Више од 40 година под комунистичком забраном

ИСПРИЧАО МИХАИЛ ВАСИЛЕВИЧ САВИЦКИ

Кула стражара од 1. априла 1956, известила је да је 1, 7. и 8. априла 1951, била спроведена једна „велика чистка“ Јеховиних сведока. „За Јеховине сведоке у Русији, то су незаборавни дани“, објаснила је Кула стражара. „Током та три дана, све Јеховине сведоке које су пронашли у Западној Украјини, Белорусији, Бесарабији, Молдавији, Летонији, Литванији и Естонији — више од седам хиљада мушкараца и жена... стрпали су у запрежна кола, одвезли до железничких станица, тамо их потрпали у сточне вагоне и далеко их депортовали.“

НА ДАН 8. априла 1951, покупили су и моју жену и сина од осам месеци, моје родитеље, мог млађег брата и још многе друге Сведоке из њихових кућа у Тернопољу, и околних места у Украјини. Након што су били укрцани у сточне вагоне, путовали су око две недеље. На крају су их искрцали у сибирској тајги (у субарктичком шумовитом подручју), западно од Бајкалског језера.

Зашто сам ја био изостављен из ове чистке? Пре него што вам испричам где сам био у то време и шта се догодило са свима нама након тога, дозволите ми да вам испричам како сам постао Јеховин сведок.

Библијска истина допире до нас

У септембру 1947, када сам имао 15 година, два Јеховина сведока су нас посетила у малом градићу Славјатину, удаљеном око 50 километара од Тернопоља. Док смо мајка и ја седели и слушали ове младе људе — од којих се једна звала Марија — одмах сам знао да ово није само још једна од религија. Они су објашњавали своју веру и јасно су одговарали на наша библијска питања.

 Веровао сам да је Библија Божја Реч, али био сам разочаран у цркву. Мој деда је обично говорио: „Свештеници само застрашују људе када им говоре да ће се људи мучити у паклу, међутим, они сами не боје се ничега. Само пљачкају и обмањују сиромашне.“ Сећам се насиља и подметања пожара код Пољака који су почетком Другог светског рата живели у нашем селу. Било је шокантно што је ове нападе организовао један гркокатолички свештеник. Након тога, видео сам на десетине побијених људи и жарко сам желео да сазнам зашто је била потребна таква окрутност.

Проучавајући Библију са Сведоцима, све ми је постало јасније. Сазнао сам основне библијске истине, укључујући и то да не постоји горући пакао и да Сотона, Ђаво, користи лажну религију за унапређивање рата и крвопролића. С времена на време, застајао бих током свог личног студија и од срца бих упутио захвалну молитву Јехови за оно што сам научио. Почео сам да говорим о тим основним библијским истинама мом млађем брату Стаку, и био сам веома срећан када их је прихватио.

Примена наученог

Увидео сам потребу за личним променама и одмах престао с пушењем. Такође сам увидео потребу за редовним састајањем са осталима ради организованог проучавања Библије. Да бих то и учинио, пешачио сам кроз шуму око 10 километара да бих дошао до скровитог места где су се одржавали састанци. Понекад је само неколико жена могло да дође на састанак, па иако још нисам био крштен, замолили су ме да водим састанке.

Било је ризично поседовати библијску литературу, и бити ухваћен с литературом могло би да значи пресуду чак и до 25 година затвора. Ипак, ја сам желео да имам личну библиотеку. Један од наших комшија је проучавао с Јеховиним сведоцима, али престао је због страха и закопао је литературу у својој башти. Колико сам само био захвалан Јехови када је човек ископао све своје књиге и часописе, и сложио се да буду моје! Сакрио сам их у очеве кошнице, где нико не би пожелео да их тражи.

У јулу 1949, предао сам свој живот Јехови и крстио се у знак свог предања. Био је то најсрећнији дан у мом животу. Сведок који је водио ово тајно крштење нагласио је да није лако бити прави хришћанин и да предстоје многа искушења. Ускоро ми је постало јасно колико су биле тачне те његове речи! Ипак, мој живот као крштеног Сведока почео је с пуно радости. Два месеца након крштења, оженио сам Марију, једну од она два Сведока који су мојој мајци и мени пренели истину.

