Раши — утицајни коментатор Библије

КОЈА је била једна од првих књига штампаних на хебрејском? Коментар Пентатеуха (првих пет књига Мојсијевих). Штампан је у Ређу на Калабрији, у Италији, 1475. године. Ко је био аутор? Човек познат као Раши.

Зашто би неки коментар добио ово јединствено обележје? У својој књизи Rashi—The Man and His World, Езра Шерешевски наводи да је Рашијев коментар „постао основни текст у јеврејском дому и у кући за проучавање. Ниједно друго дело јеврејске литературе никада није толико уважавано... За више од 200 посткоментара зна се да се баве директно Рашијевим коментаром Пентатеуха“.

Да ли је Рашијев коментар утицао само на Јевреје? Иако то многи не увиђају, Рашијев коментар Хебрејских списа вековима је утицао на преводе Библије. Али, ко је био Раши и како је задобио тако велики утицај?

Ко је био Раши?

Раши је рођен у Трои, у Француској, 1040. године. a Као младић ишао је на јеврејске религиозне академије у Вормсу и Мајнцу у области Рајне. Тамо је студирао код неких најистакнутијих јеврејских изучавалаца у Европи. Када је имао око 25 година, личне околности су га приморале да се врати у Троу. Већ признат као изузетан изучавалац, Раши је убрзо постао верски вођа локалне јеврејске заједнице и основао је своју властиту религиозну академију. С временом, овај нови центар јеврејског учења постао је чак и утицајнији од истих центара Рашијевих учитеља у Немачкој.

У то време су Јевреји у Француској били у релативном миру и хармонији са својим суседима који су исповедали хришћанство, те је тако била допуштена већа слобода за Рашијеве учењачке циљеве. Али, он није био изучавалац изолован од друштва. Упркос престижу који је имао као учитељ и поглавар академије, Раши је зарађивао за живот производећи вино. То што је тако присно познавао уобичајене занате, доводило га је у ближи контакт са обичним Јеврејима, а то му је помагало да разуме њихове околности и да саосећа с њима. Сама локација Трое такође је доприносила Рашијевом увиду. Смештен уз главне трговачке путеве, тај град је служио као космополитски центар, и то је Рашију отворило могућност да се добро  упозна с навикама и обичајима разних нација.

Зашто је био потребан коментар?

Јевреји су били познати као љубитељи књиге. Али, „књига“ —Библија — била је на хебрејском, а „народ“ је тада говорио арапски, француски, немачки, шпански, и многе друге језике. Иако је већина Јевреја још увек учила хебрејски од детињства, нису баш јасно разумели многе библијске појмове. Поред тога, вековима је један снажан правац у рабинском јудаизму одвлачио људе од тражења дословног смисла библијског текста. Било је јако много алегорија и легенди везаних за библијске изразе. Многе такве примедбе и приче забележене су у опсежним записима, који се заједно називају Мидраш. b

Рашијев унук, раби Шимон бен Меир (Рашбам), такође је био изучавалац Библије. У свом коментару на стих из Постања 37:2, рекао је да су „ранији коментатори [пре Рашија]... нагињали да држе проповеди (дерашот), које су сматрали најважнијим циљем, [али] нису имали обичај да се задубљују у дословно значење библијског текста“. Коментаришући о овом тренду, др А. Коен (главни уредник Soncino Books of the Bible) пише: „Тачно је да су рабини донели правило да се не допусти ниједно тумачење које не би било у складу с песхатом то јест разговетним значењем текста; али у стварности су поклањали мало пажње овом правилу.“ У једној таквој религиозној средини, обичан Јеврејин се осећао изгубљено када је узимао библијски текст и осећао је да му треба неко средство за објашњење.

Рашијев циљ и методе

Рашијев циљ до краја живота био је да текст Хебрејских списа учини разумљивим свим Јеврејима. Да би то постигао, почео је да прикупља свеске с коментарима специфичних речи и стихова за које је сматрао да би читачу представљали потешкоћу. У Рашијевим белешкама које је извлачио из свог енциклопедијског знања о читавој лепези рабинске литературе спомињу се и објашњења његових учитеља. Истражујући лингвистику, Раши је исцрпео све расположиве изворе. Пажњу је усмерио на то како су тачке и акценти Масорета утицали на разумевање текста. У расветљавању значења неке речи, његов коментар о Пентатеуху често указује на арамејски превод (Таргум Онкелос). Раши је показао флексибилност и довитљивост у проучавању раније неиспитаних могућности у објашњавању предлога, везника, значења глагола и других аспеката граматике и синтаксе. Овакви коментари су доприносили разумевању синтаксе и граматике хебрејског језика.

