Свако ће бити слободан

„Ја држим да се муке садашњег времена не могу упоредити с будућом славом која ће се објавити у нама. Јер створења стално чезну за откривењем синова Божјих; јер су створења [„стварство“, NW ] подложена таштини, (не по својој вољи него по вољи онога који их подложи) с надом да ће се и сама опростити ропства распадања да би суделовала у [„славној“, NW ] слободи славе деце Божје. Јер ми знамо да сва створења у мукама рађања уздишу за тим даном“ (РИМЉАНИМА 8:18-22).

У ОВОМ делу свог писма хришћанима у Риму, апостол Павле пружа изврстан резиме зашто у животу нема праве слободе и зашто је живот тако често обележен празнином и болом. Он објашњава и како можемо постићи праву слободу.

„Муке садашњег времена“

Павле не умањује „муке садашњег времена“ када каже да се оне „не могу упоредити с будућом славом која ће се објавити у нама“. У Павлово време, а и касније, хришћани су много патили под суровом тоталитарном владавином римских власти, које су мало мариле за људска права. Кад је Рим почео веровати да су хришћани непријатељи државе, подвргао их је бруталном тлачењу. Историчар Џ. М. Робертс каже: „Многи хришћани у престоници [Риму] заиста су страдали и то на језив начин у аренама или су били живи спаљивани“ (Shorter History of the World). О тим жртвама Нероновог прогонства, један други извештај наводи: „Неке су разапињали, другима су пришивали животињску кожу и пуштали псе на њих, неке друге су премазивали смолом да би служили  као живе бакље када падне мрак“ (New Testament History, од Ф. Бруса).

Ови рани хришћани заиста би волели да су били ослобођени тлачења, али ипак, они нису били вољни да прекрше учења Исуса Христа да би то били. Остали су апсолутно неутрални, као на пример, у борби између римских власти и јеврејског покрета отпора као што је био онај зелота (Јован 17:16; 18:36). За зелоте „говорити о чекању Божјег повољног времена није било нешто што је тадашња криза изискивала“. Оно што је било потребно, по њиховом, била је „жестока акција против непријатеља“, то јест Рима (New Testament History). Рани хришћани су мислили другачије. Њима је једина реална могућност била да „чекају Божје повољно време“. Били су убеђени да ништа сем божанске интервенције неће трајно окончати „муке садашњег времена“ и донети истинску, трајну слободу (Михеј 7:7; Авакум 2:3). Међутим, пре него што размотримо како ће се то остварити, испитајмо зашто је пре свега ’стварство подложено таштини‘.

’Подложено таштини‘

Овде се реч ’стварство‘, каже Бенџамин Вилсон у делу The Emphatic Diaglott, не односи на „животиње и неживо стварство“, као што неки мисле, већ уместо тога на „цело човечанство“. (Упореди с Колошанима 1:23.) Она се односи на целу људску породицу — на све нас који чезнемо за слободом. Због поступака наших прародитеља ми смо ’подложени таштини‘. То није било ’по нашој вољи‘, то јест да се десило као последица нашег личног избора. Ми смо наследили стање у коме смо. Гледано из угла Писма, Русо је погрешио када је рекао да је „човек рођен слободан“. Свако од нас је рођен у оковима греха и несавршености, покорен, да тако кажемо, једном систему пуном фрустрације и таштине (Римљанима 3:23).

Зашто је то био случај? Зато што су наши прародитељи, Адам и Ева, желели да буду ’као Бог‘, да имају потпуно самоопредељење, и да самостално одлучују шта је добро, а шта зло (Постање 3:5). Оглушили су се о један животоважан фактор у вези са слободом. Само Створитељ има апсолутну слободу. Он је Универзални Суверен (Исаија 33:22; Откривење 4:11). Људска слобода мора значити слободу унутар граница. Зато је ученик Јаков охрабрио хришћане свога доба да буду вођени ’савршеним законом, законом слободе‘ (Јаков 1:25).

Јехова је с правом искључио Адама и Еву из своје целокупне породице, и као последица тога они су умрли (Постање 3:19). Али, шта је с њиховим потомцима? Иако су сада на њих могли пренети само несавршеност, грех и смрт, Јехова им је ипак милосрдно дозволио да имају децу. Тако је ’смрт ушла у све људе‘ (Римљанима 5:12). У овом смислу је Бог ’[стварство] подложио таштини‘.

’Откривење синова Божјих‘

Јехова је стварство подложио таштини „с надом“ да ће се једног дана повратити слобода људској породици преко делатности тих „синова Божјих“. Ко су ти ’синови Божји‘? Они су ученици Исуса Христа који су, као и остатак ’[људског] стварства‘ рођени у ропству греха и несавршености. У Божјој чистој, савршеној, целокупној породици они немају праведан положај по основу рођења. Али, Јехова за њих чини нешто изузетно. Преко откупне  жртве Исуса Христа, он их ослобађа окова наслеђеног греха и проглашава их „праведнима“ то јест духовно чистима (1. Коринћанима 6:11, NW). Онда их усваја као своје ’синове‘, тиме што их враћа у своју породицу (Римљанима 8:14-17).

