Одржао сам своје обећање да служим Богу

ИСПРИЧАО ФРАНЦ ГУДЛИКИС

Од преко сто војника у мојој чети само су четворица преживела. Суочен са смрћу, пао сам на колена и обећао Богу: ’Ако преживим рат, заувек ћу ти служити.‘

ТО ОБЕЋАЊЕ сам дао пре 54 године, априла 1945, када сам био војник немачке војске. Било је то пред сам крај Другог светског рата, док је совјетска војска изводила одлучну офанзиву према Берлину. Наши људи су били на положајима близу града Зелова на реци Одри, на мање од 65 километара од Берлина. Даноноћно смо били тучени тешком артиљеријском ватром, и моја јединица је била десеткована.

Тада, први пут у животу, срушио сам се и у сузама се помолио Богу. Сетио сам се библијског стиха који је моја богобојазна мајка често цитирала: „Призови ме тада у невољи својој: и ја ћу те избавити, а ти ћеш ме прославити“ (Псалам 50:15). Ту у рововима и уплашен за свој живот, дао сам горе поменуто обећање Богу. Како сам био у стању да га испуним? И како је дошло до тога да постанем члан немачке војске?

Одрастање у Литванији

Године 1918, током Првог светског рата, Литванија је објавила независност и успоставила демократску владу. Ја сам се родио 1925, у области Мемел (Клајпеда) близу Балтичког мора. Само годину дана пре мог рођења, ова област је била прикључена Литванији.

Мојих пет сестара и ја имали смо срећно детињство. Отац нам је био као близак пријатељ, и увек је радио ствари заједно с нама. Наши родитељи су били чланови Евангелистичке цркве, али нису присуствовали службама зато што је мајку погађало лицемерство свештеника. Ипак, волела је Бога и његову Реч, Библију, коју је страсно читала.

Немачка је 1939. окупирала део Литваније где смо ми живели. Затим сам почетком 1943, позван да служим као војник у немачкој армији. Био сам рањен у једној бици, али након опоравка вратио сам се на источни фронт. До тог времена ток рата се променио и Немци су се повлачили пред совјетском војском. То је било тада када за длаку нисам погинуо, као што сам испричао на почетку.

Испуњавам своје обећање

За време рата, моји родитељи су се преселили у Ошац, у Немачкој, југоисточно  од Лајпцига. Услед последица рата, било их је тешко пронаћи. Али колико смо били срећни када смо се коначно поново састали! Недуго затим,у априлу 1947, кренуо сам с мајком на предавање Макса Шуберта, једног Јеховиног сведока. Мајка је била уверена да је пронашла праву религију и након што сам присуствовао на неколико састанака делио сам њено уверење.

Кратко након тога, мајка је пала с мердевина и задобила повреде од којих је умрла неколико месеци касније. Док је била у болници пре своје смрти, топло ме је охрабрила: „Често сам се молила да бар једно од моје деце нађе пут ка Богу. Сада видим да су моје молитве услишене и могу умрети у миру.“ Како се радујем дану када ће се моја мајка пробудити из смрти и сазнати да су се њене молитве испуниле! (Јован 5:28).

Дана 8. августа 1947, само четири месеца након што сам чуо говор брата Шуберта, крстио сам се на конгресу у Лајпцигу у знак свог предања Јехови Богу. Најзад сам предузимао кораке како бих испунио обећање које сам дао Богу. Убрзо сам постао пионир, како се називају пуновремене слуге Јеховиних сведока. У то време, скоро 400 пионира је живело на подручју које је касније постало Демократска Република Немачка, то јест Источна Немачка.

Први испити вере

Један сусед у Ошацу покушао је да ме заинтересује за марксизам и понудио ми је државну стипендију за универзитетско образовање ако се придружим Јединственој социјалистичкој партији Немачке (ЈСПН). Одбио сам понуду, као што је и Исус одбио Сотонину понуду (Матеј 4:8-10).