За разлику од преовлађујућег тренда у рабинском јудаизму, Раши је увек тражио да истакне једноставно, дословно значење текста. Али, огромна количина мидрашке литературе, с којом су Јевреји били добро упознати, није се могла игнорисати. Једно упадљиво обележје Рашијевог коментара је начин на који међусобно повезује саме мидрашке записе који су често нарушавали дословно значење библијског текста.

У коментару за Постање 3:8, Раши објашњава: „Постоје многи агадски c мидрашим који су наши мудраци већ прикладно средили у Берешит Раби и другим мидрашким антологијама. Међутим, мене искључиво интересује директно значење стиха (песхат) и агадот који објашњава библијски извештај у његовом контексту.“ Тиме што је одабрао и редиговао само оне мидрашим које су по његовом мишљењу допринеле да се разјасни значење односно контекст неког стиха, Раши  је избацио, то јест, изоставио мидрашим који је проузроковао противречност и забуну. Као исход овог редиговања, наредне генерације Јевреја биле су упознате углавном с Рашијевим одабраним избором Мидраша.

Иако је Раши својим учитељима великодушно одавао признање, није се устручавао да покаже неслагање када је сматрао да њихова објашњења противрече јасном расуђивању текста. Када одређени пасус није разумео или када је сматрао да га је раније нетачно објаснио, био је спреман да то призна, чак и помињући случајеве када су му његови студенти помогли да исправи своје схватање.

Под утицајем свога времена

Раши је умногоме био човек свога доба. Један писац је то сажео на овај начин: „[Рашијев] велики допринос јеврејском животу било је његово тумачење свих важних одломака на говорни језик његовог доба, и то с таквим јасним, разумљивим језиком, с таквом топлином и осећајношћу, с тако ретким умећем и ученошћу, да су се његови коментари поштовали као свети списи и да су били омиљена литература. Раши је писао хебрејски као да је био француски, с домишљатошћу и елеганцијом. Кад год му је недостајала тачна хебрејска реч, он је наместо ње употребио француску, пишући је хебрејским словима.“ Ови транслитерирани француски изрази — Раши их је употребио преко 3 500 — постали су вредан извор за студенте старофранцуске филологије и изговора.

Иако је Рашијев живот започео у једној атмосфери релативног мира, касније у животу он је био сведок повећане напетости између Јевреја и оних који исповедају хришћанство. Године 1096, Први крсташки рат је донео пустошење јеврејским заједницама у области Рајне, где је Раши студирао. Хиљаде Јевреја је било масакрирано. Изгледа да су вести о овим масакрима утицале на Рашијево здравље (које се стално погоршавало све до његове смрти 1105). Од тада је наступила значајна промена у његовим коментарима Писма. Један изразит пример је 53. поглавље Исаије, у ком се говори о Јеховином напаћеном слузи. Раши је овај текст раније примењивао на Месију, као што то чини и Талмуд. Али, изгледа да је након крсташких ратова мислио да се ови стихови односе на јеврејски народ, који се суочавао с неправедном патњом. Ово је постала прекретница у јеврејском тумачењу овог текста. d Тако је нехришћанско понашање хришћанског света, многе, укључујући и Јевреје, одвратило од истине о Исусу (Матеј 7:16-20; 2. Петрова 2:1, 2).

Како је утицао на превођење Библије?

Рашијев утицај се убрзо осетио и изван јудаизма. Библијски коментатор, Француз Николас од Лира (1270-1349), који је био и фрањевац, толико је често указивао на гледишта „рабија Шлома [Рашија]“ да му је дат надимак — „Шломово мајмунче“. За узврат, многи коментатори и преводиоци су били под утицајем овог Лире, укључујући и претходнике преводилаца King James Version на енглеском и реформатора Мартина Лутера, који је извршио револуцију на пољу превођења Библије у Немачкој. Лутер се тако чврсто ослањао на Лиру да је један популарни стих гласио: „Да Лира није засвирао у лиру, Лутер не би ни заиграо.“

Раши је био под великим утицајем рабинске мисли која је у нескладу с хришћанском истином. Па ипак, својим дубоким увидом у библијске хебрејске изразе, синтаксу и граматику, и својим постојаним напрезањем да разабере јасно и дословно значење текста, Раши пружа истраживачима и преводиоцима Библије један значајан извор за поређење.

[Фусноте]

[Извор слике на 26. страни]

Текст: Per gentile concessione del Ministero dei Beni Culturali e Ambientali