У потрази за Рајем

ИСПРИЧАО ПАСКАЛ СТИЗИ

Ноћ је била давно поодмакла, и улице у Везијеу, граду на југу Француске, биле су пусте. Након што смо пронашли свеже офарбани зид једне књижаре с религиозном литературом, мој пријатељ и ја смо нашкрабали великим црним словима речи немачког филозофа Ничеа: ’Бог је мртав. Живео натчовек!‘ Међутим, шта ме је навело на то?

РОДИО сам се у Француској 1951, у једној католичкој породици италијанског порекла. Када сам био дете, ишли смо на одмор на југ Италије. Тамо је свако село имало свој кип девице Марије. С дедом сам ишао иза тих огромних обучених кипова у безбројним поворкама кроз планине — али без икаквих убеђења. Завршио сам основно школовање у једној религиозној школи коју су водили Језуити. Међутим, не могу да се сетим да сам чуо било шта што би ми изградило веру у Бога.

Када сам уписао студије медицине на једном универзитету у Монпелијеу, почео сам дубоко да размишљам о смислу живота. Отац је био повређен у рату и крај његове постеље увек су били доктори. Зар не би било боље окончати рат него трошити толико времена и труда на лечење људи од последица разарања? Па ипак, вијетнамски рат је био у пуном замаху. Једини логичан начин да се лечи рак плућа, по мени је рецимо био одстранити његов основни узрок — дуван. А шта је с болестима због неухрањености у земљама у развоју и болестима од прехрањености у богатим земљама? Зар не би било боље одстранити узроке уместо покушавати лечити жалосне последице? Зашто је толико много патње на земљи? Осећао сам да нешто страшно није у реду са овим самоубилачки настројеним друштвом, и сматрао сам да су владе одговорне за то.

Моју омиљену књигу написао је један анархиста, и реченице из ње исписивао сам по зидовима. Миц по миц, и ја сам постао анархиста, без вере или моралних закона, и нисам желео ни Бога ни господара. Бог и религија су за мене биле измишљотине богаташа и моћника како би могли управљати и експлоатисати нас остале. Као да су говорили: ’Ради напорно за нас на земљи, и бићеш много награђен у рају на небу.‘ Али,  време богова је минуло. Људима је то требало рећи. Графити су били један начин да им се то каже.

Као последица тога, моје студије су биле потиснуте на друго место. У међувремену сам се уписао на студије географије и екологије на једном другом универзитету у Монпелијеу где је владало стање побуне. Што сам више проучавао екологију, све ми је било одвратније загађење наше прелепе планете.

Сваке године, током летњег распуста, ишао сам аутостопом по Европи, преваљујући хиљаде километара. Док сам путовао и разговарао са стотинама возача, сопственим сам очима видео зло и пропадање које мучи људско друштво. Једном сам у потрази за рајем стигао и до неких предивних плажа на прелепом острву Криту и видео како су прекривене нафтом. Срце ме је заболело. Да ли је игде на земљи преостао неки део раја?

Повратак земљи

Еколози Француске су сматрали да је повратак земљи једно од решења за друштвене несреће. Желео сам да стварам сопственим рукама. Тако сам купио једну стару кућу од камена у једном сеоцету у подножју планина Севени на југу Француске. На вратима сам написао „Садашњи рај“, слоган америчких хипика. Једна Немица која је била на пропутовању постала је моја партнерка. Венчати се пред председником општине, представником државног система, није долазило у обзир. А у цркви? Заборави!

Највећи део времена ходали смо боси, ја сам имао дугу косу и запуштену браду. Узгајање воћа и поврћа ме је фасцинирало. Небо је лети било плаво и цврчци су певали. Цветни жбунови су тако мирисали а медитеранско воће које смо узгајали — грожђе и смокве — било је тако сочно! Изгледало је као да смо нашли наш рајски кутак.

Вера у Бога се буди

На универзитету сам студирао целуларну биологију, ембриологију и анатомију и био сам дубоко дирнут сложеношћу и складом свих тих механизама. Пошто сам тада из прве руке могао свакодневно да проматрам и запажам стварство, његова лепота и могућности испуњавали су ме дивљењем. Из дана у дан, књига стварства ми је говорила лист по лист. Једног дана, током дуге шетње по планинама и дубоког размишљања о животу, дошао сам до закључка да мора постојати Створитељ. У срцу сам одлучио да верујем у Бога. Раније сам у срцу осећао празнину, узнемирујућу усамљеност. Тог дана када сам почео да верујем у Бога, рекао сам себи: ’Паскал, никада више нећеш бити усамљен.‘ Био је то изванредан осећај.

Ускоро смо моја партнерка и ја имали малу девојчицу — Амандину. Волео сам је као очи у глави. Сада када сам веровао у Бога почео сам да поштујем неколико моралних закона које сам познавао. Престао сам да крадем и да лажем, и ускоро схватио да ми је то помогло да избегнем многе проблеме са својом околином. Да, имали смо проблема, и мој рај и није био у потпуности оно чему сам се надао. Узгајивачи из краја користили су инсектициде и хербициде који су загађивали и моје усеве. Још увек нисам добио одговор на питање узрока злоће. Поред тога, иако сам много читао о породичном животу, то није спречило жучне свађе између мене и моје партнерке. Имали смо неколико пријатеља, а и они су били лажни; неки су чак покушали да ме преваре с мојом партнерком. Морао је постојати неки бољи рај.