 Прва кушња је изненада дошла

Дана 16. априла 1950, док сам се враћао кући из градића Пагиција, изненада су ме пресрели војници и пронашли библијску литературу коју сам носио нашој групи за проучавање. Био сам ухапшен. Током првих неколико дана затвора, тукли су ме мотком и нису ми дали ни да једем, ни да спавам. Такође, заповедили су ми да урадим сто дубоких чучњева с рукама изнад главе, међутим био сам и сувише исцрпљен да бих то извео. Након тога, бацили су ме на 24 сата у један хладан, влажан подрум.

Сврха овог злостављања била је да сломе мој отпор и да лакше извуку неке информације од мене. „Где си набавио ову литературу и коме си је носио?“ питали су. Одбио сам да им било шта кажем. Након тога, прочитали су ми део закона по којем ће ме судити. Тамо је стајало да је ширење и поседовање антисовјетске литературе кажњиво погубљењем или с 25 година затвора.

„Која ти се казна више свиђа?“, питали су.

„Ни једна, а с поверењем у Јехову и уз његову помоћ, добићу било шта што он допусти“, одговорио сам.

На моје изненађење, отпустили су ме након седам дана. То искуство ми је помогло да ценим истинитост Јеховиног обећања: „Нећу те оставити и нећу те напустити“ (Јеврејима 13:5).

Када сам се вратио кући, био сам веома болестан, међутим отац ме је одвео до лекара и ускоро сам се опоравио. Иако отац није делио религиозно гледиште осталих у породици, ипак нас је подржавао у обожавању.

Затварање и изгнанство

Неколико месеци касније, био сам регрутован да служим у Совјетској армији. Објаснио сам да ради савести одбијам војну службу (Исаија 2:4). И због тога, у фебруару 1951, био сам осуђен на четири године затвора и послали су ме у затвор  у Тернопољ. Касније су ме преместили у затвор у Лавову, у већи град који је одатле био удаљен око 120 километара. Док сам био тамо, сазнао сам да су многе Сведоке депортовали у Сибир.

У лето 1951, једну групу у којој сам се и ја налазио послали су још даље од Сибира, скроз на Далеки исток. Путовали смо месец дана — отприлике 11 000 километара — путујући преко 11 временских зона! Само једном, након више од две недеље путовања возом, зауставили смо се на неком месту где су нам дозволили да се окупамо. Било је то једно велико јавно купатило у Новосибирску, у Сибиру.

Тамо, усред велике гомиле затвореника, чуо сам једног човека који је гласно питао: „Има ли овде некога из Јонадавове породице?“ У то време, израз „Јонадав“ се користио да би идентификовао оне који имају наду у вечни живот на Земљи (2. Краљевима 10:15-17; Псалам 37:11, 29). Неколико затвореника се одмах идентификовало да су Сведоци. С каквом смо се само радошћу поздрављали!

Духовне активности у затвору

Док смо били у Новосибирску, договорили смо се да користимо једну лозинку помоћу које ћемо се идентификовати када стигнемо до одредишта. Сви смо стигли у исти затвор на Јапанском мору недалеко од Владивостока. Тамо смо редовно организовали састанке за проучавање Библије. То што сам био у друштву ове зреле, старије браће која су била осуђена на дугу робију, заиста ме је духовно ојачало. Смењујући се, они би водили састанке користећи стихове из Библије и с њима повезане мисли којих су се присећали из часописа Кула стражара.

Други су постављали питања, а браћа су одговарала. Многи од нас су исецали комаде папира од празних папирних џакова и записивали коментаре на постављена питања. Сачували смо ове белешке, увезали их и користили као личну библиотеку. Након неколико месеци, оне који су били осуђени на дугу робију послали су у логоре на далеки северни део Сибира. Тројицу нас млађе браће, пребацили су у Накходку, један оближњи град који је био удаљен мање од 650 километара од Јапана. Тамо сам провео две године у затвору.

