост коју смо имали у служби на терену засенила је све испите које су нам стварали противници нашег дела проповедања. Једног јутра сам радио с Косом. Док смо прилазили једним вратима, до нас је допирао глас изнутра. Један човек је наглас читао из Библије. Јасно смо могли да чујемо познате речи из 2. поглавља Исаије. Када је дошао до 4. стиха, ми смо покуцали. Пријатељски расположен старац позвао нас је унутра, и ми смо искористили Исаију 2:4 да бисмо му објаснили добру вест о Божјем Краљевству. Био је започет библијски студиј с њим иако је живео на јако неприступачном месту. Морали смо путовати низ једно брдо, прећи реку преко једног газа, ићи уз друго брдо, и онда сићи до његове куће. Али вредело је. Тај кротки старац је прихватио истину и крстио се. Да би дошао на састанке, с два штапа је пешачио до места одакле сам могао колима да га пребацим остатак пута. Касније је преминуо као веран Сведок.

Нашем делу се противио полицијски комесар и једнако је претио да ће протерати Коса. Једном месечно је звао Коса на саслушање. То што му је Кос увек давао директне одговоре из Библије још више га је озлојеђивало. Сваки пут је упозоравао Коса да мора престати с проповедањем, али сваки пут је добио сведочанство. Наставио је да се противи делу чак и након што је Кос напустио Свету Јелену. Затим се комесар, крупан, снажан човек, наједном разболео и јако смршао. Доктори нису могли да открију шта није било у реду. Последица је била да је отишао с острва.

Крштење и постојан раст

Након што је Кос био на острву три месеца, мислио је да је прикладно да обави крштавање. Био је проблем наћи одговарајућ базен. Одлучили смо да ископамо једну повећу рупу, цементирамо је и напунимо водом. Ноћ уочи крштења падала је киша, и следећег јутра смо били јако радосни када смо видели да је рупа била пуна до врха.

Тог недељног јутра Кос је одржао говор за крштење. Када је замолио да кандидати за крштење устану, 26 нас је устало да одговори на уобичајена питања. Имали смо предност да будемо први Сведоци који су крштени на острву. То је био најсрећнији дан у мом животу зато што сам увек страховао да ће Армагедон доћи пре него што се будем крстио.

На крају су основане две скупштине, једна у Левелвуду и једна у Џејмстауну. Сваке седмице је троје-четворо нас путовало 13 километара до једне скупштине да бисмо суботом увече водили Теократску школу службе и Састанак службе. Након службе на терену у недељу ујутро, враћали смо се и имали исте састанке, као и  Студиј Куле стражаре, у нашој скупштини, послеподне и увече. Дакле, наши викенди су били пуни радосних теократских активности. Жарко сам желео да будем пуновремени проповедник, али имао сам породицу о којој сам морао бринути. Тако сам се 1952. вратио на државни посао као локални зубар.

Године 1955, путујући представници Заједнице, покрајински надгледници, почели су да посећују острво сваке године, и једно време током њихове посете остајали су у мом дому. Они су позитивно утицали на моју породицу. Некако у исто време, имао сам предност да учествујем у приказивању три филма од Заједнице широм острва.

Узбудљив конгрес Божанска воља

Године 1958, да бих присуствовао међународном конгресу Божанска воља у Њујорку, поново сам напустио државни посао. Тај конгрес је био прекретница у мом животу — прилика која ми је дала пуно разлога за радост у Јехови. Пошто није било редовног превоза до острва, били смо одсутни пет и по месеци. Конгрес је трајао осам дана, а делови програма су били од девет ујутро до девет увече. Али никада се нисам уморио, и једва сам чекао сваки дан. Имао сам предност да два минута у програму представљам Свету Јелену. Обратити се великом мноштву на стадионима Јенки и Поло Граундс било је искуство које ме је живаца коштало.

Конгрес је ојачао моју решеност да будем пионир. Нарочито је било охрабрујуће јавно предавање „Божје Краљевство влада — да ли је крај света близу?“ Након конгреса, посетили смо седиште Заједнице у Бруклину и обишли фабрику. Разговарао сам с братом Нором, тадашњим председником Watch Tower Societyja, о напретку дела на Светој Јелени. Рекао је да би волео да једног дана посети то острво. Донели смо снимљене касете свих говора као и многе филмове с конгреса да бисмо их пустили породици и пријатељима.

