Пређи на садржај

Пређи на садржај

Питања читалаца

Питања читалаца

Питања читалаца

Неким Јеховиним сведоцима је понуђено запослење које обухвата грађевине или имање у поседу цркве. Какво је библијско гледиште о таквом послу?

Са овим спорним питањем могу се суочити хришћани који искрено желе да примене стих из 1. Тимотеју 5:8, који наглашава важност тога да се у материјалном смислу старају за своју породицу. Премда хришћани свакако треба да примењују овај савет, то не оправдава прихватање сваког могућег световног посла, без обазирања на његову природу. Хришћани схватају потребу да буду осетљиви и на друге показатеље Божје воље. Примера ради, то што један човек жели да издржава своју породицу није оправдање за кршење онога што Библија каже о неморалу или убиству. (Упореди с Постањем 39:4-9; Исаија 2:4; Јован 17:14, 16.) Исто је неопходно да хришћани поступају у складу са заповешћу да изађу из Вавилона великог, светског царства криве религије (Откривење 18:4, 5).

Божје слуге се широм света суочавају с многим ситуацијама што се тиче запослења. Било би бесмислено, а и не бисмо имали право на то, да покушамо да набројимо све могуће ситуације и да зацртамо категорична правила (2. Коринћанима 1:24). Ипак, споменимо неке чиниоце које хришћани треба да размотре када доносе личне одлуке везане за запослење. Ови чиниоци укратко су изложени у Кули стражари од 1. новембра 1982, у једном чланку који говори о користима од наше савести коју нам је дао Бог. У једном оквиру су постављена два основна питања, а затим су набројани и други корисни чиниоци.

Прво и основно питање гласи: да ли се у Библији осуђује тај световни посао? Коментаришући о томе Кула стражара је приметила да Библија осуђује крађу, злоупотребу крви и идолопоклонство. Хришћанин треба да избегава световни посао који директно потпомаже делатности које Бог не одобрава, као што су оне које смо управо споменули.

Друго питање гласи: да ли би обављањем тог посла особа постала саучесник у поступцима који се осуђују? Сасвим је јасно да је особа која ради у једној коцкарској јазбини, на клиници за абортусе или у јавној кући, саучесник у небиблијским поступцима. Чак и ако је њен свакодневни посао само да чисти под или да се јавља на телефонске позиве, она доприноси поступцима које Божја Реч осуђује.

Многи хришћани који су се суочавали са одлукама у вези са запослењем, установили су да им је анализирање само ова два питања помогло да донесу личну одлуку.

На пример, из ова два питања особа може схватити зашто прави обожавалац неће бити директно запослен у једној организацији криве религије тиме што ће радити за цркву и унутар ње. Откривење 18:4 износи заповест: „Идите из ње, народе мој, да се не помешате у грехе њезине и да вам не науде зла њезина.“ Ако би једна особа била стално запослена при некој религији која научава криво обожавање, она би учествовала у делима и гресима Вавилона великог. Било да је особа запослена као баштован, домар, мајстор, или рачуновођа, она би својим радом подупирала обожавање које се сукобљава с правом религијом. Сем тога, људи који би видели тог радника како улепшава цркву, поправља је, или доприноси њеним религиозним циљевима, сасвим логично би га повезали с том религијом.

Ипак, шта је с неким ко није стално запослен у некој цркви или религиозној организацији? Можда је позван само када хитно треба поправити покварене водоводне славине у подруму цркве. Зар се то не би разликовало од тога да понуди склапање једног уговора, на пример за постављање или изолацију крова цркве?

Опет, могуће је замислити мноштво ситуација. Погледајмо зато пет додатних чинилаца које је изнела Кула стражара:

1. Да ли је тај посао једноставно услуга другим људима којој се по Библији нема шта приговорити? Узмимо за пример поштара. То што он доставља пошту тешко би могло значити да потпомаже делатност која се осуђује ако је на том подручју једна од грађевина коју опслужује црква или клиника за абортусе. Бог се стара за сунчеву светлост која сија кроз прозоре свих зграда, укључујући и цркву или клинику (Дела апостолска 14:16, 17). Један хришћанин који је поштар могао би закључити да он услуге чини свима, и то из дана у дан. То би могло бити слично као и с неким хришћанином који реагује у хитним случајевима — један водоинсталатер је позван да спречи поплаву у цркви, или је неко из хитне помоћи позван да помогне особи којој је позлило за време црквене службе. Он би могао сматрати да је то узгредна помоћ другим људима.

2. У којој мери особа има власт над оним што се ради? Један хришћанин који је власник продавнице тешко да би пристао на то да поручи и продаје идоле, спиритистичке амајлије, цигарете или кобасице направљене од крви. Као власник он има контролу над тим. Људи би могли да га наговарају да продаје цигарете или идоле, и да тиме остварује профит, али он ће поступити у складу са својим библијским веровањима. С друге стране, један хришћанин који је запослен у великој продавници прехрамбене робе можда ће радити на каси, чистити под или водити књиговодство. Он нема контролу над тим који се производи наручују и продају, чак и ако су неки за осуду, као што су цигарете или предмети за религиозне празнике. a (Упореди с Луком 7:8; 17:7, 8.) То је повезано са следећом тачком.

