Љубав према онима ’који су с нама у вери‘

ИСТИНСКИ хришћани су међусобно повезани као једна породица. Заиста, од првог века н. е., они се ословљавају ’брате‘ и ’сестро‘ (Марко 3:31-35; Филимон 1, 2). То нису само речи; оне представљају опис тога шта обожаваоци Бога осећају једни према другима. (Упореди с 1. Јовановом 4:7, 8.) Исус је рекао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите“ (Јован 13:35).

Оваква љубав је била очигледна у јулу 1997, када су у Чилеу након дуготрајне суше уследили пролом облака и поплава. Одједном је многима била потребна храна, одећа и друге ствари. Приликом катастрофа, Јеховини сведоци настоје да следе Павлов савет Галатима: „Зато дакле док имамо времена да чинимо добро свакоме, а особито онима који су с нама у вјери“ (Галатима 6:10, ДК).

Зато су се Јеховини сведоци брзо организовали како би се одазвали. Храна, одећа и слично, били су сакупљени, разврстани, спаковани, а затим отпремљени на погођено подручје. Деца су чак прилагала играчке! Једна сестра је била задивљена када је видела Дворану Краљевства испуњену хуманитарном помоћи. „Стајала сам згранута, не знајући да ли да се смејем или да плачем“, каже она. „Било је то баш оно што нам је требало.“

Онда је један земљотрес неочекивано погодио део тог истог поплављеног подручја.  Многе куће су биле разрушене. Да би се удовољило овој потреби основано је још одбора за пружање помоћи. Регионални одбори за градњу, који се обично баве изградњом објеката за састајање Јеховиних сведока, придружили су се и пружили подршку. Какав је био резултат? Скромне куће — које су конструисала и подигла браћа — поклоњене су онима који су изгубили своје куће. Иако су ове куће биле једноставне, штрчале су у односу на оне које је обезбедила световна хуманитарна помоћ на темељу зајма, а које су биле без пода, прозора и неокречене.

Нека браћа су превалила дугачак пут да би припомогла. Председавајући Регионалног одбора за градњу продужио је свој обилазак на још два дана — упркос томе што је везан за инвалидска колица. Један слепи брат је напорно радио, носећи греде до столара који их је секао до жељене величине. Један глуви брат је сакупљао те греде и носио их где су биле потребне.

Многи посматрачи су били импресионирани овом помоћи коју су пружила браћа. У једном граду су полицијска кола била паркирана близу куће једне сестре, где су поправке биле у току. Полицајци су били радознали. Један је упитао брата: „Ко су ови радници који су тако срећни, и колико ће бити плаћени?“ Брат му је објаснио да су то све добровољци. Један од полицајаца је рекао да он плаћа месечни десетак својој цркви, али да га његов пастор није чак ни посетио након земљотреса! Следећег дана сестру је назвао један службеник из полиције. И он је посматрао раднике. Рекао је да је био толико очаран полетним духом радника да је дошао у искушење да им се придружи!

Пружање помоћи у Чилеу заиста је било радосно искуство за ове добровољце и изврсно сведочанство за посматраче.