Они су вршили Јеховину вољу

Највећи човек обавља једну понизну службу

ИСУС је знао да ће његови последњи сати са апостолима бити драгоцени. Убрзо након тога, требало је да буде ухапшен и да његова вера буде испитана као никада раније. Исус је такође био свестан да пред њим стоје величанствени благослови. Требало је да ускоро буде узвишен на десну страну Божју и да добије ’име које је над сваким именом, да се на име његово преклони свако колено на небу, на земљи и под земљом‘ (Филипљанима 2:9, 10).

Међутим, ни забринутост над предстојећом смрћу, нити жудња за обећаном наградом није одвратила Исусову пажњу од удовољавања потребама својих апостола. Он их је ’до краја љубио‘, и то је Јован касније записао у свом јеванђељу (Јован 13:1, ДК). У тим пресудним последњим сатима свог живота као савршеног човека, Исус је своје апостоле поучио једној важној поуци.

Поука о понизности

Апостоли су били окупљени са Исусом у једној горњој соби у Јерусалиму да би прославили Пасху. Још пре тога, Исус их је чуо како се свађају око тога ко је највећи међу њима (Матеј 18:1; Марко 9:33, 34). Он је већ и раније разговарао с њима о томе и желео је да исправи њихово гледиште (Лука 9:46). Међутим, Исус је сада нагласио те поуке користећи један другачији приступ. Изабрао је, не само да разговара с њима о понизности, већ да им то и прикаже.

Исус „устаде од трпезе, скиде своје хаљине, те узе убрус и запреже се њиме“, каже Јован. „Затим усу воду у умиваоницу и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим беше запрегнут“ (Јован 13:4, 5).

У топлом поднебљу древног Блиског Истока, људи су обично носили отворене сандале док су ходали прашњавим путевима. Када би ушли у дом неког обичног човека, њих би дочекао домаћин који би им давао посуде и воду да оперу своје ноге. У богатијим кућама, посао прања ногу обављао би роб (Судије 19:21; 1. Самуилова 25:40-42).

У горњој соби, Исус и његови ученици нису били ничији гости. Тамо није било домаћина да им да посуде, нити робова да им перу ноге. Када је Исус почео да пере њихове ноге, апостоли су се затекли у непријатној ситуацији. Овде је онај који је највећи међу њима извршио најпонизнији задатак!

У почетку, Петар није дао да му Исус опере ноге. Али, Исус му је рекао: „Ако те не оперем, немаш удела са мном.“ Када је Исус завршио с прањем ногу свих апостола, рекао им је: „Знате ли што ја вама учиних? Ви мене зовете Учитељем и Господом, и право кажете, јер то и јесам. Кад дакле ја вама опрах ноге, Господ и Учитељ, и ви сте дужни један другоме ноге прати. Јер вам ја дадох пример, да и ви тако чините као што ја вама учиних“ (Јован 13:6-15).

Исус тиме није уводио неки ритуал прања ногу. Уместо тога, он је помогао својим апостолима да прихвате један нов став — став понизности и спремности да се обаве најпонизнији задаци у корист браће. Очигледно су сви схватили у чему је ствар. Осмотри шта се догодило годинама касније када је настало питање о обрезању. Иако је настала „велика распра“, они који су били присутни били су смирени и с поштовањем су слушали гледишта један другога. Надаље, изгледа да је председавајући на том састанку био ученик Јаков — а не неко од апостола као што бисмо можда очекивали, пошто су и они били присутни. Овај детаљ из извештаја у Делима апостолским показује да су апостоли постигли  знатан успех у показивању понизности (Дела апостолска 15:6-29, Ча).

Поука за нас

Тиме што је прао ноге својим ученицима, Исус је пружио једну снажну поуку о понизности. Заиста, хришћани не треба да мисле да су толико важни да други увек треба да им служе, нити треба да теже за почасним положајима или угледом. Уместо тога, треба да следе образац који је поставио Исус, који „није дошао да му служе, него да служи, и да да живот свој у откуп за многе“ (Матеј 20:28). Да, следбеници Исуса треба да буду спремни да обаве и најпонизније ствари једни за друге.

Из добрих разлога Петар је записао: „А сви се један према другом опашите смерношћу [„понизношћу ума“, NW], јер ’Бог се супротставља охолима, а понизнима даје благодат‘“ (1. Петрова 5:5, Ча). Грчка реч „опасати се“ потиче од речи која значи „робова кецеља“, која је опасавала одећу која се испод ње налазила. Да ли је Петар указивао на ситуацију када се Исус опасао пешкиром и опрао ноге својим апостолима? То се не може тврдити са сигурношћу. Па ипак, Исусова понизна служба оставила је неизбрисив траг у Петровом срцу, као што оставља и у срцима свих оних који би желели да постану Христови следбеници (Колошанима 3:12-14).