Понекад смо добили примерак Куле стражаре. Тај примерак нам је месецима служио као духовна храна. С временом, добијали смо и писма. Прво које сам примио од моје породице (која се тада налазила у изгнанству) натерало ме је да плачем. Тамо је писало, као што је то и наведена Кула стражара из уводног дела описала, да су домови Сведока били нападани и да су породицама давали само два сата да напусте кућу.

Поново са својом породицом

Пустили су ме у децембру 1952, након што сам одслужио две године од четворогодишње казне. Придружио сам се својој породици у малом сибирском селу Гадалеју, близу Тулуна, где је била депортована. Наравно, било је предивно поново бити заједно с њима — мој син Иван имао је скоро три године, а ћерка Ана скоро две. Међутим, моја слобода је била релативна. Локалне власти су ми одузеле пасош и био сам под присмотром. Нисам смео да се удаљавам више од три километра од куће. Касније, дозволили су ми да одлазим на пијацу у Тулуну, и то јашући на коњу. Уз велики опрез, тамо сам се сретао са Сведоцима.

До тада, имао сам две девојчице, Ану и Нађу, и два дечака, Ивана и Кољу. Године 1958, добили смо још једног сина Волођу. А нешто касније, 1961, добили смо још једну ћерку, Галију.

КГБ (бивша служба државне безбедности), често ме је приводио и испитивао. Њихова намера није била само да од мене извуку неке податке о скупштини већ и да код браће створе сумњу да сарађујем с њима. Стога би ме одводили у неки луксузни ресторан и покушавали да  ме фотографишу како се смешкам и проводим с њима. Међутим, прозрео сам ту њихову намеру и свесно се напрежући стално сам био намрштен. Сваки пут када би ме привели, рекао бих браћи тачно све што се догодило. Стога, они никада нису сумњали у моју лојалност.

Контакт с логорима

Током година, сместили су на стотине Сведока у затвореничке логоре. За све то време, редовно смо контактирали с нашом браћом у затвору, снабдевајући их литературом. Како се то обављало? Када су браћа или сестре били пуштени из логора, од њих смо сазнавали на који се начин може прокријумчарити литература упркос строгој контроли. Око десет година непрестано, били смо у стању да снабдевамо своју браћу у логорима примерцима часописа и књига које смо добављали преко Пољске и других земаља.

Многе наше хришћанске сестре проводиле су сате и сате брижљиво преписујући литературу тако малим словима, да је цео часопис могао да се сакрије у кутију од шибица! Године 1991, када више нисмо били под забраном и када смо добијали предивне часописе у боји, једна од наших сестара је рекла: „Сада ћемо пасти у заборав.“ Није била у праву. Чак и ако људи забораве, дело таквих лојалних особа Јехова никада не заборавља! (Јеврејима 6:10).

Пресељење и трагедије

Крајем 1967, претресли су кућу мога брата у Иркутску. Пронашли су један филм и библијску литературу. Био је осуђен на три године затвора. Међутим, када су претражили нашу кућу, нису ништа пронашли. Па ипак, власти су биле убеђене у то да смо и ми умешани, тако да је моја породица морала да оде из тог подручја. Одселили смо се на око 5 000 километара западно у град Невиноминск, на Кавказу. Тамо смо били запослени неформалним сведочењем.

На први дан школског распуста у јуну 1969, догодила нам се једна трагедија. Док је мој 12-годишњи син Коља покушавао да врати лопту која се налазила у близини једног високонапонског трансформатора, доживео је снажан удар струје. Око 70 посто његовог тела било је спаљено. У болници, окренуо се према мени и питао ме је: „Хоћемо ли моћи поново заједно да идемо на острво?“ (Говорио је о острву које смо волели да посећујемо.) „Да, Коља, поново ћемо ићи на то острво. Када те Исус Христ буде ускрснуо, сигурно ћемо ићи на то острво“, одговорио сам. У полусвесном стању, певао је једну од својих најомиљенијих песама Краљевства, ону коју је волео да свира на својој труби у скупштинском оркестру. Три дана касније он је умро, уверен у наду ускрсења.

Наредне године, наш 20-годишњи син Иван, био је регрутован за војску. Када је одбио да служи, ухапсили су га и провео је три године у затвору. Године 1971, и мене су регрутовали и поново су ми претили затвором зато што нисам хтео да служим. Мој случај се месецима вукао. У међувремену, моја жена је оболела од рака и требало јој је пуно неге. Из тог разлога, поништили су мој случај. Марија је умрла 1972. Била је верни животни сапутник и лојална Јехови све до своје смрти.

