Зашто је Савле прогонио хришћане?

„ЈА ДРЖАХ ДА МИ ЈЕ ДУЖНОСТ била да жестоко радим против имена Исуса Назарећанина. То сам и радио у Јерусалиму. Многе сам од светих у тамницу затворио, примивши за то власт од првосвештеника, и кад их на смрт стављаху, пристајах својим гласом уз глас свих осталих. Често сам их и по свим синагогама кажњавао и присиљавао да хуле. У својој крајњој мржњи на њих гонио сам их и по туђим градовима“ (Дела апостолска 26:9-11).

ОВО је рекао Савле из Тарса, познат као апостол Павле. Када је то рекао он је, наравно, био потпуно други човек. Више није био противник хришћанства, већ један од његових најватренијих поборника. Али шта је Павла раније нагонило да прогони хришћане? Зашто је мислио да му је ’била дужност да ради‘ тако нешто? Постоји ли икаква поука коју можемо извући из приче о њему?

Каменовање Стефана

Савле се у библијском извештају први пут помиње са онима који убијају Стефана. „Изведоше [Стефана] из града и каменоваше га. Сведоци метнуше своје хаљине код ногу једног младића коме беше име Савле.“ „Савле беше одобрио убиство Стефаново“ (Дела апостолска 7:58; 8:1). Шта је довело до овог насртаја? Јевреји, укључујући и неке из Киликије, препирали су се са Стефаном, али нису могли да истерају своје против њега. Не спомиње се да ли је и Савле, који је такође био из Киликије, био с њима. У сваком случају, употребили су лажне сведоке да би Стефана оптужили за хулу и извели га пред Синедрион (Дела апостолска 6:9-14). Овај скуп, ком је председавао првосвештеник, поступао је као јеврејски виши суд. Његови чланови, као коначни јеврејски ауторитет, такође су чували оно што су сматрали доктринарном чистоћом. С њиховог становишта, Стефан је заслужио смрт. Он се чак дрзнуо да њих осуди што не држе Закона, па зар није? (Дела апостолска 7:53). Показаће они њему како треба да се држи закон!

Савлово одобравање оваквог мишљења било је логична последица његових убеђења. Био је фарисеј. Та моћна секта је захтевала стриктно држање закона и традиције. Хришћанство се сматрало антитезом ових начела, јер је научавало о новом начину спасења преко Исуса. Јевреји првог века су очекивали да ће Месија бити славни Краљ који ће их ослободити мрског јарма римске доминације. Зато је било потпуно страно, неприхватљиво и одвратно њиховом уму да би човек ког је  велики Синедрион осудио за богохуљење и који је након тога био прибијен на мученички стуб као неки проклети злочинац могао бити Месија.

У Закону је било наведено да је човек који виси на стубу ’проклетство пред Богом‘ (Поновљени закони 21:22, 23; Галатима 3:13). Са Савловог становишта, „ове речи су се у потпуности могле применити на Исуса“, коментарише Фредерик Ф. Брус. „Исус је умро под Божјом клетвом, те је зато било непојмљиво да би он могао бити Месија, он на ком је, готово по правилу, требало да почива Божји благослов у јединственом обиму. Зато је тврдња да је Исус Месија била богохулна; они који су изнели такву неразумну тврдњу заслужили су да прођу као богохулници.“ Као што је и сам Савле касније напоменуо, сама идеја о ’разапетом Христу била је Јудејима саблазан‘ (1. Коринћанима 1:23).

Савле је реаговао тако што се овом учењу супротставио с највећом могућом одлучношћу. Чак треба употребити бруталну силу да би му се стало на пут. Био је сигуран да је то оно што Бог жели. О духу који је гајио, Савле је рекао: „По ревности гоних цркву Божију, по правди законској бих без мане.“ ’Жестоко сам гонио Цркву Божју и раскопавао је, и у Јудејству сам истакнутији био од многих врсника својих у народу своме, надахнут превеликом ревношћу за предања отаца својих‘ (Филипљанима 3:6, ДК; Галатима 1:13, 14).