Као Јеховини усвојени синови, они ће имати једну славну предност. Биће ’свештеници Бога нашега, и краљеваће над земљом‘ заједно са Исусом Христом, и то као део Божјег небеског Краљевства, то јест владавине (Откривење 5:9, 10; 14:1-4). То је владавина која је чврсто утемељена на начелима слободе и правде — а не на тлачењу и тиранији (Исаија 9:6, 7; 61:1-4). Апостол Павле каже да су ти Божји синови другови Исуса, давно обећаног ’Аврамовог семена‘ (Галатима 3:16, 26, 29, ДК). Они као такви имају кључну улогу у испуњавању обећања које је Бог дао свом пријатељу Авраму. Ово обећање делимично каже да ће се преко Аврамовог семена (то јест потомства) „благословити сви народи земље“ (Постање 22:18).

Који благослов они доносе човечанству? Синови Божји учествују у ослобађању целе људске породице од ужасних последица адамске смрти и у враћању човечанства до савршености. Људи „од свакога рода и племена, народа“ биће благословљени ако исказују веру у откупну жртву Исуса Христа и ако се подложе његовој добротворној краљевској владавини (Откривење 7:9, 14-17; 21:1-4; 22:1, 2; Матеј 20:28; Јован 3:16). На тај начин ће ’стварство‘ поново уживати у ’славној слободи деце Божје‘. То неће бити нека ограничена, привремена политичка слобода већ, уместо тога, слобода од свега онога што је људској породици проузроковало бол и патњу још одонда када су Адам и Ева одбацили Божји суверенитет. Није ни чудо што је апостол Павле могао да каже да се „муке садашњег времена не могу упоредити“ са славном службом коју ће извршавати те верне особе!

Када започиње ’откривење синова Божјих‘? Врло брзо, када Јехова свима буде јасно ставио до знања ко су Божји синови. То ће бити када ти ’синови‘, који су ускрснули у духовно подручје, заједно са Исусом Христом буду чистили земљу од зла и тлачења у Божјем рату Армагедону (Данило 2:44; 7:13, 14, 27; Откривење 2:26, 27; 16:16; 17:14; 19:11-21). Око себе видимо нагомилани доказ да смо прилично поодмакли у ’последњим данима‘ када ће се окончати Божје дуго толерисање побуне и злоће која је произлазила из ње (2. Тимотеју 3:1-5; Матеј 24:3-31).

Да, то је тачно, јер је и апостол Павле рекао да „сва створења у мукама рађања  уздишу за тим даном“ — али не још задуго. Милиони оних који сада живе видеће ’опорављење свију ствари, о чему је Бог одавна говорио на уста својих светих пророка‘, а ту спада и обнова мира, слободе и правде у целој људској породици (Дела апостолска 3:21).

Најзад истинска слобода

Шта мораш да радиш да би уживао ту ’славну слободу деце Божје‘? Исус Христ је рекао: „Ако ви останете на мојој беседи, заиста сте ученици моји, и познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:31, 32). То је кључ слободе — научити Христове заповести и учења, а затим им се повиновати. То већ сада доноси извесну меру слободе. У догледној будућности, то ће донети потпуну слободу под владавином Христа Исуса. Пут мудрости је упознати Исусову ’реч‘ путем библијског студија (Јован 17:3). Попут раних хришћана, активно се повежи са скупштином Христових правих ученика. Ако то чиниш, можеш имати користи од ослобађајућих истина које Јехова пружа преко своје организације (Јеврејима 10:24, 25).

Док ’чекаш да се открију синови Божји‘ можеш да продубљујеш поверење које је апостол Павле имао у погледу Христове заштитничке бриге и подршке, чак и када патње и неправде изгледају готово неиздрживе. Након што је размотрио откривење синова Божјих, Павле је упитао: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља или туга, или прогонства или глад, или голотиња, или опасности, или мач?“ (Римљанима 8:35). Наравно, хришћани Павловог времена су и даље, да употребимо Русоове речи, били „у ланцима“ репресивних сила, ове или оне врсте. Били су ’сваки дан убијани‘ попут ’оваца за клање‘ (Римљанима 8:36). Да ли су дозволили да их то сломи?

Павле пише: „У свему овоме побеђујемо по оном који нас је љубио“ (Римљанима 8:37). Победници, упркос свему што су ови рани хришћани морали да подносе? Како то? ’Сигурно знам‘, рекао је у одговору, ’да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње ни будуће ствари, ни било што високо ни дубоко, ни друго какво створење, не може нас раздвојити од љубави Божје, која се појави у Исусу Христу, Господу нашему‘ (Римљанима 8:38, 39). И ти можеш ’победити‘ какву год ’невољу или тугу, или прогонство‘ који могу да наиђу, и мораш у томе истрајати. Божја љубав нам даје засигурање да ћемо се ускоро — врло скоро — ’опростити [свег] ропства... и суделовати у славној слободи деце Божје‘.

[Слика на 6. страни]

„Сва створења у мукама рађања уздишу за тим даном“

[Слика на 7. страни]

’Створења ће се опростити свег ропства и суделовати у славној слободи деце Божје‘