Једног дана у априлу 1949, два полицајца су дошла на моје радно место и наредила ми да пођем с њима. Одвели су ме у канцеларију Совјетске обавештајне службе где сам био оптужен за сарадњу с капиталистима са Запада. Рекли су ми да могу доказати невиност тиме што ћу наставити с проповедањем од куће до куће, али да их извештавам о било коме ко говори против Совјетског Савеза или ЈСПН-а или о томе ко посећује састанке Јеховиних сведока. Када сам одбио да сарађујем, био сам затворен. Касније сам био изведен пред војни суд. Пресуда: 15 година тешког рада у Сибиру!

Остао сам смирен и то је импресионирало службенике. Онда су ми рекли да моја пресуда остаје на снази, али да ће бити довољно да се једном недељно јављам све док не будем спреман да сарађујем. Пошто сам желео да се посаветујем са зрелијим Сведоцима, отпутовао сам у Магдебург, где се у то време налазила канцеларија Watch Tower Societyja. Пут није био једноставан, будући да сам био под присмотром. Ернст Вауер који је служио у правном одељењу у Магдебургу, рекао ми је: „Бори се и победићеш. Компромитуј се и бићеш побеђен. То је оно што смо научили у концентрационом логору.“ a Тај савет ми је помогао да одржим обећање да служим Богу.

Забрана и поновно хапшење

Јула 1950, препоручен сам да служим као путујући надгледник. Међутим, 30. августа, полиција је изненада упала у наше просторије у Магдебургу и наше дело проповедања је било забрањено. Тако се моја додела променила. Требало је да Паул Хиршбергер и ја сарађујемо са око 50 скупштина, проводећи два до три дана са сваком од њих и помажући браћи да буду организовани како би наставили своју службу под забраном. У месецима који су уследили шест пута сам избегао хапшење!

У једној од скупштина био је убачен неко ко нас је издао Штазију, Државној служби безбедности. Тако је Паула и мене, јула 1951, на улици ухапсило  петоро људи са упереним пиштољима. Док смо размишљали о томе, могли смо увидети да се нисмо ослањали на Јеховину организацију онолико колико је требало. Старија браћа су нам саветовала да никад не путујемо заједно. Прекомерно самопоуздање довело је до губитка слободе! Осим тога, нисмо унапред разговарали о томе шта ћемо рећи ако будемо ухапшени.

Сам у затворској ћелији, са сузама сам преклињао Јехову да ми помогне да не издам браћу или не компромитујем своју веру. Након што сам заспао, изненада ме је пробудио глас мог пријатеља Паула. Соба у којој га је Штази испитивао била је баш изнад моје ћелије. Пошто је ноћ била топла и спарна, врата балкона су била отворена те сам тихо могао да чујем све. Касније, када су мене испитивали, дао сам исте одговоре, што је изненадило службенике. Много ме је храбрио омиљени стих моје мајке који ми се непрестано враћао у мисли: „Призови ме тада у невољи својој: и ја ћу те избавити“ (Псалам 50:15).

Након саслушања, Паул и ја смо провели пет месеци у истражном затвору Штазија у Халеу и касније у Магдебургу. Док смо били у Магдебургу, с времена на време бацио бих поглед на наше, тада, затворене објекте подружнице. Желео сам да могу да радим тамо уместо да будем у затвору! Фебруара 1952. била нам је изречена казна: „10 година затвора и 20 година губитка грађанских права.“

Одржавање вере у затвору

Јеховини сведоци који су били осуђени на најмање десет година, неко време су носили у затвору посебне знакове идентификације. Једна црвена трака била нам је пришивена на ногавицу и једна на рукав од јакне. Такође, један мали, округли комад црвеног картона био је прилепљен са спољне стране врата наше ћелије како би упозоравао стражаре на то да смо опасни криминалци.

У ствари власти су сматрале да смо ми најгори криминалци. Није нам било допуштено да имамо Библије, јер као што је један стражар објаснио: „Један Јеховин сведок с Библијом у руци исто је што и један криминалац с пиштољем у руци.“ С циљем да сакупимо делове Библије, читали смо дела руског писца Лава Толстоја, који је често цитирао библијске стихове у својим књигама. Учили смо ове библијске стихове напамет.