Наша породица одлази на друго подручје

Године 1973, оженио сам Нину. Њен отац ју је 1960. избацио из куће зато што је постала Сведок. Била је ревни слуга, једна од оних сестара које су напорно радиле преписујући часописе за логораше. И моја деца су је такође заволела.

Власти су постале узнемирене због наше активности у Невиноминску и вршиле су притисак на нас да одемо. Тако смо се 1975, моја жена, ћерке и ја, одселили у јужнокавкаску област у Грузији. У исто време, моји синови Иван и Волођа одселили  су се у Џамбул, на јужној граници Казахстана.

У Грузији је активност Јеховиних сведока била тек у повојима. Неформално смо сведочили у Гагри и Сукумији, и у околини тих градова на обали Црног мора, и након годину дана крстило се десет нових Сведока у једној планинској реци. Ускоро, власти су инсистирале да напустимо то подручје, те смо се одселили у источну Грузију. Тамо смо појачали напоре да пронађемо овцама сличне људе и Јехова нас је благословио.

Састајали смо се у малим групама. Језик је представљао проблем пошто нисмо знали грузијски а неки Грузијци нису добро говорили руски. Најпре, проучавали смо само с Русима. Ускоро је напредовало и проповедање и поучавање на грузијском језику, тако да сада већ има на хиљаде објавитеља Краљевства у Грузији.

Године 1979, под притиском КГБ-а, мој послодавац ми је саопштио да више нисам добродошао у његовом крају. То је било у време када је моја ћерка Нађа заједно са својом ћеркицом погинула у саобраћајној несрећи. Годину дана пре тог догађаја моја мајка је умрла верна Јехови у Невиноминску, оставивши оца и брата саме. Тако смо одлучили да се вратимо тамо.

Благослови за истрајност

У Невиноминску смо и даље илегално производили библијску литературу. Једном приликом, средином 1980-их, када су ме власти привеле, испричао сам им да сам сањао како сакривам наше часописе. Смејали су ми се. Док сам одлазио, један од њих ми је рекао: „Немој више сањати како сакриваш своју литературу.“ Наставио је: „Ускоро ће се та литература налазити на твојим полицама и одлазићеш на састанке заједно са својом женом и с Библијом у руци.“

Године 1989, веома нас је растужило када ми је ћерка Ана умрла од анеуризма у мозгу. Имала је само 38 година. Те исте године у августу, Сведоци из Невиноминска изнајмили су воз и отпутовали у Варшаву, у Пољску, да би присуствовали међународном конгресу. Тамо је било 60 366 присутних, укључујући и хиљаде из Совјетског Савеза. Заиста смо мислили да сањамо! За мање од две године касније, 27. марта 1991, имао сам ту предност да будем један од петорице дугогодишњих скупштинских старешина у Совјетском Савезу, који су потписали тај историјски документ у Москви, који је пружио законско признање верској организацији Јеховиних сведока!

Радујем се што моја преживела деца верно служе Јехови. Једва чекам Божји нови свет где ћу поново видети Ану, Нађу и њену ћерку, а такође и Кољу. Када буде ускрснут, одржаћу обећање које сам му дао да ћу га одвести на оно острво које смо обојица толико волели пре много година.

У међувремену, каква је само радост била видети брзо ширење библијске истине у овој огромној земљи! Заиста сам задовољан својим животом и захваљујем Јехови што ми је дозволио да постанем један од његових Сведока. Убеђен сам у истинитост Псалма 34:8 (ДК), који каже: „Испитајте и видите како је добар Господ; благо човјеку који се узда у њ.“

[Слика на 25. страни]

Фотографија из године кад сам се придружио својој породици у Тулуну

[Слике на 26. страни]

Горе: мој отац и моја деца пред нашом кућом у Тулуну, у Сибиру

Горе десно: моја ћерка Нађа са својом ћерком, које су погинуле у саобраћајној несрећи

Десно: породични портрет из 1968.