Вандализам — зашто?

„НЕМАМ шта да кажем.“ Ове речи су биле написане великим словима на свеже окреченом зиду у предивном крају Сао Паула. Једно вандалско дело, могао би помислити. Графити су само један вид вандализма.

Замисли да су ти неодговорни вандали упропастили нова кола. Или си можда приметио како су јавну имовину — корисну за многе — оштетили или уништили. Зашто? Да, зашто? Да ли си се икада питао зашто вандалска дела цветају? У многим местима вандали изгледа уживају у нагрђивању или уништавању телефонских говорница. Често им је мета и јавни саобраћај, као на пример возови или аутобуси. Изгледа да вандали не хају ни за шта. Али шта стоји иза већег дела вандализма који видимо или проживљавамо?

Марко, a младић из Рио де Жанеира, разочарао се након што је његов тим изгубио фудбалску утакмицу — толико се разочарао да је почео да баца камење на аутобус пун навијача победничког тима. Или осмотри пример Клауса. Када му је у школи пошло наопако, толико се разбеснео да је бацао каменице и разбијао прозоре. Међутим, та „забава“ је нестала када је од његовог оца затражено да плати одштету. Један други омладинац, Ервин, ишао је у школу и радио. Он и његови вршњаци су сматрани добрим омладинцима. Међутим, њихова разбибрига била је да дивљачки оштећују комшилук. Ервинови родитељи нису имали појма о томе. Валтер је био сироче и немајући баш много избора дом су му постале улице Сао Паула. Његови најбољи пријатељи били су чланови једне банде вандала, и он им се придружио а такође научио и борилачке вештине. Ови примери показују да иза вандализма стоје особе, и он варира у зависности од узрока, односно осећања која су у њега уплетена.

„Вандализам може бити освета или начин да се покаже политичко опредељење. И омладинци и одрасли понекад почине неки злочин чисто из ’забаве‘“, наводи The World Book Encyclopedia. Међутим, вандализам није само младалачка забава већ он може бити озбиљно деструктиван, чак  и смртоносан. Једна група омладинаца желела је да се „мало забави“, и кад су спазили како један човек спава, полили су га запаљивом течношћу и запалили. Жртва, један Индијанац, касније је умро у болници. Према једном извештају, „младићи су наводно рекли да су мислили како нико неће марити што ће неколико просјака бити спаљено на улици, и да се неће покренути никакав поступак“. Без обзира да ли су у вандализам укључене жртве или не, финансијска и емоционална штета је неизмерна. Шта онда може контролисати или прекинути вандализам?

Ко може зауставити вандализам?

Да ли могу полиција и школа да га зауставе? Један проблем лежи у томе што су власти можда више заокупљене озбиљнијим злочинима, као што су растурање дроге или убиства, него прекршајима „без жртава“. Према речима једног полицијског службеника, када неки омладинац упадне у невољу, родитељи обично криве „децу с којом се смуца, или школу, или полицију што га је ухватила“. Образовање и криминалистичка служба могу смањити вандализам; али шта ако родитељи не мењају свој став? Једна службеница за малолетнике на условној слободи каже: „Узрок су досада и повољна прилика. [Деца] до касно излазе и дангубе. И вероватно их нико не надгледа — иначе не би била напољу.“

Иако је вандализам озбиљан проблем у многим местима, осмотри како се ствари могу преокренути. Млади вандали, поменути на почетку, променили су се; сада у потпуности избегавају асоцијално понашање. Шта је ове бивше делинквенте навело да промене свој начин живота? Такође, да ли би се изненадио ако би се вандализам не само смањио, већ и одстранио? Позивамо те да прочиташ наредни чланак.

[Фусноте]