Главни лик у прогонству

Савле је након Стефанове смрти имао улогу не само саучесника у прогонству већ и поборника. Као такав сигурно је био озлоглашен, јер су се чак и након његовог преобраћења, када је настојао да се придружи ученицима, ’сви бојали, јер не вероваху да је ученик‘. Када је постало јасно да је заиста хришћанин, његово преобраћење је постало повод за радовање и захваљивање међу ученицима, који су чули да се није било какав бивши противник променио у срцу, већ уместо тога, „онај који нас је некад гонио, сад проповеда, веру коју некад раскопаваше“ (Дела апостолска 9:26; Галатима 1:23, 24, курзив наш).

Дамаск се налазио око 220 километара од Јерусалима — што је седам–осам дана хода. Међутим, „дишући претњом и убиством против ученика“, Савле је отишао до првосвештеника и питао га за посланице синагогама у Дамаску. Зашто? Зато да би сваког кога би нашао да припада ’овом путу‘, (ДК) довео у ланцима. Уз званичну дозволу, он „раскопаваше цркву, јер иђаше по кућама и истериваше људе и жене и предаваше их у тамницу“. Друге је „био по синагогама“, и ’пристајао гласом‘ (дословно „гласачким каменом“) на њихово погубљење (Дела апостолска 8:3; 9:1, 2, 14; 22:5, 19; 26:10, фуснота у NW).

Што се тиче школовања које је Савле примио од Гамалила, и власти коју је тада имао, неки изучаваоци верују да је напредовао од пуког студента права до тога да је исказивао одређену меру ауторитета у јудаизму. Примера ради, један изучавалац је сматрао да је Савле можда био учитељ у некој јерусалимској синагоги. Међутим, шта се мислило под Савловим ’пристајањем гласом‘ — да ли је био члан суда или онај који је пружао моралну подршку погубљењу хришћана — не можемо бити сигурни. a

Будући да су у почетку сви хришћани били Јевреји или јеврејски прозелити, Савле је хришћанство очигледно сматрао једним отпадничким покретом унутар јудаизма,  и сматрао је да је посао званичног јудаизма да његове присталице врати на прави пут. „Вероватно да се“, каже изучавалац Арланд Џ. Халтгрен, „Павле прогонитељ не би супротстављао хришћанству да је на њега гледао као на религију изван јудаизма, као на супарничку. Он је, као и други, на хришћански покрет гледао као на ствар која је још увек под јеврејском надлежношћу. Зато је његова намера била да користећи сва расположива средства својеглаве Јевреје присили да се јавно одрекну хришћанства и врате ортодоксији (Дела апостолска 26:11). Један метод који му је био доступан било је хапшење. Други метод је било шибање у синагоги, што је било уобичајено средство за дисциплиновање које се могло применити на било ком локалном суду од тројице судија и то као казна за непослушност рабинском ауторитету.

Након што се Савлу на путу за Дамаск појавио Исус, свега тога, наравно, више није било. Од љутог непријатеља хришћанства, Савле је изненада постао ватрени поборник, и ускоро су Јевреји из Дамаска гледали њега да убију (Дела апостолска 9:1-23). Парадоксално, Савле је као хришћанин морао да прође кроз многе ствари које је некад као прогонитељ наређивао, тако да је годинама касније могао да каже: „Од Јудеја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац“ (2. Коринћанима 11:24).

Ревност може бити погрешно усмерена

’Пре сам био хулник и гонитељ и силеџија‘, написао је Савле након свог преобраћења, када је био познатији као Павле. ’Али ја бејах помилован, јер сам то чинио из незнања, у неверству‘ (1. Тимотеју 1:13). То што је човек искрен и активан у некој религији стога није гаранција да има Божје одобравање. Савле је био реван и поступао је према савести, али то није значило да је био у праву. Његова ватрена ревност била је погрешно усмерена. (Упореди с Римљанима 10:2, 3.) То треба да нас наведе да размишљамо.

Данас су многи чврсто уверени да је лепо понашање све што Бог захтева од њих. Али, да ли је? Биће добро ако сваки човек послуша Павлову побуду: „Све проверавајте, задржавајте што је добро“ (1. Солуњанима 5:21, Ча). То значи узети времена за стицање спознања о Божјој Речи истине и затим у потпуности живети у складу с њом. Ако из истраживања Библије схватимо да треба да предузмемо неке промене, онда треба да их без оклевања спроведемо. Можда се само мало нас икада понашало као хулник, гонитељ и дрзник до оне мере до које је то био Савле. Међутим, само ако поступамо по вери и тачном спознању, и ми као и он, можемо задобити Божју наклоност (Јован 17:3, 17).

[Фуснота]