Градња на паганским темељима

МЕЂУ многим импресивним споменицима које туристи посећују у Риму, у Италији, налази се и Пантеон. Ово мајсторско дело римске архитектуре, једно је од неколико грађевина које су остале онакве какве су у суштини и биле у древно време. Започео га је Агрипа око 27. пре н. е., а обновио га Хадријан око 120. н. е. Једно изузетно обележје ове грађевине јесте њена огромна купола пречника 43 метра, по ширини надмашена тек у савремено доба. Пантеон је првобитно био пагански храм, „место за све богове“, што је значење изворне грчке речи. Данас се он још увек сматра римокатоличком црквом. Како је била могућа таква зачуђујућа промена?

Године 609. н. е., папа Бонифације IV је поново посветио овај дуго некоришћени храм као „хришћанску“ цркву. Тада је добила назив Црква Санта Марија ротонда. Према једном чланку објављеном 1900. у италијанском језуитском часопису La Civiltà Cattolica, оно што је Бонифације посебно имао на уму јесте да употреби цркву за „слављење свих мученика из домена хришћанства, или уместо њих, свих светаца, али као прво и најважније девице мајке Божје“. Име које је Пантеону дала данашња римокатоличка црква — Santa Maria ad Martyres или, другачије, Санта Марија ротонда — одражава ову небиблијску намеру. (Упореди с Делима апостолским 14:8-15.)

 Да би се [Пантеон] прилагодио својој новој намени, „било је потребно веома мало“, наставља исти чланак. „Бонифације је следио једноставна и племенита правила која је већ био поставио његов претходник, Св. Гргур Велики [папа Гргур I], маестро и узор у прилагођавању паганских храмова за коришћење у хришћанском обожавању.“ Која су то била правила?

У једном писму мисионару који је био на путу за паганску Британију, Гргур је 601. н. е., дао следеће упутство: „Идолски храмови у горе поменутој земљи не треба да се униште; док идоле који су у њима треба... Ако су поменути храмови добро саграђени, потребно је да се преорјентишу са обожавања демона на службу правом Богу.“ Гргурова идеја је била да ако пагански народи виде како су им бивши храмови неоштећени, можда ће бити наклоњенији да их наставе често посећивати. Пошто су пагани обичавали да „убијају волове на жртву демонима“, писао је папа, надамо се да „више неће жртвовати животиње ђаволу већ да ће их убијати да би се окрепили на славу Богу“.

Римокатолицизам је „неутралисао“ паганско обожавање и тако што је у непосредној близини бивших храмова, оснивао цркве посвећене „хришћанским“ патронима. Усвајане су хришћанске прославе и дато им је „хришћанско“ значење. Или како је то изразио часопис La Civiltà Cattolica: „То да су неки обичаји и религиозна славља раних хришћана били блиско повезани са извесним паганским обичајима и поступцима познато је свим данашњим изучаваоцима. Били су то обичаји који су људима много значили, обичаји који су захватили дубок корен и који су се испреплели у јавном и приватном животу древног света. Мајка црква, љубазна и мудра, није сматрала да мора да их искорени; уместо тога, она је тим обичајима дала хришћански осећај, подигавши их до нове племенитости и новог живота, она их је надјачала средствима која су била моћна а ипак блага, тако да је задобила победу без узбуркавања душа обичне масе и оних културних.“

Један навелико познат пример прихватања паганског славља свакако је Божић. Двадесет пети децембар (односно 7. јануар у православном свету) у ствари је датум ког су Римљани обележавали као dies natalis Solis Invicti, то јест, „рођење непобедивог сунца“.

У својој жељи да достигне срце пагана, црква се дакле није чврсто држала истине. Оправдавала је практиковање синкретизма, усвајање паганских веровања и обичаја који су „масама много значили“. Резултат је била измешана, отпадничка црква, која је отишла далеко од учења правог хришћанства. У овом светлу, можда не изненађује што је требало да бивши римски храм „свим боговима“ — Пантеон — постане римокатоличка црква посвећена Марији и свим „свецима“.

Међутим, да би било јасно, променити то коме је храм посвећен или назив неког празника није довољно да би се ’обожавање демона‘ променило у ’службу правом Богу‘. „Како се слаже храм Божји с идолима?“, поставио је питање апостол Павле. „’Изиђите од њих, одвојите се од њих‘, говори Господ, ’не дирајте што је нечисто, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете мени синови и кћери бити, говори Господ свемоћни‘“ (2. Коринћанима 6:16-18).