Циљ пуновремене службе постигнут

По мом повратку, поново ми је био понуђен стари посао, будући да на острву није било зубара. Међутим, објаснио сам да намеравам да почнем с пуновременом службом. Након много преговора, договорили смо се да радим три дана недељно, али с већом платом од оне за коју сам радио шест дана недељно. Показале су се истинитима Исусове речи: „Старајте се најпре за краљевство Божје и за правду његову, а оно ће вам се све додати“ (Матеј 6:33). Путовање брдовитим тереном острва с мојим ослабљеним ногама није ми увек падало лако. Па ипак, 14 година сам био пионир и могао сам помоћи многим суострвљанима да упознају истину — што је свакако извор велике радости.

Године 1961. влада је желела да ме пошаље на Фиџи ради бесплатне двогодишње обуке како бих могао постати потпуно квалификовани зубар. Чак су понудили да пошаљу са мном и моју породицу. Била је то искушавајућа понуда, али након озбиљног разматрања одбио сам је. Нисам желео да оставим браћу на тако дуг период и да се одрекнем предности коју сам имао да служим с њима. Највише је био узнемирен претпостављени здравствени радник који је организовао тај пут. Рекао је: „Ако мислите да је крај тако близу, још увек можете користити новац који ћете у међувремену зарађивати.“ Али остао сам при своме.

Идуће године сам био позван у Јужну Африку да присуствујем Школи службе за Краљевство, једномесечном курсу за скупштинске старешине. Била нам је дата вредна обука која нам је помогла да ефикасније бринемо око наших скупштинских додела. Након те школе, примио сам даљњу обуку радећи с једним путујућим надгледником. Затим сам преко десет година служио двема скупштинама  на Светој Јелени као заменик покрајинског надгледника. С временом су била на располагању и друга способна браћа, тако да се користио систем ротације.

У међувремену смо се преселили из Џејмстауна у Левелвуд, где је била већа потреба, и тамо смо остали десет година. Током тог времена, био сам распродат на све стране — пионирска служба, посао три дана недељно за државу и вођење мале бакалнице. Поред тога, старао сам се око скупштинских ствари, и моја жена и ја водили смо бригу о четири детета која су расла. Да бисмо могли све да постигнемо, напустио сам тродневни посао, продао продавницу и повео целу породицу у Кептаун, у Јужној Африци, на тромесечни одмор. Затим смо се преселили на Вазнесенско острво и остали тамо годину дана. Током тог времена, могли смо помоћи многима да стекну тачно спознање о библијским истинама.

По нашем повратку на Свету Јелену, преселили смо се назад у Џејмстаун. Реновирали смо кућу спојену с Двораном Краљевства. Да бисмо се издржавали, мој син Џон и ја направили смо комби за сладолед од једног фордовог камионета, и наредних пет година смо продавали сладолед. Убрзо након што смо започели с послом, имао сам један пех с комбијем. Преврнуо се и прикљештио ми ноге. Од тога су ми били умртвљени нерви ниже колена, и требало ми је три месеца да се опоравим.

Прошли и будући богати благослови

Током година, имали смо многе благослове — даљње разлоге за радост. Један од њих био је када смо 1985. путовали у Јужну Африку да бисмо присуствовали националном конгресу и посетили нови бетелски дом, који је још увек био у изградњи. Други је био што сам имао малог удела, заједно с мојим сином Џоном, у подизању дивне конгресне дворане близу Џејмстауна. Такође смо срећни што три наша сина служе као старешине, и што један унук служи у Бетелу у Јужној Африци. И свакако смо пожњели много радости и задовољства што смо многима помогли да стекну тачно спознање о Библији.

Поље за нашу службу је ограничено, са отприлике само 5 000 људи. Па ипак, обрађивање истог подручја увек изнова дало је лепе резултате. Само мало људи је непријатно према нама. Света Јелена је позната по пријатељском духу, и бићете поздрављени где год да идете — било да шетате путем или да се возите колима. Моје искуство говори да што боље упознате људе то је лакше да им сведочите. Сада имамо 150 објавитеља, иако су се многи одселили преко мора.

Пошто су сва наша деца одрасла и одселила се, моја жена и ја смо, након 48 година брака, поново сами. Њена верна љубав и подршка свих ових година помогли су ми да наставим радосно служити Јехови упркос испитима. Наша физичка снага нестаје, али наша духовна снага се обнавља сваког дана (2. Коринћанима 4:16). Ја, заједно са својом породицом и пријатељима, једва чекам дивну будућност када ћу физички поново бити чак и у бољем стању него што сам био са својих 17 година. Оно што највише желим јесте да се радујем савршености у сваком смислу и, изнад свега, да служим нашем љубазном и брижном Богу, Јехови, и његовом владајућем Краљу, Исусу Христу (Немија 8:10).

[Слика на 26. страни]

Џорџ Скипио и његова три сина, који служе као старешине

[Слика на 29. страни]

Џорџ Скипио са својом женом, Дорис