Одговор на моје молитве

Често сам се на свој начин молио Богу да ме води у животу. Једног недељног јутра, једна пријатна жена, по имену Ирен Лопез и њен мали дечкић, дошли  су на наша врата. Она је била Јеховин сведок. Саслушао сам шта је имала да каже и пристао на наредну посету. Дошла су два човека. Из нашег разговора упамтио сам две ствари — Рај и Божје Краљевство. Помно сам задржао те мисли у свом срцу, и како су месеци пролазили почео сам да схватам да ћу једног дана морати средити ствари с Богом ако желим да имам чисту савест и да пронађем праву срећу.

Да бисмо наш живот ускладили с Божјом Речју, из почетка је моја партнерка била расположена да се уда за мене. Онда се дала у неко лоше друштво које се изругивало Богу и његовим законима. Када сам се једне пролећне вечери вратио кући, страшно сам се шокирао. Наша кућа је била празна. Моја партнерка је отишла и одвела нашу трогодишњу кћерку. Данима сам чекао да се врате — али узалуд. Нисам кривио Бога, већ уместо тога молио сам га за помоћ.

Кратко време после тога, узео сам Библију, сео под смоквино дрво и почео да читам. У ствари, упијао сам њене речи. Иако сам ишчитао многе књиге од психоаналитичара и психолога, никада се нисам сусрео с таквом мудрошћу. Ова књига мора да је божански надахнута. Исусово учење и његово разумевање људске природе запањили су ме. Псалми су ме утешили, а Пословице задивиле својом практичном мудрошћу. Убрзо сам схватио да иако је проучавање стварства одлична ствар да се човек приближи Богу, оно може открити само ’делове путова његовијех‘ (Јов 26:14, ДК).

Сведоци су ми такође оставили књиге Истина која води до вечног живота и Породични живот учинити срећним. a Након што сам их прочитао отвориле су ми се очи. Књига Истина помогла ми је да схватим зашто се човек суочава с пандемичним загађењем, ратовима, порастом насиља и претњом нуклеарног уништења. И баш као што је црвено небо које сам гледао из своје баште наговештавало лепо време за наредни дан, тако су и ови догађаји показали да је Божје Краљевство на домаку. Што се тиче књиге Породични живот, волео бих да сам могао да је покажем својој партнерки и да сам могао да јој кажем да можемо бити срећни ако применимо библијски савет. Али, то више није било могуће.

Духовно напредовање

Желео сам да сазнам још више па сам позвао Роберта, једног Сведока да ме посети. На његово велико изненађење, рекао сам му да желим да се крстим тако да смо започели библијски студиј. Одмах сам почео да причам и другима оно што сам учио и да делим публикације које сам набављао у Дворани Краљевства.

Да бих зарађивао за живот, уписао сам се на курс за зидаре. Пошто сам био свестан добра које Божја Реч може учинити особи, грабио сам сваку прилику да неформално проповедам својим колегама на курсу, као и предавачима. Једне вечери, на ходнику сам упознао Сержа. У рукама је носио неке часописе. „Видим да волиш да читаш“, рекао сам му. „Да, али ови су ми досадни.“ „Да ли желиш да прочиташ нешто стварно добро?“, упитао сам га. Дивно смо разговарали о Божјем Краљевству, након чега је узео још неку библијску литературу. Наредне недеље је са мном отишао у Дворану Краљевства и започео с библијским студијем.

Једног дана сам питао Роберта да ли бих могао да проповедам од куће до куће. Отишао је до своје гардеробе и нашао ми одело. Следеће недеље сам први пут био с њим у служби. На крају сам се крстио 7. марта 1981. те јавно симболизовао своје предање Јехови Богу.

 Помоћ у патњи

У међувремену сам сазнао где у иностранству живе Амандина и њена мајка. Али авај, Амандинина мајка — сасвим легално, по законима земље у којој је живела — забранила ми је да виђам своју ћерку. Био сам пренеражен. Амандинина мајка се удала, и мој очај је достигао врхунац када сам примио званично обавештење да је њен муж усвојио моју ћерку — у потпуности без мог пристанка. Више нисам имао никаква права над својим дететом. Упркос правном поступку, нисам успео да добијем право да је виђам. Осећао сам се као да носим терет од 50 кила на својим леђима, такав је био мој бол.

Али, Јеховина Реч ме је подржавала на неколико начина. Једног дана, у крајњем очају, стално сам понављао речи из Пословица 24:10 (NW): „Јеси ли се показао обесхрабреним у дан патње? Твоја ће снага бити оскудна.“ Ови стихови су ми помогли да се не сломим. Једном другом приликом, након једног неуспелог покушаја да видим своју ћерку, отишао сам у службу и стискао ручку од своје торбе с књигама колико год сам могао. Кроз ове тешке моменте могао сам да искусим истинитост Псалма 126:6, (ДК), који каже: „Иде и плаче који носи сјеме да сије; поћи ће с пјесмом носећи снопове своје.“ Једна важна поука коју сам извукао јесте да када имаш озбиљне кушње и урадиш све што је до тебе да би их решио, онда мораш да их оставиш иза себе и одлучно навалиш с Јеховином службом. То је једини начин да задржиш своју радост.