Пре мог хапшења 1951, верио сам се с Елзом Ример. Посећивала ме је у затвору колико год је то било могуће и слала ми пакет с храном једном месечно. У пакетима је такође крила духовну храну. Једном је неколико кобасица напунила чланцима из Куле стражаре. Стражари би често пресекли кобасице да провере да ли је нешто сакривено унутра, али овог пута пакет је стигао пред сам крај радног дана те није био проверен.

У то време, Карл Хајнц Клебер и ја делили смо малу затворску ћелију с још три затвореника који нису били Сведоци. Како да читамо Кулу стражару а да не будемо примећени? Па, претварали смо се да читамо неку књигу, али унутра смо сакрили чланке Куле стражаре. Такође смо слали даље ту драгоцену духовну храну другим Сведоцима у затвору.

Док смо били у затвору користили смо прилике да говоримо другима о Божјем Краљевству. Био сам узбуђен када сам видео како један од оних који су били са мном у затвору постаје верник (Матеј 24:14).

Повратак у пуновремену службу

Након скоро шест година иза решетака, 1. априла 1957, био сам ослобођен. Мање од две недеље касније, оженио сам се Елзом. Када је Штази чуо за моје ослобађање, тражили су изговор да ме врате у затвор. Да бисмо то избегли, Елза и ја смо прешли границу, како бисмо живели у западном Берлину.

 Када смо стигли у западни Берлин, Заједница је желела да зна какви су нам даљњи планови. Објаснили смо да ће једно од нас пионирити док ће друго наћи световни посао.

„А шта кажете на то да обоје будете пионири?“ упитали су нас.

„Ако је то могуће“, одговорили смо, „сместа бисмо почели.“

Тако смо сваког месеца добијали мали џепарац као помоћ за наше издржавање и 1958. почели смо да служимо као специјални пионири. Како смо били радосни док смо посматрали особе с којима смо проучавали Библију како мењају свој живот да би постале Јеховине слуге! Наредних десет година у специјалној пионирској служби научиле су нас да блиско сарађујемо као муж и жена. Елза је увек била на мојој страни, чак и када сам поправљао ауто. Такође смо читали, проучавали и молили се заједно.

Године 1969. била нам је додељена путујућа служба, да посећујемо различите скупштине сваке седмице и служимо потребама њихових чланова. Јозеф Барт, човек који је био искусан у путујућем делу, понудио ми је овај савет: „Ако желиш да успеш на својој додели, само буди брат браћи.“ Настојао сам да примењујем тај савет. Као резултат тога, имали смо веома срдачан и складан однос с другим Сведоцима, што је олакшало пружање савета када је то било потребно.

Током 1972, Елзи је био откривен рак и била је оперисана. Касније,такође је оболела од реуматизма. Иако измучена болом, и даље ме је пратила сваке недеље, служећи скупштинама, радећи са сестрама у служби колико год је могла.

Прилагођавање потребама

Године 1984. мом тасту и ташти је постала потребна стална нега, тако да смо напустили путујућу службу како бисмо се бринули око њих све док нису умрли четири године касније (1. Тимотеју 5:8). Онда, 1989, Елза се тешко разболела. На срећу, у извесној мери се опоравила, али било је неопходно да се ја старам за све кућне послове. Још увек учим како да се понашам с неким ко трпи непрестани бол. Ипак, упркос стресу и притиску задржали смо нашу љубав према духовним стварима.

Захвални смо што смо данас још увек пионири. Међутим, постали смо свесни да оно што је важно није наш положај који имамо нити то колико можемо да радимо, већ да останемо верни. Желимо да служимо нашем Богу, Јехови, не само неколико година, већ у сву вечност. Наше искуство је било изузетна обука за будућност. И Јехова нам је дао снагу да га хвалимо чак и под најтежим околностима (Филипљанима 4:13).

[Фусноте]

[Слика на 23. страни]

Овде у Магдебургу сам био затворен

[Извор]

Gedenkstätte Moritzplatz Magdeburg für die Opfer politischer Gewalt; Foto: Fredi Fröschki, Magdeburg

[Слика на 23. страни]

Када смо се венчали 1957.

[Слика на 23. страни]

С Елзом данас