3. До које мере је особа умешана? Вратимо се на пример продавнице. Вероватно ће запослени који је добио да ради на каси или да пуни рафове само повремено радити с цигаретама или религиозним предметима; то је мали део његовог целокупног посла. Међутим, ситуација је потпуно супротна с радником у тој истој продавници који ради на делу за цигарете! Сав његов посао, из дана у дан, усмерен је на нешто што је супротно хришћанским веровањима (2. Коринћанима 7:1). Ово показује зашто се мера до које је неко умешан или контакт морају проценити у питањима везаним за одлуку о запослењу.

4. Ко плаћа или на ком месту се ради? Размотри две ситуације. Да би побољшала своју слику у јавности, клиника за абортусе одлучује да плати једном човеку да чисти улице око клинике. Њега плаћа клиника за абортусе, али он не ради на тој клиници, и нико га тамо неће виђати по цео дан. Уместо тога, видеће да обавља јавни посао који сам по себи није у супротности с Библијом, без обзира на то ко га плаћа. А сада супротна ситуација. У једној нацији у којој је проституција законом дозвољена, служба здравствене заштите плаћа једну медицинску сестру да у јавним кућама врши здравствене провере с циљем да се смањи ширење сексуално преносивих болести. Иако је плаћа служба здравствене заштите, она искључиво ради у јавним кућама и тиме чини да неморал буде безбеднији и прихватљивији. Ови примери показују зашто је важно узети у обзир чињеницу ко плаћа и место на коме се ради.

5. Какве су последице обављања тог посла; да ли ће повредити савест те особе или спотаћи друге? Треба узети у обзир и своју и туђу савест. Чак и ако неки посао (укључујући и место и извор плаћања) изгледа прихватљиво већини хришћана, нека особа може осетити да ће то узнемирити њену савест. Апостол Павле, који је поставио изврстан пример, рекао је: „Молите се за нас, јер се надамо да имамо добру савест, старајући се у свему да се добро владамо“ (Јеврејима 13:18). Треба да избегавамо да обављамо посао који ће нас узнемиравати; па ипак, не треба да критикујемо друге чија је савест другачија од наше. И обрнуто, један хришћанин можда не види никакав сукоб с Библијом што се тиче неког посла који обавља, али схвата да би то могло јако узнемирити многе у скупштини и у друштву. Павле је изразио исправан став речима: „Никакве ни у чему не дајемо саблазни, да се служби нашој не приговори, него се у свему показујемо као слуге Божје (2. Коринћанима 6:3, 4).

Вратимо се сада на главно питање о раду на црквеним грађевинама, као што је постављање нових прозора, чишћење тепиха, или сервисирање пећи. Како се чиниоци о којима смо говорили могу повезати с тим?

Сетимо се аспекта власти. Да ли је хришћанин власник или пословођа који може одлучити да ли ће се прихватити тај посао на цркви? Да ли би хришћанин који има ту власт желео да има везе с Вавилоном великим тиме што ће се понудити за тај посао или потписати уговор како би помогао некој религији да унапређује криво обожавање? Зар се то не би могло упоредити са одлуком да неко у својој радњи продаје цигарете или идоле? (2. Коринћанима 6:14-16).

Ако је хришћанин радник који нема право гласа у одлучивању о томе који се послови прихватају, треба да размотри друге чиниоце, као што је место и мера до које је умешан. Да ли се од запосленог једноставно тражи да једном приликом испоручи или постави нове столице, или изврши услугу другима, као што ватрогасац гаси ватру у цркви пре него што се она прошири? Многи ће сматрати да је ово другачије од ситуације у којој један радник проводи много времена у кречењу цркве или у редовном одржавању баште како би изгледала привлачније. Такав сталан или продужени контакт повећао би вероватноћу да многи тог хришћанина повежу с религијом за коју тврди да је не одобрава, и можда би их саблазнио (Матеј 13:41; 18:6, 7).

Изнели смо неколико важних ствари које треба размотрити приликом запослења. Оне су изнесене у контексту специфичног питања које обухвата криву религију. Ипак, оне се могу размотрити и у вези с другим врстама запослења. У сваком засебном случају, треба их анализирати уз молитву, и при том узети у обзир специфичне — и вероватно јединствене — аспекте ситуације о којој се ради. Наведени чиниоци већ су многим искреним хришћанима помогли да донесу савесне одлуке које одражавју њихову жељу да право и исправно ходе пред Јеховом (Пословице 3:5, 6; Исаија 2:3; Јеврејима 12:12-14).

[Фуснота]

a Неки хришћани који раде у болницама морали су да размотре овај чинилац власти. Један лекар може имати власт да одреди лекове за неког пацијента или медицински поступак. Чак и ако пацијент нема ништа против, како би један доктор хришћанин који има власт за то одредио трансфузију крви или извршио абортус, а при томе зна шта Библија каже о тим питањима? Насупрот томе, једна медицинска сестра запослена у болници можда нема такву власт. Док она рутински обавља свој посао, доктор јој може наредити да уради тест крви у неку сврху или да се побрине за пацијенткињу која је дошла због абортуса. У складу с примером записаним у 2. Краљевима 5:17-19, она може закључити да пошто није особа на власти која одређује трансфузију крви или извршава абортус, она се може побринути за пацијента. Наравно, она ипак мора уважити своју савест, како би се ’чисте савести владала пред Богом‘ (Дела апостолска 23:1NW).