Посегнуо сам за нечим бољим

Када су видели промене које сам учинио, моји драги родитељи су се понудили да ми помогну да наставим студије на универзитету. Захвалио сам им се, али сам сада имао други циљ. Истина ме је ослободила људске филозофије, мистицизма и астрологије. Сада сам имао праве пријатеље који се никада не би међусобно убијали у ратовима. И најзад сам добио одговор на своја питања о томе зашто толико патње на земљи. Подстакнут захвалношћу хтео сам да служим Богу свом снагом. Исус се у потпуности посветио својој служби, и ја сам желео да следим његов пример.

Године 1983, напустио сам зидарство да бих био пуновремени слуга. Као одговор на молитве пронашао сам посао с пола радног времена у једном парку како бих се издржавао. Колика је радост била то што сам пионирску школу похађао заједно са Сержом, младим човеком ком сам сведочио у школи за зидаре! Након три године опште службе, осетио сам жељу да још више радим у Јеховиној служби. Тако сам 1986. наименован  за специјалног пионира у занимљивом граду Прованс, недалеко од Париза. Често бих по повратку кући навече, клекнуо на колена и у молитви захвалио Јехови за предиван дан који сам провео разговарајући с другима о Њему. У ствари, моја два највећа задовољства у животу су разговор с Богом и разговор о Богу.

Још нешто што ме је много обрадовало било је крштење моје 68-годишње мајке која је живела у Себазану, једном сеоцету на југу Француске. Када је мама почела да чита Библију, претплатио сам је на Кулу стражару и Пробудите се! Она је била особа која размишља, и ускоро је препознала звук истине у ономе што је читала.

Бетел — изванредан духовни рај

Када је Watch Tower Society одлучио да смањи број специјалних пионира, пријавио сам се за Школу за оспособљавање слугу и за Бетел, канцеларију подружнице Јеховиних сведока у Француској. Желео сам да Јехова одлучи где могу најбоље да му служим. Неколико месеци касније, децембра 1989, позван сам у Бетел у Лувије, на југозападу Француске. То је био изврстан исход пошто ми је локација омогућавала да припомогнем свом брату и снаји у неговању наших родитеља који су се јако разболели. То не бих био у стању да сам био километрима далеко у мисионарској служби.

Мајка ме је посетила неколико пута у Бетелу. Чак и ако је то била жртва да живи одвојено од мене, често ми је говорила: „Сине, остани у Бетелу. Срећна сам што на тај начин служиш Јехови.“ Нажалост, моји родитељи су умрли. Како само једва чекам да их видим на земљи претвореној у дослован рај!

Заиста верујем да ако иједна кућа заслужује да се опише као „Садашњи рај“, то је онда Бетел — „Божји дом“ — и то зато што је прави рај првенствено духовни, а духовност влада у Бетелу. Имамо могућност да развијамо плодове духа (Галатима 5:22, 23). Богата духовна храна коју примамо током свакодневног разматрања библијског цитата и породичног студија Куле стражаре јача ме у мојој бетелској служби. Надаље, имати могућност дружити се с духовно усмереном браћом и сестрама који већ деценијама верно служе Јехови, ствара од Бетела јединствено место у којем се може духовно расти. Иако сам већ 17 година одвојен од своје ћерке, пронашао сам небројено много ревних младих у Бетелу, на које гледам као да су моја деца и у чијем духовном напретку уживам. У последњих осам година, имао сам седам различитих додела. Иако те промене нису биле увек лаке, дугорочно гледано, такво школовање је корисно.

Некада сам узгајао врсту пасуља која је давала стоструки плод. Слично томе, доживео сам и то да када лоше сејеш, жањеш стоструко горе — и то не само за једну жетву. Искуство је школа чије су лекције веома скупе. Волео бих да никада нисам био уписан у ту школу, већ уместо тога, да сам одгојен по Јеховиним путевима. Какву предност имају они млади које одгајају хришћански родитељи! Без поговора је боље сејати оно што је добро у Јеховиној служби и жњети стоструки мир и задовољство (Галатима 6:7, 8).

Када сам био пионир, понекад сам пролазио поред књижаре с религиозном литературом на чијем смо зиду исписали онај анархистички слоган. Чак сам био унутра и разговарао с власником о живом Богу и његовој намери. Да, Бог је жив! Штавише, Јехова, једини прави Бог је верни Отац, који никада не напушта своју децу (Откривење 15:4). Нек и мноштва других људи из свих нација пронађу садашњи духовни рај — а и обновљени рај који ће доћи — док служе и славе живог Бога, Јехову!

[Фуснота]

[Слике на 26. страни]

Подстакнут чудима стварства, у срцу сам одлучио да верујем у Бога. Данас у бетелској служби (десно)