Време и вечност — шта стварно знамо о њима?

„ИЗГЛЕДА да је време једно од најмистериознијих облика људског искуства“, наводи једна енциклопедија. Да, дефинисати време једноставним речима готово је немогуће. Можемо рећи да време „протиче“, „иде“, „лети“, чак и то да се крећемо у „струји времена“. Али, у ствари ми не знамо о чему причамо.

Време се дефинише као „размак између два догађаја“. Међутим, наше искуство нам изгледа говори да време не зависи од догађаја; оно како се чини тече без обзира да ли се нешто дешава или не. Један филозоф тврди да време у ствари не постоји, већ да је оно једноставно нешто замишљено. Зар је могуће да нешто на чему смо градили толико свог искуства буде само творевина наше маште?

Библијско гледиште о времену

Библија не пружа никакву дефиницију времена, што може навести на помисао да је оно можда изван људске способности потпуног поимања. То је као бескрајно пружање простора, што нам је такође тешко да схватимо. Изгледа да је време једна од оних ствари које у потпуности може да схвати само Бог, јер је само он „од искона и довека“ (Псалам 90:2).

Чак иако Библија не дефинише време, она о времену говори као о реалности. Библија нам одмах с почетка приповеда о томе како је Бог створио „светлила“ —сунце, месец и звезде — као показатеље времена, да би служила као „знаци који ће обележити времена, дане и године“. Многи догађаји прибележени у Библији чврсто су утврђени у струји времена (Постање 1:14; 5:3-32; 7:11, 12; 11:10-32; Излазак 12:40, 41). Библија такође говори о времену као о нечем што треба мудро да користимо како бисмо у изгледу имали Божји благослов у облику бескрајног времена — то јест могућност да вечно живимо (Ефесцима 5:15, 16).

Живети вечно — да ли је то логично?

Као што је фрустрирајућ покушај да се разуме шта је заправо време, тако је многим људима мисао о вечном животу, то јест да човек заувек живи, врло загонетна ствар. Један разлог могао би бити тај што време увек доживљавамо везано за кружни ток од рођења, зрелости, старости па до смрти. Пролазак  времена стога поистовећујемо са самим процесом старења. За многе би другачији начин размишљања изгледао као нарушавање самог појма о времену. ’Зашто би људи били изузетак од онога чему су изгледа сва друга жива бића подложна?‘, могу упитати.

Оно што се у оваквом резоновању често превиђа јесте чињеница да су људи у многим видовима већ изузетак од осталог стварства. Примера ради, животиње немају интелектуалне способности које имају људи. Упркос другачијим тврдњама, оне не могу да буду креативније изнад оног што их инстинкт наводи да чине. Оне нису уметнички надарене нити имају способност коју имају људи, наиме да показују љубав и цењење. Ако је људима дато много више у погледу ових особина и способности које животу дају смисао, зашто није могуће да им је и у погледу самог живота дато више?

С друге стране, није ли чудно што дрвеће, које не може да размишља, у неким случајевима живи хиљаде година, док интелигентна људска бића у просеку могу да живе само 70 до 80 година? Није ли то парадоксно што корњаче, које немају креативних и уметничких одлика могу да живе преко 200 година, док људи, који су веома надарени овим одликама не живе ни упола толико?

Иако човек не може у потпуности појмити време и вечност, ипак је обећање вечног живота нада која је чврсто утемељена у Библији. У њој се израз „вечни живот“ појављује скоро 40 пута. Али, ако је Божја намера да људи заувек живе, зашто се она још није остварила? Наредни чланак ће осмотрити ово питање.